Beogradska filharmonija je sinonim za vrhunski kul u klasičnom umetničkom izražavanju i slušalačkom doživljaju. Njeni koncerti su prepuni ne samo muzičkih posvećenika već i neočekivano mnogo mlade publike, ne nužno vezane za studije muzike. Jedan glamurozni, zavodljivi dodir klasičnog zvuka, koji je Filharmonija počela da pruža na svojim posebno osmišljenim nastupima, od mnogo kojeg neopredeljenog posetioca momentalno je učinio sledbenika.

Pa tako, ako ste tek u 2018. kročili prvi put na neki od koncerata Beogradske filharmonije, već ste mogli da doživite i te kakvu uzbudljivu muzičku avanturu. Recimo, da ovog januara premijerno u Beogradu čujete Šostakovičevu Četvrtu simfoniju, koja je i u Moskvi izvedena 25 godina posle nastanka 1936. Ili, da pre neki dan prisustvujete balkanskoj premijeri apsolutno čudesne Treće simfonije Rajnholda Glijera, poznatijoj po imenu "Ilja Muromec". Ili, da učestvujete u dva "Muzička razgovora" sa šefom-dirigentom Beogradske filharmonije, maestrom Gabrijelom Felcom, o čemu će biti reči kasnije u tekstu. Sve su ovo razlozi za duboku emociju i odanost Filharmoniji.

Direktor Beogradske filharmonije Ivan Tasovac, umetnik je koji je na startu novog milenijuma zaista osmislio budućnost orkestra 21. veka i tu zamisao bez sumnje sproveo u delo. Ogromni koraci učinjeni su u pravcu osavremenjivanja i podmlađivanja ansambla, repertoara, publike, sale Filharmonije, te uvođenja inovativnih projekata iz zajedničke mašte združenih umetnosti, poput muzike i pozorišta na primer. Poverenje, lojalnost, ljubav – ali i kvalitet koji ih podstiče, zadržava pažnju i stvara snažne emotivne veze između izvanrednih muzičara, čuvenih muzičkih prijatelja poput Zubina Mehte, divnih filharmonijskih pretplatnika i sopstvenog kreativnog tima, kako sam često pominje – čine ga privilegovanim i srećnim. Međutim, svestan je da svaka nova rasprodata sezona sledeće godine kreće od samog početka, bez obzira na uspeh one koja joj je prethodila.

Uz redovan večernji koncertni repertoar svakog petka (setimo se i koncerta na otvorenom za čak 25.000 ljudi u junu 2017. na mestu gde bi trebalo da nikne nova koncertna dvorana Filharmonije), maestro Gabrijel Felc je na svoj način istakao toplinu međusobnog odnosa sa muzičarima i saradnicima, pokrećući male, kamerne susrete sa pojedinim umetnicima iz orkestra kojima on pruža klavirsku podršku i tom prilikom, usput, u sali Filharmonije, pred mnoštvom okupljene publike, na najneposredniji način i na već veoma dobrom srpskom jeziku, sa muzičkim partnerima razgovara o njihovom životu muzičara, delima koja zajedno izvode, instrumentu koji sviraju.

Na pitanje o aktuelnom ciklusu kamernih koncerata na kojima se pojavljuje u ulozi pijaniste-saradnika i specijalnog voditelja, Gabrijel Felc odgovara: "Moj posao je da obezbedim kvalitet večernjeg koncerta, koji treba da bude najbolji mogući. To je prvo i osnovno i prezadovoljan sam uspehom koji postižemo. Ali, odmah zatim, smatram takođe svojom dužnošću da učestvujem i iniciram bliže upoznavanje i druženje sa publikom, kao što to činimo kroz ‘Muzičke razgovore’. Na prvim ‘Muzičkim razgovorima’ sam sa fagotistom Nenadom Jankovićem pričao o njegovom detinjstvu i odabiru fagota, a sa violinistkinjom Mirjanom Nešković sam otišao korak dalje u razgovoru o funkcijama i dužnostima muzičara u orkestru, kako bi publika mogla što bolje da razume ono što čuje na koncertima. Takođe, učenje srpskog jezika je upravo jedan od načina kojim želim da se približim ljudima i srpskoj kulturi. Veoma mi je važan dvosmeran odnos sa publikom, zato posle koncerata često organizujemo mala druženja, potpisivanje diskova, nedavno sam upoznao najstariju pretplatnicu Filharmonije, koja je jedna fascinantna osoba, a želim da upoznam i najmlađu. Pored zajedničkog kreiranja svakog koncerta sa urednicama programa koje to perfektno rade, veoma me raduju i ispunjavaju sve ove aktivnosti na kojima imam priliku da se direktno povežem sa publikom."

