Geopoetika je u poslednjih desetak godina "usvojila" nekoliko značajnih savremenih svetskih pisaca, učinivši ih "srpskim" tako što im je omogućavala kontinuirano prisustvo s recentnim, ali i ranijim delima, i tako do sada izdala dobar deo njihovih opusa, istovremeno ih asocijativno vezujući za sebe, dakako u kontekstu srpskog (ili malo šire) književnog tržišta. U ovu grupu spadaju neki od savremenih proznih globalnih "kapitalaca" kakvi su Orhan Pamuk, Haruki Murakami, Pol Oster ili Don De Lilo, ali bogme isto tako i Erlend Lu, pisac jednog "malog", norveškog jezika, i pisac "malih" priča spakovanih u romane znatno kraće i nepretencioznije od onih koje obično ispisuju narečeni "kapitalci". No, objektivno gledano, Luu je mesto u tom društvu, bez greške…

Roman Prohujalo sa ženom već je šesti koji je dostupan u srpskom prevodu (o većini prethodno objavljenih pisali smo na ovom mestu), no tu dolazi do zanimljive inverzije: nakon što je iscrpla katalog njegovih novijih romana, Geopoetika se vraća na sam početak, podarivši nam Luov romaneskni prvenac, onaj kojim je debitovao 1993. I to je dobra, opravdana odluka: čitanje ove knjige čini nam jasnijom genezu njegovih "zrelijih" romana, to jest, nesumnjivo pokazuje kako Norvežanin spada među one pisce koji "stalno pišu jednu te istu knjigu", a da to pri tome nema ama baš nikakve veze sa dosadom, monotonijom i autoreciklažom (knjige su mu, uostalom, na fabulativnoj ravni raznovrsne da ne mogu biti raznovrsnije, osim što još nije išao u kosmos i na Divlji Zapad, bar koliko znam!), nego ima svake zamislive veze sa piščevim tematskim i motivskim opsesijama. Ili je možda čak i ova množina suvišna? Možda je to zapravo uvek ista opsesivna zapitanost: kako individua osvaja/zadržava nezavisnost i slobodu, a da one istovremeno ne postanu lepše ime za čamotinju i samoću? A može i ovako: koliko je "permisivno" društvo savremenog civilizacijskog Zapada uistinu slobodno, ne u striktno "političkom" smislu (to kod Lua nikada nije ni u prva tri plana, mada je dovoljno jasno da zna šta je šta) nego u onom suštinskijem, egzistencijalnom? Jednostavnije rečeno, koliko slobodnog prostora za sebe i svoju viziju sopstvenog života može da zauzme pojedinac, a da ga to ne košta neke vrste makar i baršunastog izopštenja – ili samoizopštenja, kao u Dopleru, romanu po mnogo čemu "amblematskom" za Luov opus?

Narator prvog (a za nas "novog") Luovog romana, fragmentizovanog u tačno tri stotine zapisa, po sto u svakom poglavlju, čovek je čije ime nećemo saznati, čije je zanimanje krajnje neodređeno (to jest, onda kada ima posla, onda se "bavi sporednim poslovima" u nekoj firmi nejasnog profila), čija je životna dob takođe ne sasvim razgovetna, mada se svakako radi o mladom čoveku, čije nam je poreklo – iliti klasno-socijalno-obrazovni "background" – takođe malko mutno: mi naprosto, pravo niotkuda, upadamo usred njegovog života, baš kao što tamo upada i Marijane, devojka o kojoj ne znamo ništa više nego što znamo o njemu, ali bez brige, mnogo više od nas ne zna ni on. Ne znamo kako ni gde su se upoznali: odjednom, ona je tu. Samo malo kasnije, eto je u njegovom stanu, sa "dvanaest kartonskih kutija srednje veličine i jednom kremžutom komodom". Bezimeni pripovedač je, dakle, u značajnoj meri pasivni primalac života, ljudi i dešavanja: previše pristojan i obziran (kontekstualno, to ume da bude opaka mana koja papreno košta…), previše distanciran, previše nesiguran u sopstvenu volju i predstavu sveta da bi se smeo otvoreno suprotstaviti inerciji diskretno upravljanoj spoljnim poticajima. Čamac bez sopstvenog motora: otploviće kud ga odveslaju…

Veza naratora i Marijane okosnica je ovog romana; u uzgrednim, mada nikako nevažnim tokovima, nalaze se odnosi sa njihovim (hm, njenim…) prijateljima, lokalno i šire evropsko okruženje poznog dvadesetog veka, viđeno iz vrlo fokusirane perspektive samozagledanog mladca sa stanovitom identitetskom pometnjom. A sama veza nastaje, razvija se, meandrira, traje, "pauzira" i na koncu se prekida, sve to mahom Marijaninom voljom, mada uglavnom ostvarenom kroz "zaobilazne strategije". Na kraju, kada veza "puca", narator se suočava sa životom koji valja nastaviti tamo gde je stao, gde god to bilo. Ne lezi vraže… Posle nekog vremena, Marijane se isto tako "samovoljno" vraća kako je i odšetala. U međuvremenu, njegova je volja koliko-toliko ojačala, i on se toj volji Drugog ne pokorava krotko, mada postepeno ipak popušta. Na koncu, Marijane se sprema da se iznova useli u njegov životni prostor, noseći (ne njegovo) dete u trbuhu. No, u poslednjem, tristotom zapisu, narator kaže: "I usred noći sam se probudio. Misao me je ostavila bez daha: Jedina osoba na celom svetu koja treba da živi moj život – sam ja."

I, "šta je bilo posle"? Nema posle, jer se tekst romana tu završava. Ali, baš tu, u belini iza poslednje tačke, nalazi se i wisdom ove kratke, mladalačke Luove knjižice. E, to je, pre nego išta drugo, rodno mesto Doplera…