Dugo živim, čim se sećam kako su se ovdašnji estradni doajeni – koji danas nastupaju na mitinzima tzv. napr(e)dnjaka – nekad uvlačili da pivaju pisme na šlagerskom Splitskom festivalu, odakle je posle sve banalizovano; tačnije, nadalizovano. Uporedo je postojao rokerski ST, šire poznat na potezu glavne struje od grupe Metak do (ex-VIII putnik) Gibonnia, a lakirovku bratstva & detinjstva iz nama dalekog ali uvek dragog Splita cementirao je drug–free duet Viktorija/Dino Dvornik.

Onda su mlađi spontano počeli da nas pitaju na kom to jeziku peva ‘njihov’ Oliver, i šta znači S ponistre se vidi Šolta, piva klapa ispo’ volta. Srećom, dvadesetak godina kasnije na trijumfalnom bisu koncerta usred Beograda, oni bez zadnjih misli očito guštaju zajedno sa splitskim TBF derući se Šaka suza, vrića smija, ća je život vengo fantažija (Fantastična, citirajući O. Dragojevića, a podsećajući i na narko-rejting grada pod Marjanom). No, to nema veze s eventualnim povratkom Marković dr. Mirjane i vampirenjem julkul-slovenstva, ako zatreba nekoj od koalicija. Po sredi je kulminacija karijere seksteta The Beat Fleet, kasnije i češće samo TBF, Tri člana iz navalnog reda rođena su nulte godine panka (‘77) a već u poslednjoj dobroj godini Jugoslavije (‘90) osnovali svoj hip-hop sastav; Mladen Badovinac ima samo vokalne dužnosti, a ostala dvojica – zajedno, otprilike njegovog gabarita – osim glasom doprinose i elektronikom, Luka Barbić klavijaturama a Aleksandar-Saša Antić skrečovanjem.

Već je tada bilo uveliko jasno, žargonom modne industrije, da je ‘rep novi rokenrol’, no uz uobičajene ‘crne’ uticaje (fank/soul) mlađani TBF nosili su i dosta novotalasnih, posebno u sviračkoj pratnji i na ranim albumima. Mulci postadoše studentarija, a u diskografiju su na velika vrata ušli ‘97. s etiketom takoreći državotvorne Croatia Records, kultnim debijem Ping–pong (umjetnost zdravog đira). Usledili su Uskladimo toplomjere (2000), Maxon Universal (2004) i Galerija Tutnplok (2007), sve bolji prijem medija, publike i kritike, nagrade i video-spotovi koji, gle čuda, imaju i-glavu-i-rep. Pomalo zaboravljene ostaju njihove radio-emisije, uzgredno primećena pozorišna (ne samo primenjeno-muzička) delatnost, i korištenje statusa regionalnih zvezda da afirmišu mlade umetnike (kroz virtuelnu galeriju Tutnplok) iz svog grada, kontra Zagrebu.

Svest sve površnije i konzervativnije javnosti ‘na ovim prostorima’ da TBF obiluju tzv. angažovanim tekstovima samo je žabokrečina većine u poređenju s duhovitim, slobodoumnim i tradicionalno šarmantnim Splićanima koji uživajući zezaju i suštinu i formu (npr. naslov i dizajn CDa Maxon…). Pri tom, TBF nisu pali u zamku uživljavanja u svetski postavljene ‘fijoke’ žanra – kao npr. Sunshine i znatan deo srpskog repa, u nadri-gangsta i uopšte u uloge loših momaka. Tako je odlični Heroyix manifest normalnosti TBF, njihovog pozitivnog nadahnuća, ništa slabiji od bilo kog brutalnog iskaza ‘tvrdih’ repera iz sivih betonskih blokova. Štaviše, TBF su itekako urbani izdanak, ali su odabrani pop-izraz prilagodili sopstvenom priobalnom, sredozemnom šmeku. Iz svog malog/vilog mista, melodičnu brazdu vode sredinom između rta Bebić i svetionika Runjić, otud im i na albumima i koncertno skladno dejstvuju i odokativna Guzice i sise, i takoreći balada Lud za njom, i – poznata nam? – Genije. Jednom rečju, glokalizam.

TBF su u Srbiji 2005/07. uknjižili tek par nastupa po beogradskim klubovima, potom učestvovali na EXIT-u i u paketu MTV Adria, tako da je ovdašnji organizator njihov koncert prošlog petka pogrešno najavljivao kao ‘prvi put u…’. Pogrešno je nažalost čak i ‘prvi veliki’, jer i sala ‘Amerikana’ Doma omladine Beograda prima manje od 1.000 posetilaca; nije to pitanje poređenja s Hrvatskom gde TBF uveliko pune i hale. Naime, malo ranije te večeri pod istim krovom (štaviše, neposredno pod ‘Amerikanom’!), u velikoj, bioskopskoj sali DOB punoj sedeće publike zagrebački ‘Studio smijeha’ takođe je odlično zabavljao stand-up komedijom. Nastavak nedavnog spektakularnog regionalnog festivala ‘stajaće komedije’ na istom mestu, možda je prodao i više ulaznica (po 300d.) nego TBF (po 700 i 900d.). Da ne kažemo, ‘stand up (komedija) je novi rep’… samo bez muzike. Bezbedno, različiti organizatori nisu ove programe povezali, naročito ne nekom Cro-oznakom. Istovremeno su u Areni Srb-Hrv rukometaši delili megdan, a i komedija(ši) s nogu i TBF zajedljivo i humorno reagovali su na ovdašnje ‘navijačko’ nasilje prethodnih dana.

Prethodno razdoblje karijere TBF krunisali su 2010. dvostrukim majstorskim Perpetuum Fritule (live Unplugged – ‘Močvara’) za novog izdavača, Dallas Records, i njihova izdanja otad su normalno dostupna i u našim prodavnicima. Dug put od jeftinih piratskih audio-kaseta u prošlom milenijumu, do elegantnog downloada danas doveo je na ovaj koncert raznolike ljubitelje koji masovno pevaju uz muzikalno repanje TBF. Peti studijski album Pistaccio Metallic (2011, Dallas Records) profesionalno uglađeno doneo je hitić Veseljko, familijarnu Spin doktor, himnične Uvik kontra i Dalmatino, te nadasve Mater, vatrenu edipovsku varijaciju; i ostale, pitke i pametne numere bogate live-repertoar uspešne regionalne turneje. Već neko vreme u postavi imaju i jednog Zagrepčanina, bubnjara Janka Novoselića, inače sina traženog saksofoniste/klavijaturiste Jurija (Kuzma Videosax – nekad član grupa Film, Dee Dee Mellow, D. Kičme itd.). S dosta žive svirke i optimalnom dozom semplova, standardni rokerski trio podržava opuštenost MC-linije, ukupno s taman onoliko sitnih prljavština u zvuku da začine koncertni ugođaj. Posebno prijaju nežnije i sporije tačke kao Nostalgična (s Arsenovom podlogom, Sve što znaš…), ušuškane u mediteran-šansonu. Nikakvim čudom, završava se refrenom Alles Gut – Ništa mi neće ovi dan pokvarit.

I tako, život ide, karoca gre, iliti možda Fijaker stari? A Vi… razumete ‘rvacki?