A onda se na sceni pojavila napadno našminkana Plavuša, “veća od života”, u svetlucavoj pripijenoj haljini koja je besramno otkrivala svaku oblinu, svaki prevoj na tom raskošnom, silikonima napunjenom telu. Nije okolišila, nije se pretvarala. Zasula nas je svojom vulgarnoću, gurnula ju je ispred sebe – kao štit. I znate šta? Uživala je u svakom trenutku svog nastupa jer je dobro znala da su sve oči su bile prikovane za nju, samo za nju. Niko od prisutnih, čak i da je želeo, nije mogao da skrene pogled… A uživali smo i mi, publika. Ipak je pred nama bilo ovaploćenje Kraljice spektakla, u svoj svojoj raskoši i bestidnosti; plastična američka ruža koja, iako imitacija, svojim bleštavilom u zasenak baca prave cvetove.

U Beogradskom dramskom pozorištu, na Maloj sceni “Predrag Pepi Laković”, odnedavno igra predstava Yankee Rose, za koju je tekst napisao Slobodan Obradović, i koju je režirao Miloš Lolić, svetski priznat pozorišni reditelj, kome je ovo prva saradnja sa majkom, glumicom Danicom Maksimović, i prvi angažman u BDP-u. Yanke Rose donosi priču o raskalašnoj plavuši ogromnih grudi, usiljeno veseloj i proračunato koketnoj, uvek spremnoj da zadovolji i zabavi. Ali, kada razgrnemo sav taj štras i šljokice, ispod ružičastog perja i čipke u nas zuri turobno naličje američkog sna ispripovedano kroz pseudobiografiju En Nikol Smit (1967–2007), žene čiji je skandalozni život dve decenije punio stupce belosvetskih tabloida i uveseljavao milione onih željnih jeftine zabave. Striptizeta i poslastica sa srednjih strana časopisa za muškarce udala se za imućnog, šezdeset i tri godine starijeg muža, i tako se dokopala basnoslovnog bogatstva sa kojim, kao to već obično biva, nije znala šta da radi. Smitova je sve dublje tonula u poroke pa ju je, nedugo nakon smrti njenog dvadesetogodišnjeg sina iz prvog braka, zadesila prerana smrt u 39. godini. Životna zavesa se spustila – a sada se, njoj i njoj sličnima u pomen, podigla ona druga, pozorišna.

Yankee Rose efektno kombinuje kemp, provokaciju i satiru. Obradović i dramaturzi Periša Perišić i Aleksandar Radivojević ogoljuju “američki san” prikazujući nam glamurozni košmar oličen u liku i delu platinaste lepotice čije obline i postupci prkose sili zemljine teže i zdravom razumu. To je priča o usponu (i strmoglavu) jedne od bezbrojnih kopija Merilin Monro, žene koja, za razliku od svog uzora kome je čitavog života težila, nije imala nimalo talenta za umetnost, nimalo klase ili rafirmana, ali koja je zato svojom pojavom, kao magnetom, privlačila poglede i pažnju – želeli su je i mrzeli, često istovremeno. Priča Suzan Li Alvin (koja će kasnije promeniti ime u Amerika) ispričana je kao mešavina mjuzikla (Nevena Glušica je komponovala songove i napisala za njih tekstove nadahnuta, reklo bi se, brodvejskom predstavom/filmom Hedvig i besni patrljak), lutkarskog pozorišta (lutke, tj. glave lutaka, koje je dizajnirala Zorana Milošaković Tasić prekrasno su groteskne i omogućuju da se u predstavi “pojave” Lari King, Opra Vinfri, Aksel Rouz i, u završnici, Tom Kruz u potrazi za posteljicom) i vodvilja sa elementima grand-ginjola. Sve je tu preterano, baš kao i što treba da bude – komično, raspojasano, mada suštinski tragično i uznemirujuće (ali ne i patetično, što je veoma važno).

Obradović u svojoj glavnoj junakinji kombinuje elemente biografija najpoznatijih holivudskih platinastih “seks bombi” koje, iako uz varijacije, imaju životne priče krcate podudarnostima i dodirnim tačkama (zlobnici bi rekli: opštim mestima): rođenje u siromaštvu, izbeljivanje kose u platinasto u ranoj mladosti (što postaje gotovo ritualni čin, označitelj inicijacije u svet odraslih i seksualno aktivnih), promena imena i uspon uz pomoć nebrojenih skandala, nekontrolisano menjanje ljubavnika i supružnika, zloupotreba alkohola i tableta, sve to sa čestim – mada ne i obaveznim – tragičnim krajem pre navršene četrdesete godine.

Često se zaboravlja da čuvena Merilin Monro zapravo nije bila prvi platinasti seks simbol, pre nje su svojom putenom pojavom veliko platno obasjale, između ostalih, Me Vest i Džin Harlou, ali je s vremenom baš M. M. postala “standard” i ideal kome se teži. Amerika je zato kopija kopije, Merilin bez talenta i dubine u surovom vremenu rijalitija i prostituisanja privatnosti i intime. Danica Maksimović jeste znatno starija od lika koji tumači, što zapravo ništa ne smeta jer je glavna junakinja predstave Yankee Rose u biti vanvremenska, ona je uvek mlada – ili nastoji da se tako predstavi – bilo da joj je 18 ili 81. Iskusna glumica, poznata po svojim komičnim bravurama i ulogama zavodnica, ovde je svoja na svome, uloga Amerike kao da je krojena za nju, s tim da posebnu pohvalu zaslužuje zbog toga što joj nije nedostajalo hrabrosti da svoj lik oneobiči, i viuzelno i glumački, gurne ga u pravcu groteske, prenaglasi do tačke kada sav taj glamur, sva ta preteranost, počnu da poništavaju sami sebe.

Mladi glumci Ivan Zablaćanski i Luka Grbić energični su u poverenim im rolama i očigledno se odlično zabavljaju, radi da se pokažu u jednom novom svetlu, a pohvale zaslužuje i ostatak glumačkog ansambla u kome su Amar Ćorović, Iva Ilinčić, Dimitrije Cincar-Kostić… Svi oni tačno znaju šta i kada treba da urade, i uz vođstvo Miloša Lolića, uspevaju da precizno pogode odgovarajući ton balansirajući na tankoj granici ozbiljnog i podsmešljivog. Ipak, svi glumci su ovde podređeni glavnoj zvezdi, u njenoj su orbiti. Ovo je, ipak, pre svega šou jedne žene, svi ostali su epizode – ma koliko živopisni bili.

Dvosatno trajnje predstave jeste ambiciozno, mada kraće od toga teško da je moglo – trebalo je u narativ ugurati svu tu buku i bes, sve te songove i pucnje, sve krike i šaputanja. Završnica je, očekivano, raskošno psihodelična, na mahove planski neprijatna za gledanje – sve sa tim ogromnim veštačkim grudima koje se potpuno ogoljuju u sceni porođaja tokom koje Amerika, nakon mnogo muka i psovki, rađa svoju naslednicu koja, prikladno, dobija ime po pesmi Dejvida Li Rota. Jer – cirkus/ciklus se mora nastaviti… Svaki kraj je, zapravo, samo jedan novi početak. Yankee Rose nudi zabavu i često mami smeh mada je ta zabava, to već prilično rano postaje jasno, protkana neporecivom gorčinom. Iza sve te kose, šminke i silikona zapravo se krije beznađe sjedinjeno sa besmislom. U mnogo čemu, glavna junakinja predstave Yankee Rose nije samo oličenje zemlje čije je ime prisvojila na tom samoubilačkom putu ka varljivoj slavi, već i sveta u celini.