Integralni deo ovoga teksta čini vizitkarta Milutina Čolića, dugogodišnjeg filmskog kritičara "Politike" (u prilogu). Tu posetnicu Čolić mi je dao u Kanu 1981, gde sam bio sa filmom Ko to tamo peva. Sačuvao sam je, jer ona za mene predstavlja simbol određene sorte naših filmskih kritičara koja se razmnožavala u prethodnoj Jugoslaviji. Zalutavši slučajno u svet filma, shvatajući da im taj posao omogućava udoban život u novinarstvu – malo rada, a mnogo putovanja po inostranstvu, fri-šopove i slično – oni su bili spremni na sve, samo da tu poziciju i zadrže.

Šta reći o srpskoj filmskoj kritici toga doba? Dovoljno je samo podsetiti da ni posle sto godina postojanja kinematografije u Srbiji, nemamo nijednu monografiju o nekom srpskom filmskom autoru koju je samostalno napisao neki srpski filmski kritičar. Uobičajena je praksa u svetu da filmski kritičari potvrđuju svoju vokaciju pisanjem značajnih studija o filmskim stvaraocima. Kod nas niko nije smogao snage da presavije tabak. Gde su monografije o toliko hvaljenim rediteljima kao što su Pogačić, Saša Petrović, Puriša Đorđević, da spomenem samo neke favorite naše filmske kritike. Nema ih, i verovatno ih neće ni biti. Jer srpskom filmskom kritičaru je ispod časti da posveti svoje dragoceno vreme delu nekog od domaćih autora. Spustiti se na taj nivo – sačuvaj me bože! A možda i nemaju vremena od jurcanja po stranim i domaćim festivalima.

Sećam se svog zaprepašćenja kada sam u Kanu shvatio da je u tom gradiću najmanje stotinak Jugoslovena, a samo Rajko Grlić i ja od autora. Mi smo bili tu sa svojim filmovima i o trošku Festivala – platili su nam tri dana hotel. A svi ostali Jugovići boravili su tu sve vreme Festivala. Iz godine u godinu. O čijem trošku? Oni su imali svoje gazdarice, svoje kafanice, svoje omiljene radnje. Jedina im je muka bila što se moralo izveštavati o filmovima. Ali i tu su se snašli. Pošto ih je mrzelo da idu na projekcije, raspitali bi se kod svojih stranih kolega o filmovima koji su prikazivani, pa je to veoma često činilo sadržaj njihovih izveštaja. Čast izuzecima… "Aplauzi našem filmu" bio je čuveni Čolićev naslov iz Kana i mnogih drugih filmskih festivala sa kojih je izveštavao ne ulazeći u bioskopsku salu. Smejao sam se kada sam pročitao taj naslov i za svoj film. Sećam se kako me je Čolić jednom u Manheimu pitao o nekom filmu koji "nije stigao" da vidi, u stvari mrzelo čoveka, i kako sam kasnije video taj svoj uzgredni komentar, čolićevski razrađen i deformisan, u njegovom izveštaju sa festivala, u Politici.

