Za one mlade koji se ne sećaju prvog srpskog zlatnog doba, te za one koji su ga, eto, zaboravili, najpre jedna (poduža) rečenica komemorativnog karaktera. Početak je devedesetih godina dvadesetoga veka, Srbija, koja se tada zvala nekako drugačije, tek što je ugazila u sopstvenu budućnost (kao u govno), "beskrupulozni tehnolog samosvrhovite vlasti" (op. cit. Teofil Pančić) već je pokrenuo ratove u ime vaskolikog srpstva, iz Hrvatske svakodnevno stižu zaplombirani mrtvački sanduci, Beograd je jeziva mračna rupa po kojoj špartaju vozila vojne policije u potrazi za budućim sadržajem tih sanduka, Miloševićevi mediji javni prostor drže zatočenim u paralelnoj realnosti, neka čudna bića bacaju cveće po tenkovima i bornim kolima koji odlaze put Hrvatske, razbojnici nesmetano, uz podršku vlasti, pljačkaju i ubijaju i u zemlji i van nje, tetke s hladnim trajnim frizurama ljube portret budućeg masovnog ubice (pred televizijskim kamerama, ako je moguće, da se zna), Bosna i Hercegovina se lagano ali sasvim sigurno raspada, a grupa vrhunskih urednika, novinara i intelektualaca osniva novi nedeljnik i daje mu ime "Vreme". To ostrvce slobode odmah i bez oklevanja naseljavaju razna bića i pojave, sve jedna zanimljivija od drugih, a među njima i arhitekta Živojin Bata Kara-Pešić. Vrlo brzo će rubrika za koju piše, "Čegrtaljka" – jezički izum Dragoljuba Žarkovića – postati prepoznatljiva upravo po njemu. Ne piše Kara-Pešić puno, ali njegovi su tekstovi toliko zgusnuti i apartni, satkani od tako specifičnog jezičkog materijala da udaraju odmah, ali posle udarca ne puštaju nego udaraju opet, s odloženim dejstvom. Bezmalo trideset godina pošto su pisani, u atmosferi ne mnogo različitoj od tadašnje, izdavač XX vek objavljuje, u posebnoj ediciji, sabrane tekstove Kara-Pešićeve i… znate šta? Udaraju i dalje.

Vidi Bata Kara-Pešić u rečima ono što ljudi obično ne vide, pa taj svoj talenat da vidi više i bolje od drugih rabi do krajnjih granica, u jezičkim igrama koje su katkad toliko divlje i, istovremeno, toliko tanane da ih se dva puta mora preći. "Mudar u izrekama i nesmotren u postupcima", piše Kara-Pešić na 30. stranici, u tekstu od 12. avgusta 1991. godine: "narod nonšalantno (iliti bez sve šale) prihvata pripremljeni mu preludijum (iliti uvod u ludilo)". U reči "nonšalantno", što znači "nehajno", "opušteno", pisac vidi izraz "bez sve šale", pa rečenica počinje da vibrira, da podrhtava od tereta značenja, jer narod koji sipa mudrosti (visokoparne besmislice za anasteziranje mišljenja), sada nehajno i bez sve šale, dakle ozbiljno, prihvata infernalnog pajaca Miloševića prihvatajući, na taj način, ono što mu je u uvodu u igru, ili u preludujumu, pripremio upravo taj pajac: ludilo. "Preludij", "uvod u igru", postaje, dakle, "uvod u ludilo". Briljantno. (Kada je, zbog pisanja u "Vremenu", Kara-Pešić najuren s fakulteta, odao se književnom prevođenju i zbog te odluke, koja ga je barem dve decenije držala na ivici siromaštva, rodilo se nekoliko upravo genijalnih prevoda.) Nekoliko redova kasnije – a za koje se vreme jezički vrtlog ne smiruje – nova petlja: "Otadžbina je ograničena, ali s neograničenim zahtevima. Preuzimanjem ovlasti, najvrhovniji među vođama postaje ‘komadant’ (bez jednog ‘n’, jer su vremena takva da je komadanje preče od komandovanja). On dela odsečno, muški, da se zna ko zateže dizgine, a ko je vođen da izgine". Za onoga, dakle, ko je i u ta jeziva i sramna vremena hteo da zna šta se događa u Hrvatskoj, a potom i u Bosni i Hercegovini, bilo je jasno da je na delu pljačkaški pohod neslućenih razmera, praćen obilnim puštanjem krvi ljudi koji su se našli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, dakle ljudi poput Kara-Pešića, oni koji su čitali "Vreme", znali su da se na terenu ljudi komadaju i da se sve to dešava pod direktnim pokroviteljstvom vrhovnog "komadanta". A zatim, vođen svojim zapanjujućim osećajem za jezik, Kara-Pešić započinje narednu rečenicu konstatujući da vođa deluje "odsečno". "Komadanje" naprosto doziva "odsečno". Kada se tela komadaju ona se i seku. Jezičke igre usisavaju stvarnost da bi je, tu stvarnost, potom izbljunula, svarenu i svedenu na sebe. Zbog toga se "dizgine" i rimuje sa "da izgine". Ali to nije sve.

Zatočen u jezivoj stvarnosti Kara-Pešić dopušta svome jeziku da reaguje i drugim sredstvima, pa na 68. stranici, u tekstu od 21. oktobra 1991. godine, zapisuje: "Zadah raspadnutih lešina ostaje sasvim pri zemlji, pa s neba izgleda sve kako treba. (Kog zadesi sreća da se visoko vine, od miline poteku mu sline i plačnih očiju previđaju splačine)." Ovo je već književnost, proza ili poezija, nećete pogrešiti bilo gde da smestite ove redove. Sve je tu. Slika tela koja se raspadaju i smrde, pogled svisoka, s bezbedne udaljenosti s koje se nit išta vidi nit išta oseća, potom, u zagradi, oneobičavanje ili odbijanje da čak i tako upečatljiva slika zazvuči sladunjavo. Znao je Bata Kara-Pešić da će se zlotvorima odupreti samo ako im ne dopusti da mu zagade i pojednostave jezik, a zlotvori, već po prirodi stvari, onako napuhani i ozbiljni, jedino s humorom ne znaju šta da rade čak i kada ga ne razumeju. Zato ih Kara-Pešićev jezik i danas udara. I udaraće.