O globalizaciji i antiglobalizacijskom pokretu, o naciji i nacionalizmu (makar on bio i liberalan), o krizi suverenosti, međunarodnog prava i socijalne države, o filozofiji i njenoj tradiciji, jednom i mnoštvu, o političkoj teoriji i praksi možemo, naravno, misliti šta god hoćemo, ali ako ne želimo da ispadnemo glupi u društvu potrebno je, makar na nivou opšteg obrazovanja, da znamo šta o rečenim temama, već decenijama, govori i piše Jirgen Habermas, uz Žaka Deridu nesumnjivo najveći živi filozof današnjice. Nakon podužeg odsustva sa ovdašnjih prostora, u razmaku od svega nekoliko meseci na našem su se jeziku pojavile dve značajne Habermasove knjige: Postmetafizičko mišljenje (izdavač Beogradski krug) u prevodu Aleksandre Kostić i Postnacionalna konstelacija (Otkrovenje) u prevodu Đorđa Vukadinovića i Aleksandre Kostić.

VERA U UM: Retko dosledan, ali ne i nesavitljiv filozof, Habermas je bio (i ostao, uprkos poznim stvaralačkim godinama – rođen 1929) najupečatljiviji pobornik ideja prosvećenosti u proteklom veku: njegova vera u ljudski um i snagu racionalnog argumenta nije se povukla čak ni pred probranim sumanutostima dvadesetog stoleća. Nasuprot snažnoj filozofskoj struji koja se, inspirisana pre svega Ničeom i Hajdegerom, žestoko obrušila na prosvetiteljski projekt kao veliku priču koja u sebi nosi totalitarne pretenzije i mogućnosti (pri čemu se Aušvic pojavljuje kao ključni primer za to dokle um može da stigne u svojoj bezumnosti), nasuprot toj školi mišljenja, dakle, koja je šezdesetih i sedamdesetih godina prošloga veka procvetala u Francuskoj, Habermas brani racionalnost strašću ljubavnika koji ne pristaje na lekarsku dijagnozu po kojoj se komatozno stanje voljene žene ocenjuje kao beznadežno. On odbija da um, lišen samoutemeljujućeg jedinstva, isključi sa aparata za reanimaciju i prepusti ga mnoštvu slučajnih (kontingentnih, akcidentalnih, kolateralnih) oblika. Stare prosvetiteljske kalupe on puni novim sadržajima: umesto subjekta kao supstancije afirmiše intersubjektivnost, umesto monološke strukture i transcedentalnog uslova mogućnosti dijaloški imperativ i komunikativni um, umesto zatvorene zajednice zajednicu komunikativnog delanja, umesto metafizičkih magli postojanost racionalnog argumenta, umesto ideološke retorike nemilosrdno promišljanje najtežih pitanja savremenosti. Ponekad se, doduše, stekne utisak da ni sam Habermas više ne veruje u prosvetiteljski projekt, ali se nikada ne stiče utisak da Habermas ne misli. Naprotiv. On to radi uporno i nemilosrdno.

Ako u Postmetafizičkom mišljenju ispituje teorijske pretpostavke svoje pozicije, u Postnacionalnoj konstelaciji (koja nosi podnaslov "Politički eseji") Habermas pokazuje delotvornost svoga mišljenja u najznačajnijim političkim dilemama današnjice.

JEZIK I DUH: Takozvani jezički, ili pragmatički obrt je, prema Habermasu, "fenomen koji obeležava duh vremena" i time postaje neuralgična tačka savremene filozofije. Kada se sa filozofije svesti, kao rasadnika (opasnih) metafizičkih klica, prešlo na "uverenje" da je upravo jezik medijum istorijsko-kulturnih otelovljenja ljudskog duha, te da metodski pouzdana analiza delatnosti duha treba da se odvija ne neposredno na fenomenima svesti, već na njihovim jezičkim izrazima, nesumnjivo je da se transformisalo tradicionalno shvatanje uma kao moći koja obezbeđuje jedinstvo šarolikoj mnoštvenosti sveta, odnosno, u najgorem slučaju, um se kaleidoskopski raspao na mnoštvo nesamerljivih otelovljenja. No, po Habermasovom mišljenju, on nije prognan iz filozofske rasprave. Stari problem Jednog i Mnoštva, jedne suštine i mnoštva pojava, i ovoga se puta nalazi u temelju problema. Jer, ako je sada jezik (a ne svest) fenomen na koji se usredsređujemo, ako više nije bitno šta je autor hteo da kaže, nego šta je rekao, ako je jezički, kulturni kontekst (a ne univerzalni zahtev) ono što određuje našu perspektivu, odmah se otvara problem mnoštva različitih, uzajamno nesvodivih jezika, odnosno problem nacionalnih kultura i tradicija sa svim njihovim nepomirljivim i nepomerljivim specifičnostima. U takvoj postavci stvari problem etnocentrizma otvara se u svoj svojoj silini, jer mera svih stvari postaje moj standard, moje (a ne univerzalno) shvatanje dobra. S obzirom na to da je ograničen mojim jezikom, mojom kulturom i mojom tradicijom, u taj standard je već uračunato nasilje nad Drugim, ukoliko taj Drugi ne deli (a odnekud obično ne deli) moje shvatanje dobra.

Toj relativizaciji Habermas suprotstavlja tradicionalne pojmove, ali bez njihove supstantivirajuće pretenzije: "Bez obzira na to što se različito tumače i prema različitim kriterijumima primenjuju, pojmovi kao što su istina, racionanost ili opravdanje, u svakoj jezičkoj zajednici imaju iste gramatičke uloge." Uprkos tome što se ideja jedinstva povezuje sa posledicama nasilne integracije mnoštva, uprkos tome što "još uvek jedinstvo uma važi za represiju, a ne za izvor mnoštva glasova", Habermas ne vidi kako se mnoštvo može drugačije konstituisati do u odnosu prema jedinstvu, prema umu shvaćenom kao jedinstvo intersubjektivno obrazovane volje.

S obziriom na tako osvojenu teorijsku poziciju, potpuno je logično da kontekstualizmu Habermas suprotstavlja liberalno-demokratski politički model, zasnovan na vladavini prava i lišen supstantivirajućih učinaka tradicionalnih pojmova nacije, zajednice, ili suverenosti. Logično je, takođe, da proces globalizacije Habermas percipira kao jedinstvenu šansu ovog i ovakvog sveta, ne propuštajući, u međuvremenu, da notira i njegove nimalo slavne nusprodukte. Logično je, najzad, što u krizi tradicionalnog pojma suverenosti, kao uslovu postojanja nacionalne države, on vidi značajan pomak ka iskoraku iz kontekstualističkih priča sa etnocentričnim zadahom. Zbog svega toga, Habermasovo zalaganje za Svetsku vladu koja bi delala u okviru globalnih normi, samo je izraz tog nesvakidašnjeg filozofskog napora da kroz prosvetiteljski pojam jedinstva uma sačuva onaj minimum etičkog univerzalizma bez kojeg nam je perspektiva uzajamnog klanja mnogo izglednija od mogućnosti života u uređenoj globalnoj zajednici.

Jer, možda sve umno i nije stvarno, kako bi to voleo Hegel, ali ono stvarno, rekao bi možda Habermas, svakako jeste umno. Stoga loši trenuci uma, veruje filozof, nisu dovoljan razlog da ga se odreknemo i prepustimo proizvoljnoj slučajnosti, kao što ni kršenje nekog zakona nije razlog da od tog zakona odustanemo. Otud sva ta živa energija da se ponešto posustala, ali dragocena ideja ipak spase.