Ta bulumenta naših ženetina i čilagera, što kritičara, što distributera, što producenata, što njihovih ljubavnica i švalera, vrzmala se i još uvek se vrzma po Kroazeti sa rukama prepunim najlon kesa, raspomamljena mirisom novca i glamura. Samo kada ne bi morali da gledaju i te dosadne filmove! Još uvek, posle svakog Kanskog festivala, moramo da trpimo te jadnike dok sede pred televizijskim kamerama i nonšalantno objašnjavaju zašto je Festival bio izuzetno slab ove godine. Razočarali su svi redom. Od Bertoluccija do Scorsesea. Stomačine im poigravaju od gneva dok osorno bljuju po trudu vitezova svetskog filma. Pa kako onda da se spuste i na naš nivo! Nas običnih, bednih smrtnika – srpskih filmadžija. Za nas je, misle oni, dovoljno da nam upute poneku uzdržanu lepu reč, ili možda da nam, kao Čolić meni u Kanu, osamdeset prve, učine milost naručujući da im kupimo nešto u fri-šopu, pri povratku za Jugu – kada već ionako pre njih napuštamo Festival. Da ne bih ispao uobraženko, kupio sam tada šta mi je naručeno, ili kako je posle ispalo, samo deo naručenog. Kao uspomenu sačuvao sam Čolićevu vizitkartu na kojoj mi je nažvrljao tu narudžbinu. Kasnije sam čuo da je nekome pričao kako mu nisam vratio 100 nemačkih maraka – te tako ispadoh i lopov! Možda je i to bio razlog što je Čolić, razočaran nepotpunom isporukom, i revoltiran mojim "dugim prstima", učinio sve da zaustavi moj projekat Kako sam sistematski uništen od idiota. Bio je tada član umetničkog veća "Avala filma" i smetalo mu je što je u scenariju glavni ženski lik bila jedna Ruskinja, koja se, bože me sačuvaj, vucara sa svakim, pa čak i vodi ljubav sa raznim barabama. Energično je zahtevao da se scenario ne odobri. Kada sam mu ironično napomenuo da se trenutno radi film Srđana Karanovića Nešto između u kome jedna Amerikanka vodi ljubav sa ovdašnjim muškarcima, te da, pošto smo nesvrstana zemlja, valjda ja mogu da snimim tako nešto i o sovjetskoj građanki, on se izbečio: "Eee! Ali u Americi vlada demokratija, i njihovi građani mogu svašta da pričaju o svom predsedniku. A u SSSR-u to ne smeju! Mi, kao nesvrstana zemlja poštujemo njihova interna pravila ponašanja!" Šta da vam kažem! Trebalo je više da se potrudim sa onim narudžbinama, možda me Čole ne bi "izgazio" posle premijere filma o kome je reč, u Puli. Ovako, dobio sam šta sam tražio. Ipak, biće da je razlog bilo to što je film čačkao po, za ono vreme, tabu temi studentskih demonstracija 1968. Čole je bio samo izvršilac. Morao je da otplati put u Kan! Film je ipak snimljen, zahvaljujući mom tada visokom rejtingu, ali i velikoj podršci koju mi je pružio Saša Petrović, u to vreme umetnički direktor "Avale". Budući da sam pre toga snimio dva hita, zloupotrebio sam želju producenata da me preuzmu konkurentskom "Centar filmu" i ponudio im tekst koji nije bio komercijalan ali do čije mi je realizacije bilo veoma stalo. Čoletove argumente smo zaobišli tako što smo, malom izmenom u scenariju, od "sovjetske građanke" napravili ovdašnju, koja se samo lažno predstavljala za Ruskinju, što je ispalo još blesavije. Nisam imao mnogo iluzija o budućoj sudbini tog filma, i mazohistički sam uživao u njegovom proročanskom naslovu. Već posle prvog filma osetio sam "plafon", granicu do koje se u našoj kinematografiji može stići a da i vuk bude sit i ovce na broju. Postojao je nekakav prećutni konsenzus o tome šta je "dobar film", "veliko delo" i tome slično. Lutanja izvan te šeme skupo su se plaćala, što pokazuje i domaća sudbina najvećeg imena srpskog filma (možda je bolje reći jugoslovenskog) Dušana Makavejeva. "Snažne priče", "do jaja", pune emocija, nešto što smo Joca Jovanović i ja u to vreme podrugljivo nazivali "epsko-lirskim" mentalitetom naše kinematografije, mentalitetom bola i ponosa (u prevodu: kuknjave i puvakanja), zapravo mentalitetom koji nas je i doveo ovde gde smo danas, takve priče i takvi filmovi su imali magičnu moć na festivalu nacionalnog filmskog idiotizma u Puli. Osećao sam da što više sledim svoj impuls, što se više udaljavam od tih velikih, "vulkanskih" tema, to više srljam u propast. Ali je moje zadovoljstvo time bivalo sve veće. Propasti u srpskom filmu zapravo znači biti duboko u pravu. Jedini način da se ovde snimi zaista dobar film je raditi nasuprot opšteusvojenim kriterijumima čaršije o tome šta je dobro! Tog principa sam se držao pri radu na svakom svom filmu. Problem je što se u ovoj kinematografiji s tim načelom teško opstaje.

Tako sam, eto, odlučio da skupu mašineriju celovečernjeg igranog filma stavim u službu jedne žive ličnosti, da snimim filmsku biografiju, ali biografiju apsolutnog marginalca, beogradskog luzera i politklošara, beznačajne i nepoželjne osobe, Radoša Terzića – zvanog Če. Ovakav zahvat je izazivao najzabavnije situacije. Na primer: Bata Stojković nije nikako mogao da se pomiri sa time da svoju malenkost podredi tumačenju lika i dela jednog živog propaliteta. Potreba za veličanstvenim ulogama (pa makar se radilo i o malim ljudima) bila je duboko ukorenjena u našem glumcu. A uloga Babija Pupuške u sebi nije imala ničega veličanstvenog. Bila je upravo negacija potrebe za veličanstvenošću. To je "Bubuleji" (velikom "malom" čoveku) bilo neprihvatljivo i stalno je pokušavao da u ovom kartonskom liku pronađe nešto ljudski veliko. Nije shvatao da ideološka dimenzija obesmišljava ljudskost u ovom slučaju. A mislim da to nisu shvatili ni mnogi drugi, koji su od ovog filma očekivali bar veliki gest, "oštriju kritiku", opet nešto herojsko, emocije, upravo sve ono što je film izlagao podsmehu.

Mnogo godina kasnije, jedan makedonski novinar, koji je sa mnom pravio intervju, mislim za "Novu Makedoniju", potvrdio je moje sumnje da se iza neobične bioskopske sudbine ovoga filma ipak krio politički pritisak. Naime, ispričao mi je on, taj list je svojevremeno odbio da štampa njegovu veoma pozitivnu kritiku filma uz komentar: "O tom filmu se ne može dobro pisati." Eto rečenice koja najbolje odslikava metode "tihe" cenzure osamdesetih. Taj film, za koji je pre Pule bilo dogovoreno da krene u "Jadranu" u oktobru, što je bio udarni termin, pomeren je za mart sledeće godine i to u "Balkan", koji ima mnogo manje sedišta, a zatim nije ni tada prikazan već je pomeren za jun, što je smatrano za smrtnu presudu. Skinut je sa repertoara posle neočekivano dugih dvadesetak junskih dana, sa rasprodatom večernjom projekcijom.

Za mene je to bio odlučujući korak u stranu, izmicanje iz stroja jugoslovenskog filma, način da kažem: "Ne, nisam sa vama. Ne želim uspeh. Nisam dobar dečko." Ili, kako je pevao Sima Pandurović: "Ostav’te me – Ja ću rado kreten biti."