Vest o njegovoj smrti odjeknula je u međunarodnim medijima. Tamašova levičarska reputacija je neupitna, no ova činjenica je posebno interesantna ako znamo da se radi o čoveku koji je do 36. godine života inostranstvo mogao da vidi samo na razglednicama. Istovremeno to ga nije sprečavalo da kasnije drži predavanje u Marksovom rodnom gradu, u Triru (dakako na nemačkom jeziku; kada sam ga upoznao inače izučavao je jezički pretešku rajnsku mistiku), da govori na francuskom u Parizu, i naravno na engleskom po svetu koji je imao poseban rang u njegovom jezičkom repertoaru – mnogobrojni njegovi čuveni radovi, npr. onaj o postfašizmu (“Boston Review”, 2001), isprva napisani na ovom jeziku da bi kasnije bili prevedeni na mađarski. Štaviše, studirao je i filologiju, te je u originalu čitao klasične tekstove. Kada su ga već kao intelektualca iz Mađarske zvali u Rumuniju, govorio je rumunski – kažu besprekorno (pričao mi je da je pisao i pesme na rumunskom; rumunski novinar Kostin Rogozanu napisao je povodom njegove smrti da je najveći rumunski intelektualac bio jedan “mađarski mislilac”: gest za divljenje). Primetio sam i to da na osnovu ruskog zna da otključava srpske natpise.

Rođen je u Transilvaniji i njegova suverenost se kad-tad morala sukobiti sa obrascima Čaušeskuove vladavine. Mada je konkretan povod njegovog odlaska u Mađarsku bila činjenica da nije hteo da piše hvalospev kondukatoru, razlozi su bili dublji.

”Zašto rasipate vaš ogroman talenat? Zašto uništavate sebe, pa mogli biste da budete uvažen profesor na nekom značajnom univerzitetu u svetu?”

Neretko je dobijao ovakva pitanja i to od početka do kraja njegovog života (mada je u levičarskom periodu priuštio sebi da predaje na CEU, a to mu je inače bilo u susedstvu). Treba reći da je jedva imao znanje o sopstvenom talentu, kao i o tome da njegova oštroumnost zadivljuje ljude, makar one koji su ga poštovali ̶ njegov kapric proizlazi iz toga. I čak je uživao u tome što rasipa svoj dar. “Ja to mogu, jer odricanje je moć ako izvire iz snage” – tako bi se mogao protumačiti nastup čoveka kome su se mnogi klanjali, mada ga i prezirali zbog viška znanja i načitanosti. Kao poslanik u mađarskom parlamentu (devedesete godine) očitavao je lekcije kolegama i citirao Hanu Arent dajući pouke. O njemu kruži legenda da nije doktorirao zato što je odbio da položi ispit iz jezika, što bi bilo ispod časti za nekoga ko piše na stranim jezicima. Znajući ga, moguće je da se to zaista i desilo.

Ali, da se vratimo u vreme kada je stigao u Mađarsku: umesto zahvalnosti što je dobio zaposlenje, upustio se u praksu disidentskog pokreta koji je razgrađivao gulaš-socijalizam. Filozof kome su anarhisti i mistici bili bliski (njegova francuska knjiga tumači takve anarhističke metafore kao što je oko i ruka) polako postaje konzervativac liberal, mada je i tada koračao sopstvenim putevima kritikujući recimo idol civilnog društva. Nedostatak mesta me onemogućava da podnosim izveštaj o tome na kojim je svetskim univerzitetima bio gostujući profesor počev od Džordžtauna do Pariza. U Oksfordu su ga doživljavali kao najoriginalniji um u istočnom delu Evrope i bio je duboko utkan u britanski konzervativni establišment. Više je to od biografskog detalja – kum njegove starije ćerke je značajan konzervativni filozof Rodžer Skraton, a kum njegovog mlađeg sina je zvanični biograf M. Tačer, Čarls Mur (ujedno urednik “The Spectatora”). Kakva li je to ironija, pa Skraton je godinama kasnije postao amblem režima Viktora Orbana, inače neprestanog predmeta njegove militantne publicistike!

I onda dolazi postepeno preobraćenje: Tamaš krši pravilo koje važi za intelektualce u ovom regionu koji su se posle raspada socijalizma otrežnjeni priklonili nekoj varijanti liberalizma. Nije se on vratio Marksu jer ranije nikad nije bio njegov pristalica. Ali, njegova unutrašnja borba sa spojem konzervativizma i liberalizma privukla ga je radikalno-levičarskoj tradiciji. Kakva li je ovo dekadencija, mi smo sposobni da kažemo “ovo i ovo nam se ne sviđa”, ali ne možemo da kažemo više “ovo nije u redu” i “ništa nije u redu”; ugušili smo “transcendenciju”, no pogledajte ruševine ovog sveta – tako je govorio već 1998. Ni konzervativizam ni liberalizam ne mogu sprečiti ovu dekadenciju.

“Zašto vi mrzite kapitalizam koji ne ograničava ekonomiju i omogućava vam da javno praktikujete kritiku bez nadobudnosti tajne službe?” Ovakva pitanja su ga nervirala: to što nije hteo da bude redov kapitalizma ne znači da ga je mrzeo. Iznosio je principijelne razloge protiv. Upravo je simptomatično to što pitamo na pomenuti način: nama je naime mrsko pomisliti da neko uopšte može progovoriti o nečemu na osnovu refleksije o principima. I tako je počeo ponovo da promišlja odgovarajuće nasleđe i tvrdio je da je postsocijalizam, za razliku od kapitalizma na Zapadu, “apsolutni kapitalizam”. Postojao je u stvari ezoterični Tamaš koji je razotkrivao strukturalne zakonitosti kapitalizma, ali i ezoterični komentator koji je istrajno pisao kritičku publicistiku, čak i predloge za popravljanje postojećeg stanja. Tako je napisao 15 knjiga.

Otišao je veliki borac za slobodu – tako je zapisao premijer Mađarske, inače nekadašnji Tamašov saborac. Njegov režim Tamaš nije štedeo, ali je on bio nemilosrdan i prema jednoj Agneš Heler, i to povodom (ne)represivnosti vlasti u Izraelu. Opozicija bi rado prisvojila kritičara režima, ali njegov žestoki diskurs razara osnovicu i njene ideologije.

Pesimizam koji je sve više jačao u njemu podsticao ga je da bude nadljudski aktivan: ako je neko živeo poznatu maksimu “optimizam volje i pesimizam razuma”, to je bio on.