Urednice programa Asja Radonjić i Danica Maksimović objašnjavaju da se u slučaju najnovijeg buma Beogradske filharmonije zapravo uopšte ne radi o podilaženju slušaocima biranjem takozvanih popularnih koncertnih programa. "Naš princip je prevashodno izrastao iz želje da publici predstavimo muziku koja je vrhunska po svom kvalitetu, i kao takva priznata u stručnim krugovima, ali je istovremeno muzika koju bismo i mi same slušale kod kuće ili volele da čujemo na koncertnom podijumu. Mnoga od dela koja smo otkrile tokom studija, i kasnije tokom profesionalne karijere, nismo nikada imale priliku da čujemo na srpskim scenama, pa smo tako sebi i postavile zadatak da takva ostvarenja predstavimo Srbiji. Nikada se nismo rukovodile standardizovanim, šablonskim konceptima i koncertnim programima koji su uobičajeni i za najveće svetske orkestre, već smo od samog starta imale neku svoju priču, i uz odrešene ruke, dovoljno entuzijazma i hrabrosti da se razmašemo sa idejama i skočimo u nepoznato. Tu je, uz veliki i predan rad, često potrebno dosta mašte, mnogo improvizacije, puno kreativnosti i pregršt živaca. I dobrih kolega i saradnika."

Komentarišući stalno prepunu dvoranu Kolarca, kako za redovne koncerte Beogradske filharmonije svakog petka, tako i za sve one specijalne filharmonijske projekte, Asja Radonjić i Danica Maksimović dodaju: "Ako pogledate programe nekih orkestara, posebno u Americi, primetićete da se uglavnom drže dobro poznatih dela Čajkovskog, Rahmanjinova, Betovena i drugih, sa kojima misle da neće imati problem da prodaju karte. I to su isti provereni šabloni koji se koriste decenijama. Mala nezgoda u toj igri na sigurno jeste što uz iste programe ide i ista publika, pa se zato svet u današnje vreme suočava sa ozbiljnim problemom izumiranja publike. Ali, kada to shvatite, obično već bude kasno, i zbog toga imamo masovno gašenje orkestara i zatvaranje operskih kuća. Zahvaljujući pristupu koji praktikujemo već više od jedne decenije, došli smo u potpuno specifičnu i nesvakidašnju poziciju da sebi možemo da dozvolimo da na program stavimo ostvarenja savremenih kompozitora ili potpuno nepoznata dela, na prvi pogled ne toliko popularna i prijemčiva, i da nemamo poteškoće sa nedostatkom publike. Zanimljivo nam je da su se tokom godina, zahvaljujući tome što su verovali našim predlozima, tako razvile različite grupe obožavalaca određenih kompozitora ili škola, koji pasionirano prate naš rad."

Za jedan orkestar u konstantnom usponu, kakav je Beogradska filharmonija, svakako je od velike važnosti kako će biti predstavljen u javnosti. PR menadžer Beogradske filharmonije, obrazovana muzičarka Jelena Milašinović kaže da je ključna stvar u uzajamnom poverenju unutar trougla orkestar, muzika, publika: "Kada imate kvalitetan i maštovito osmišljen program i orkestar neverovatne snage i entuzijazma, pred vama je prava artiljerija za komuniciranje koja, uz dobro rukovanje i precizan fokus, ima sve šanse da pogodi ciljeve koje želite. Stručno poznavanje klasične muzike mi je svakako omogućilo da prepoznam ono što je drugačije i što odstupa od uobičajenih standarda, pa da se to, uz korišćenje pravih komunikacijskih alata, prenese široj publici na što neposredniji način. Da biste bili most između dva sveta, potrebno je da dobro poznajete i razumete oba, a veština je u balansu i odabiru načina na koji ćete ih približavati. Ali, nema tih PR ili marketinških bravura koje vam mogu osigurati dugoročan uspeh ukoliko ono što komunicirate nije dovoljno kvalitetno." Jedan od ključnih razloga za uspeh koji Beogradska filharmonija ima kod publike je "u riziku i hrabrosti da pokušavamo i isprobavamo nešto novo, svako od nas u svom segmentu. Tako i kroz komunikacije pomeramo granice u traganju za najboljim načinom da dopremo i podstaknemo radoznalost publike i održavamo balans između starih znanaca, koji su nam verni i posvećeni, i onih novih – koji treba da se osete dobrodošlim. To je taj krug poverenja koji se kontinuirano širi. I kad sam već nekim čudom počela u militarističkoj retorici: Beogradska filharmonija je kao vojska; dok svira za vas, ona vas štiti od svega što ste ostavili spolja, bar na ta dva sata za vreme koncerta. Publika to prepoznaje i ceni, i na najdirljivije načine ume da nam pokaže zahvalnost."

U našoj svakodnevici sve jeftinijeg konzumerizma, okrepljujuće je pomisliti da postoji i nešto umetnički skupoceno, a da mi na to i te kako imamo prava. I da nam se ništa ne traži zauzvrat, sem da uživamo u istinskom kvalitetu. Neverovatno, zar ne.