Godine 1976. pošao sam u Prvu beogradsku gimnaziju, i neki mesec kasnije razredni me je stavio da – kao miran momak – sedim u klupi sa nekim nemirnijim dečkom. No, kako to biva, skoro odmah smo našli da se razumemo oko važnosti apsolutno svih tema vezanih za muziku i strip: ja više za strip, on više za muziku. Kako to obično biva, u budućnosti koja je brzo došla on će se pojaviti na javnoj sceni kao strip kritičar, a ja kao muzički. Njegovo ime je Dejan Anastasijević, ima i sad fotografsko pamćenje, koje mu je sigurno pomoglo kasnije u karijeri strip kritičara, a još više u novinarskoj karijeri, vezanoj i za ovaj list.

No, u tom trenutku, sa svojih 15 godina imali smo jednu značajnu zajedničku temu – omote albuma, koje smo prepričavali jedan drugom. Tako je jednog posebno čemernog i dosadnog dana moj prijatelj počeo da mi prepričava neki urnebesni omot, meni nepoznate grupe Buldožer, a koji je video kod starijeg hipi lika. Prepričavanje sadržaja tekstova na njemu u školskim klupama takođe je bilo urnebesno, jedva sam se suzdržao od glasnog smeha na času. Poenta celog razgovora bila je da nisam verovao kako je takav omot uopšte moguć kod nas, a da oni koji su ga smislili još nisu završili u zatvoru ili nešto slično, mada me je prijatelj uveravao da je album zabranjen ili bar povučen iz prodaje. Pošto sam otvoreno sumnjao da je apsolutno sve izmislio sopstvene zabave radi, a da bi mi dokazao koliko je u pitanju nešto izuzetno – Dejan je počeo da ga crta po klupi… I tako iz časa u čas, satima, dok na kraju dana na klupi nije nacrtao ceo omot. Tvrdio je da je napravljen u formi suludog, satiričnog zabavnog magazina sa mnogo strana, i škrabao je i pričao o svemu što je zapamtio pošto je samo jednom video tu genijalnu, misterioznu ploču koju niko nije imao. Na zelenoj klupi u pretposlednjem redu učionice u Prvoj beogradskoj, u jednom trenutku stajao je rukom nacrtan ceo omot prvog albuma grupe Buldožer, onako kako ga je vešto reprodukovao mladi zaljubljenik u strip i kontrakulturne aktivnosti.

Već naslov je bio na nivou nekakvog izgubljenog, presudnog špageti vesterna: Pljuni istini u oči.

ŠTA TO RADIŠ, BULDOŽERU NIJEDAN?: Priča o prvom albumu Buldožera u neku ruku je priča o tome kako je rokenrol našao sebe u Jugoslaviji. Mnogi su tome doprineli, svako na svoj način, ali u trenutku pojave Buldožera svi su bili sasvim svesni da se radi o jednoj od onih njegovih novih granica.

Uostalom, kako bilo kome objasniti da se na njihovom debi albumu odmah na početku susrećemo sa čovekom koji luta po stranom gradu i pita nekog, sve snebivajući se: gde je ovde blizu najbolje mesto za samoubistvo? Pa sa čovekom koga u rođenoj kuće proganja bik, jer je kupujući pola kile mesa pojeo njegovu majku. Pa sa ljudima koji znaju da je život feferon i da je ljubav blue. Sve ovo bilo je više nego dovoljno da se shvati da ako tako nešto može da se snimi i objavi, ništa više neće biti isto.

Bilo je to kao da je neko odškrinuo neka vrata i pokazao da je onako, alanfrodovski raspojasano, i u našem siromaškom raju sve moguće. Odjednom je celo bivstvovanje u toj šareno-sivoj zemlji Jugoslaviji, dobilo novu lepotu i smisao, neku humornu notu koja je ohrabrivala i davala neočekivanu kurčevitost mladima. Eliksir bezobrazluka i zdravog podsmeha svemu, kog je Buldožer okolo ne štedeći delio, postao je jedna draga tajna iz sedamdesetih, stanica naših misli na koju smo se uvek rado vraćali po novu dozu vanvremenskog ludila.

POVRATAK OTKAZANIH: Prvi album grupe Buldožer pojavio se pre tačno 40 godina, decembra 1975, u izdanju PGP RTB-a.

No, priprema je trajala nekoliko godina: Boris Bele je još krajem šezdesetih osnovao grupu Sinovi u kojoj su svirali klavijaturista Borut Činč i basista Andrej Veble (potonji ključni članovi Buldožera), pa se potom ona pretvorila u Sedem svetlobnih let (Sedam svetlosnih godina), u kome se očeličio njihov samosvojni progresivni rok zvuk. Novu oštricu su na kraju dobili dolaskom Marka Brecelja, frontmena neobuzdane energije i mašte, početkom 1975, kad je sastav dobio svoj konačni oblik. U avgustu su u ljubljanskom studiju Akademik snimili materijal koji će se naći na debiju. U to vreme je nastao i legendarni omot, jedinstvena parodija na zabavnu štampu tog doba.

