Režija: Leri Klark, Edvard Lahman
Uloge: Džejms Renson, Tifani Lajmos, Stiven Džesou, Džejms Bulard, Amanda Plamer

Mnogi se sećaju debija Lerija Klarka. Zvao se Kids. Mnogo je manje onih koji se sećaju njegovog prošlog filma Bully, jer do domaćih bioskopa nije dospeo. A još manje onih koji se sećaju underground-čuda Gummo, rediteljskog debija Harmonija Korina, scenariste filma Kids, kao i, što je bitno za ovu priču, scenariste Ken Parka. Negde oko tog Bermudskog trougla (Kids–Bully–Gummo) gde misteriozno nestaju obziri, konvencije, moral, decentnost i civilizacijske naslage korektnog i preporučljivog, stvorio se i ciklon čije konsekvence tek treba da se vide. Zove se, dakle, Ken Park.

Davne devedeset pete našla su se, da rezimiramo, dva neuobičajeno hrabra, neuobičajeno nadrkana i neuobičajeno bolesna čoveka: reditelj Klark i scenarista Korin. Problematični kakvi već jesu, nisu predugo izdržali zajedno. Te godine, u agoniji i euforiji sudara njihova dva fatalna i ludo zaigrana pesimizma, a pre nego što će se rastati u mržnji kakva priliči fundamentalistima njihovog kalibra, nastala su dva teksta – po jednom je odmah utom spakovan dekadentni hit Doom-generacije Kids, a drugi je šetao od producenta do producenta sedam godina. Toliko je, naime, bilo potrebno da Ken Park dođe do nekog ko od treće strane scenarija nadalje neće misliti samo o pranju ruku. Kada se film najzad desio, bilo je to, naravno, daleko od puritanske Amerike, upravo do balčaka zagnjurene u propagandu pozitivnih patriotskih vrednosti. U okruženju evropskog novca i evropskih festivalskih sloboda, prethodnih godina do krajnjih granica elastičnosti testiranih radovima recentnih francuskih autora (Šero, Bonelo…) i autorki (Breja, Deni), naći će se tako Klark i novi mu kompanjon Lahman. Pod patronatom Grinavejevog producenta Kasa Kasandera oni prave film za koji unapred znaju da će, ukrašen oznakom XXX, moći da se prikaže u retko kojoj redovnoj bioskopskoj mreži. Treba li uopšte reći da je ovdašnja jedna od njih? Nakon Palme i Dnevnikovog dodatka nema te opscenosti koju domaći distributeri nisu u stanju da puste, a domaća publika da iznese bez treptaja. Lahman, jedan od onih direktora fotografije koji su svojim angažmanom nagnali Soderberga da, nimalo srećno, počne sam da snima svoje filmove, sada uspešno preuzima ulogu Klarkovog kompanjona. U buddy–buddy okolnostima, kakve Klarku očigledno najviše prijaju, nastaje tako film čiju će režiju, baš kao i fotografiju, uz podrazumevajući ledeni dah Harmonija Korina za vratom, ova dvojica potpisati zajedno.

A ono što je po sredi svojevrstan je postmilenijumski nastavak Kidsa. Ako ste se pre sedam, osam godina, pred prizorom "ekipice" koja divlja, orgija i drogira se, zabrinuto pitali gde li su im, pobogu, roditelji, Ken Park obezbeđuje jasan odgovor. Eno ih, gde, u predgrađu Američke lepote, u atmosferi Sreće, u duhu Ružičastih flamingosa, u stilu Opstanka, hvataju poslednje sekunde još živih nagona, unezvereni i sumanuti pred prizorom starosti na odrvenelom horizontu. Tako, jedna majka vreme redovno ispunjava seksom sa valjda petnaestogodišnjim mladićem njene još mlađe ćerke; jedan otac je seksualno opsednut svojim posinkom i pokušava da mu to dâ do znanja jedne noći, oralnim, ali ne verbalnim putem; drugi otac je religiozni fanatik koji u privatnoj ceremoniji ženi svoju ćerku pošto ju je zatekao u naivnom sado-mazo ritualu s njenim dečkom. A sve se dešava u kalifornijskom gradiću Visalija, koji, naravno, zaista postoji. To je lepši brat blizanac idiotskog grada iz Korinovog "zapisa bolesnog uma", imenom Gummo. Na pomenutom mestu svakako raste ista ona "omladina" koja je u Bullyju došla na laku, zabavnu ideju da ubije jednog od drugova iz odeljenja.

Zato profil generacije X (puta tri), koji se u Ken Parku nastavlja ničim, ne čudi. Problemi, traume i ozbiljni poremećaji koje u sumanutoj sredini niko ne primećuje, u adolescentskoj krizi prerastaju u nasilje i zločin. Zajednička aktivnost koja je maloj tinejdž-družini ovom prilikom izabrana – skejtbording, nije nimalo slučajna. Klark tim lajtmotivom razigrava onu suštinsku životnu radost dece tih godina, koja još imaju urođeni potencijal naivnosti i čistote, koji tokom trajanja filma katapultira pod oblake, bez ikakvih obzira, enklava monstruma koju čine prigradski Odrasli, neki zli a neki samo tužni, svi zajedno zaglibljeni u sećanje na sve ono što nikad nisu uradili. Sasvim je razumljivo onda što je jedan od najdirljivijih i najrelevantnijih momenata filma prizor seksa između troje maloletnika. Potpuno nevešt, dečji, bez bilo kakve strasti, gotovo prijateljski, taj je prizor za Klarka tužan pokušaj bega iz perverzno glupavog komšiluka u nežnost i zanos, i to u ključu primerenom generaciji čije predstavnike nakon gledanja filma lakše možemo prepoznati po dužini penisa nego po crtama lica. Jer smo im lice, opet nimalo slučajno, manje puta videli u kadru.

Česte pritužbe na bezočni voajerizam Lerija Klarka, neretko obogaćene pomenom "dečje pornografije", nije, naravno, tako lako odbaciti kao besmislene. Čovek koji je sopstvenoj devojci (a baš je to Tifani Lajmos tokom snimanja bila) napisao eksplicitnu menage–a–trois scenu, kroz sve poze, izvesno ima problema lične prirode. Upravo isti ti ga, međutim, očigledno guraju ka iskupljenju, doduše ponešto začudne forme: kroz jasnu potrebu da šokira, provlači se ozbiljna želja da pokaže (korak do: ukaže). Kroz izuzetno satkan naturalizam, u kom profesionalci (npr. Amanda Plamer) ni po čemu ne odudaraju od majstorski vođenih naturščika (većina kasta), oseća se napokon zrno smisla – nihilizam dopire do vrhunca preko koga nema ničega do njegove suprotnosti. I baš je to ono što se desilo. Farsa se preliva u nežnost, a naoko sasvim sirovo finale u stvari je SOS. Koliko vizuelno šokantan, toliko suštinski suptilan. Pa eto, samo zato Klark nije pornograf. Malo li je?