Kao što vam je poznato – nedavno su počela dva rijaliti programa. "Velikog Brata" i "Farmu" ste već gledali, tu ćemo tek saznati ko je pobednik ili pobednica, ali ja sam učestvovao, mimo volje, u trećem rijaliti programu koji je nadam se završen.

Naime – prošlog vikenda sam delom doživeo delić nezaboravne atmosfere u sveopštem rijaliti obračunu Hrvatske i Srbije. Nisam imao nameru ni da se takmičim, ni da podlegnem zovu plemenskih ratnih pokliča, niti da u Zagrebu namirujem uvek nenamirene račune u morbidnoj računici pobijenih u međusobnim ratovima. Jednostavno rečeno, bio sam dovoljno budalast da u petak krenem autoputem Bratstva i jedinstva do Okučana na putu do Banjaluke.

Počelo je nedeljama ranije, kao u svim rijaliti programima.

Umesto identiteta budućih ukućana ili farmera, diskutovalo se o snazi timova. Merili su ih novinari po ceni igrača, prethodnim uspesima, angažmanu u jakim svetskim klubovima. Nakon toga, na tapetu su bili selektori i fudbalski savezi Srbije i Hrvatske. Citirale su se izjave, tražio skriveni smisao i višeznačje, da li su dovoljno borbeni, pozitivno agresivni ili ostrašćeni. Tu je i ispad Zdravka Mamića – hrvatskog fudbalskog bojovnika – koji je njihovog ministra za sport (šport) rasno analizirao u svetlu nacionalne pripadnosti. Fala bogu, uhapšen je, ali je posle ljubio zemlju kojom hodi sudinica koja ga je pustila iz pritvora.

Onda su na tapet došli igrači, gde je kreativnost novinara u patologiji huškanja dostigla vrhunac. To su ona retorička pitanja na koja nema tačnog odgovora, poput: "Da li ćete menjati dres sa Hrvatima posle utakmice?" Ako hoćeš, ispadaš ustašoljubac, a ako nećeš nisi sportista – pa su se fudbaleri dovijali kako su znali i umeli, u stilu: "inače ne menjam dresove, pa neću ni sad".

Video sam čak i kvazinaučnu analizu u emisiji "Bilja za vas" gde psihijatrica objašnjava zašto je selektor Siniša u pravu što ih je pred meč stavio u karantin sa celibatom. Apstinencija ili nejebica je imala biti naš adut u meču, jer bi eksplodirala u pozitivnu tremu, ona u tenziju, a ona opet u lavovsku borbu i srce na terenu!

U svoj toj tarapani, ja krenuh ka Banjaluci i čim smo ušli u Hrvatsku shvatio sam da će biti napeto. Naime, iz cele zemlje su od podne hiljade pripitih navijača Hrvatske poglavito kombi prevozom krenuli put kolektivnog gledanja utakmice. Neki na stadion, ali mnogo više njih na Jelačić plac pred ekran video-zida – danas iskustvo kolektivnog gledanja imate samo kod navijača, niko ne ide u kino.

Možete misliti kako je izgledalo preticanje takvih patriotskih prometala, iz kojih su ispadale konzerve, flaše, vijorile se šahovnice i iz kojih su nam mahali srednjim prstom. Policija je, evidentno, bila angažovana u Zagrebu – duž puta nije bilo nikoga. Kuriozitet je praksa da jedan takav kombi prati npr. Lastin autobus sa BG tablicama i maše srednjacima – satima. Jadni putnici nisu stajali do Zagreba, nema pauza na pumpama i odmorištima. Pred Gradiškom video sam bilbord sa Gotovinom, zastavom i porukom: "Ponosni na svoje granice!" Ok, to se zaista moglo očekivati, jer je meč odavno prerastao sport, a fudbal je zaista univerzalna metafora.

Kada sam stigao u Banjaluku, doživeo sam protivnapad lokalnih navijača, gde je takođe organizovano gledanje (koje se završilo razočarenjem i sporadičnim paljenjem hrvatske zastave). Navijanja je bilo i u kafićima, a smešan mi je detalj iz jednog gde su dva oslikana navijača, goli do pasa, komentarisali meč. Jedan kaže: "Ovi Hrvati su stvarno ludi." Dok mu drugi odgovori: "Majke ti, a vid’ nas, mi smo kao normalni?"

Na prelazu iz Hrvatske u Bosnu, ili tačnije Republiku Srpsku, u Gradišci sam video i kombi sa imenom firme koja govori o atmosferi – "Klanica Složna braća".

U nedelju je povratak bio dosadan, jer se nakupljeni libido očigledno izduvao.

Da bi rijaliti bio potpun, bio je potreban neki detalj posle katarze, neki kraj. Njega smo doživeli na granici, pri izlasku iz Srbije smo čekali pun sat iako je prelaz bio pust. Rastrojeni carinski policajac, očigledno nesrećan i potresen, svaki automobil je zadržao po deset minuta opisujući u monologu svoju tužnu životnu priču. Nesrećni čovek nam je na kraju rekao kao neku vrstu pogovora: "Ove budale se raduju što ćemo biti u Evropskoj uniji, najebali smo!" Evroskeptik, blago rečeno!

Time se krug zatvorio – a ja sam se osećao kao izbačen i sa Farme i iz kuće Velikog brata. Taj vihor vas zahvati, poput rata, začas možete da izgubite ravnotežu, zavrti vam se u glavi, ali na sreću – ovog puta niko nije glavom platio večito nadgornjavanje dva naroda. Ja sam one srednje prste halalio, žao mi onog čoveka na granici, baš mu nije dobro, a nadam se da ćemo bar u revanšu gledati fudbal a ne rijaliti program.