U tom periodu Buldožer su pokušavali da budu koncertno aktivni u Ljubljani, ali nekako im nije uspevalo da se probiju kroz razne namerno pravljene probleme od strane raznih struktura, te su im tamošnji nastupi često otkazivani, više nego što su ih održavali. Zbog toga je onaj prvi veliki, u Hali Tivoli, održan konačno pod sloganom: "Povratak otkazanih". Više sreće imali su u obližnjem Zagrebu, gde su vrlo rano postali odomaćeni, te se kasnije sa originalnom muzikom pojavljuju u filmu Živi bili pa vidjeli (1979), mladih reditelja Bruna Gamulina i Milivoja Puhlovskog, filmu značajnom za razumevanje atmosfere tog doba. Postoji legendarno objašnjenje da su svoj prvi album na kraju ipak ponudili PGP RTB, koji će ga i objaviti, jer su verovali da će njihov humor biti najispravnije shvaćen i podržan u Beogradu i Srbiji. Verovatnije tumačenje jeste da je u glavnom gradu u tom trenutku jednostavno bilo za neku nijansu manje kontrole i otvorene cenzure aktivnosti koje su mirisale na disidentske.

LJUBAV / KREVET: Buldožer su na svom prvom albumu već probali sve do tad neslućene slobode i upozorili nas da je sve prevara – a posebno mit o ljubavi. Možda je njihov odnos prema ovoj temi prva stvar koja šokira neupućenog slušaoca: ljubav, ali kao formula večnog status quoa, ljubav u malograđanski uređenoj formi zavođenja radi zavođenja, ljubav kao klišeiziranje normalnih poriva, ne bi li se sve na kraju pretvorilo u produžetak društvenog sistema u kome za stvarna osećanja i autentičnu individualnost nikad nema mesta… Laž o ljubavi kao osnova laži o uređenosti društva.

Sa nemilosrdnim obračunom je počelo već u prvoj dužoj pesmi Život, to je feferon, u kojoj se daje najtačnija definicija popularne predstave o ljubavi na ovim prostorima: "To je ona stvar zbog koje peva Čobi, to je ona stvar zbog koje plače Gabi". Festivalska estrada je u to vreme bila viđena kao zakovana eskapistička predstava namenjena novonastaloj malograđanštini u sadejstvu sa onom funkcionerskom – bio je to pop za milione, namenjen onima koji žele da sve uvek bude isto, što je vlastima i te kako odgovaralo. Osnovna egzistencijalna dilema ovde je razotkrivena u stihu: "Devojčice mala, ti nisi znala da život nije šala / jer život je feferon". Oh, da!

U nastavku ploče ova drama dobija tragičnu dimenziju jedne sapunice: Ljubav na prvi krevet iz stiha u stih prati misterioznu potragu osobe koja traži ljubav od slučaja do slučaja – satirični komentator na to kupoprodajno izjavljuje "tražiš ljubav: evo ljubav", a stalno ponavljajući filozofski refren čini se kao jedini moguć rasplet: "ljubav / krevet". Glavna tema Buldožera na Pljuni istini u oči očigledno je bila u izvrtanju tada vladajućeg šlagerskog pogleda na svet koji je činio neraskidivo bratstvo i jedinstvo sa partijskim. Zato su se prozvanim osetili i jedni i drugi.

Razotkrivanje trivijalnosti postojanja ovde je do kraja prešlo prag koji je do tad iko u Jugoslaviji bio sposoban da dosegne. No, Buldožer su tek krenuli sa svojom politikom kalambura: Yes My Baby, No predstavlja očekivani završni tour–de–force, svetkovinu apsurdnih duhovitosti na temu ljubavi koja se uvek sroza u isprazne fraze i strasti ka materijalnim stvarima, ali i pesmu punu blage jeze koja vas dohvati neočekivano na samom kraju kad Brecelj ponovi nekoliko desetina puta sa ozbiljnim političkim stavom i snagom generacijske poetske poruke, onaj čuveni refren: "No, I don’t wanna be paraplegic baby". Ni do danas nije jasno otkud se neko setio paraplegičara kao metafore stanja progresivne debilizacije u koje je sedamdesetih uvedeno celo tadašnje jugoslovensko društvo, ali svi oni kojima je poruka bila namenjena su shvatili. Baš svi.

Album je povučen iz prodaje (po jednima), odnosno rasprodat je i više nije doštampan (po drugima).

BULDOŽER UVEK IDE DALJE: I tako je jedna rok grupa sa duboke margine, predstavnik apsolutnog kulturnog podzemlja, služeći se šifrovanim jezikom agresivne satire i anarhičnog humora, po prvi put uspešno zatresla javnu scenu. Odjednom je svima postalo jasno da se ne treba plašiti strukture na vlasti i tihe dominantne većine koja je podržava, naprosto joj se treba smejati. Život je otišao dalje.

Svima je takođe postalo jasno da su mogući dometi rokenrola na našoj kulturnoj sceni daleko veći nego što bi se to reklo. Odjednom je jedna rok grupa dobila nagradu za najbolju filmsku muziku u Puli, odjednom se o njima raspravljalo na uvaženim mestima, odjednom je njen mahniti par autora i frontmena – Marko Brecelj / Boris Bele – postao poznat i priznat kao bilo koji disidentski intelektualac (uloga koju su veselo negirali). Odjednom Bijelo dugme više nije bilo krajnji domet domaćeg rokenrola. Zato će ih Bregović koju godinu kasnije zvati da mu budu predgrupa, a oni će odbiti.

Ako je ovo bilo moguće, sve je bilo moguće. Obično se kaže da je Buldožer omogućio novi talas. Međutim, prava istina jeste da je Buldožer svojom neograničenom slobodoumnošću omogućio jugoslovenskom rokenrolu da nađe svoju autentičnu suštinu.

ZABRANJENO NE POSTOJATI: Grupa Buldožer počela je svoju karijeru kao tajna koja se širila predanjem. Tajna o njoj dodatno je pravila mit. Mada su postali neočekivani glasnogovornici kontrakulturne samosvesti širom zemlje, sa njihovim drugim albumom odvijala se u isto vreme prava drama – sniman i spreman za objavljivanje tokom 1976, doživeo je objavljivanje tek novembra 1977, pošto su drugovi u PGP RTB već bili informisani odozgo da se radi o grupi sumnjivog profila, sa posebno neprihvatljivim tekstovima. Intervencije su usledile sa svih strana da se refren pesme koja opisuje dramu uzaludnog odrastanja Ne brini mama: "Za dan dva, i odoh ja, u nirvanu", promeni u "…i odoh ja, u kafanu" – što je bilo još apsurdnije i luđe. Sa druge strane, u brilijantnoj proto-feminističkoj iliti žensko-oslobodilačkoj Jeste li vidjeli djevojčice, morao se izostaviti upad policajca u pesmu sa tada čestim upitom: "Ličnu kartu, molim". Ostatak albuma prošao je netaknuto, pa su Buldožer napokon našli izdavača u još malo pa nezavisnom Helidonu u Ljubljani, ali su ove promene morale ostati na ploči.

Kad je konačno izašla, odmah je bilo jasno da je Zabranjeno plakatirati jedna od najboljih ploča jugoslovenskog rokenrola, delo za sva vremena čija drska snaga nesputanog sarkazma i sad raznosi naivnog slušaoca kad se suoči sa njom prvi put. Ako ih posmatramo kao jedinstvenu autorsku celinu nastalu u epicentru ludila između Brecelja i Belea, ova njihova dva albuma predstavljaju jedan od vrhunskih dometa jugoslovenske popularne kulture uopšte – Buldožer su tako opravdali očekivanja i od jednokratne misterije postali istorija. Ostalo je snage još za magično ubrzanje ka "new waveu" u epohalnom singlu Novo vrijeme, a onda je Brecelj otišao, izjavivši: "Sa Buldožerom sam se razišao, jer se više nismo slagali u krevetu" (Marko Brecelj 2009, www.dodogovor.org).

U međuvremenu sam negde 1980. došao do svog primerka Pljuni istini u oči, i to tako što sam u beogradskoj prodavnici "Kultura", gde ste uvek mogli da nađete jedan od najboljih izbora ploča (zahvaljujući izuzetnom poslovođi legendarnog imena, koga namerno pominjem da se ne zaboravi: Šandor Tot), jednog dana naleteo na naramak tih albuma. Nisam mogao da verujem i uzeo sam jedan primerak, samo da bih kući otkrio da je oštećen jednom velikom kvrgom posred rilne poslednje pesme na prvoj strani. Pokušao sam da zamenim, ali smo otkrili da su svi primerci bili oštećeni – pretpostavka je da se neko u PGP setio da na zalihama ima još primeraka ove ploče u vreme kad je bend konačno sa novim talasom doživeo veliku popularnosti, te je u poslednji trenutak pokušao da kešira na toj činjenici. Iznenadno pojavljivanje Pljuni istini u oči tokom 1980. u prodaji ostaje jedna od onih potkulturnih misterija koje verovatno nikad nećemo moći da do kraja rastumačimo, ali za mene je to bilo kao da mi je neko pričao o letećem tanjiru, a onda se on stvarno pojavio i – bilo je zaista uzbudljivo.

KOLIKO GLUPOSTI ČOVEK MOŽE DA IZDRŽI AKO IDE PEŠKE: Ok za sve ovo, nego imaju li dubljeg smisla ovakva podsećanja, i da li je sadašnji period – period kraja rokenrola kao kulturnog fenomena, kao onog polja slobodnog umetničkog izraza osvojenog za sve nas, unutar popularne, svima dostupne kulture?

Verovatno je tako.

Ali koga za to briga.

Podsetimo se makar poslednji put, jer ostajemo sami i glupi. I ne znamo više koliko glupi i paraplegični.