PRVI DAN

U utorak gledamo 52 herca pozorišta iz Nove Gorice, prema tekstu Tijane Grumić Najtužniji kit na svetu koji je režirala mlada Mojca Maden. Lorencijeva studentkinja, što pominjem jer postoji volšebna igra prostorom u predstavi: prostor koji se stvara postaje ne samo prostor sećanja nego i prostor odsustva. Ko nedostaje i koliko? I šta to može nadomestiti? Ko je prisutan i koliko, iako fizički odlazi? Koliko se dopuštaju drugi odnosi po nečijem odlasku? I šta donose? Šta se dešava duboko u moru? Koliko duboko može biti tugovanje?

Tim ove predstave vrlo vešto otvara pitanja. Ne znam gde se nalazim posle: u dubini tugovanja? U utrobi kita? U pokušaju da se na pučini uhvati vazduh (opet Slobodan Tišma, da pučina krije tajnu)?

Predstava 52 herca govori o tugovanju, odsustvu i podršci zajednice (ovo poslednje je možda i najvažnije).

Pozorje protiče u vremenu koje je zahtevno, ne znaš hoće li kiša ili će biti mirno. U susretima. U onoj vrsti tromosti koju donosi boravak u traumi koja je ostavila traga od 3. maja naovamo. I to se ne previđa, čak i kada to pokušavamo, jer sve bruji od tragedije, a ako se trudimo da to ne čujemo, tim gore.

Predstava Yankee Rose po tekstu Slobodana Obradovića, u režiji Miloša Lolića i u dramatizaciji Periše Perišića, sa Danicom Maksimović kao Amerikom, produkcija Beogradskog dramskog pozorišta, čeka se sa velikim nestrpljenjem.

Sedim sa strane u gledalištu i mislim na Votersovu Divajn, gledam je na nekom pustom putu i vidim da duva vetar i da je šiba kao što šiba sve nas, i vidim da ona čeka šta će se dogoditi.

U Yankee Rose se može učitati toliko toga – ono na čemu smo rasli, ono što valja i ono što ne valja, i mislim o Ezri Paundu i, na sasvim drugoj strani, šta bi mi doneo Bagdad kad je bio najmoćniji?

DRUGI DAN

Uspavanka za Aleksiju Rajčić, Đorđe Kosić, režija Jug Đorđević, koprodukcija Narodnog pozorišta u Beogradu, Sterijinog Pozorja i Fondacije Novi Sad EPK

Uspavanka otvara temu rodnog nasilja, tačnije otvara temu nasilja. I ovde kao i u Nečistoj krvi koju je Jug Đorđević režirao u pozorištu Bora Stanković u Vranju, imamo matricu koja se ponavlja bez uputstva kako da se izmeni. Život Aleksije Rajčić je do te mere zaključan u nasilje da je smrt jedina sloboda.

Vanja Ejdus je igra precizno, sa tačnom dozom ironije. Kao ženu svesnu da živi košmar.

TREĆI DAN

Lepa Vida je selektovana u programu Krugovi kao produkcija Slovenskog gledališča u Kopru i Slovenskog stalnog gledališča u Trstu.

Mit o lepoj Vidi je čuveni slovenački mit o čežnji i vitalnosti.

Čekam posle predstave glumicu Anju Drnovšek da uradimo razgovor za Bilten Pozorja. Robert Lenard čeka pored mene da se pozdravi sa njom. Ona ima kosu punu šnala koje skida da bi Branko (Lučić, fotograf Biltena Pozorja, prim aut.) mogao da je fotografiše. Kaže mi: zagrljaj je danas subverzija, jer čini da tenzija nestane.

Zatim se juri u Srpsko narodno pozorište, gde gledamo Andrićevu Gospođicu u režiji Đurđe Tešić i dramatizaciji Vanje Ejdus, produkcija Narodnog pozorišta Republike Srpske iz Bosne i Hercegovine.

O strahoti uzmicanja od života. O tome koliko možemo pobeći od onog što nam se daje u amanet. Šta je fatum i koliko mu se možemo odupreti?

* Na Pozorju je predstavljena monografija o Renati Ulmanski, priredio ju je reditelj Marko Misirača, a izdavač je kragujevačko pozorište Joakim Vujić. Govor Renate Ulmanski na kraju promocije biće, po mom doživljaju, sjajna tačka Pozorja, pošto se širom otvorenih očiju susreće sa ne teškom, pre napornom, nezavidnom pozicijom u kojoj su glumci i pozorište, sa nepoštovanjem drugih prema njima, sa potrebom na koju upućuje Renata Ulmanski da se ukaže na dobre mogućnosti izlaska iz te situacije. Na kraju će poželeti kolegama mirno more.

Bio je to živ, topao, uzvišen govor, potreban ne samo festivalu nego i ovom vremenu u kojem smo, koje trošimo i koje troši nas.

Negde između priča o nasilju i priča o kulturi sećanja odigrava se festival.

ČETVRTI DAN

Poslednja predstava koju gledamo u zvaničnoj selekciji je Noćna frajla Aleksandra Popovića, u režiji Branislava Mićunovića i produkciji Narodnog pozorišta u Nišu.

U razgovoru za Bilten, dramaturg predstave Dejan Petković reći će o predstavi: “U radu na predstavi Noćna frajla držali smo se svega što u savremenoj drami i teatru predstavlja Aleksandar Popović – od tematskih preokupacija do svih vidova dramskih poetika kojima je autor skoro četiri decenije zbunjivao i provocirao domaću scenu. Sve što pripada tematsko-motivskom korpusu Noćne frajle nametnulo se kao provokacija za nadgradnju osnovnog teksta i scensko poigravanje nizovima – reklo bi se – beskrajnih mogućnosti koje delo Ace Popovića nudi.”

I zatim okrugli sto i nagrade žirija koje stižu ubrzo nakon okruglog stola.

Pišem čestitke Darku.

Samo dve crtice na kraju ovog teksta:

Festival, kao i pozorište, treba da misli u pravcu vrlo smelog eksperimentisanja sa pozorišnim izražajem, ističući autentičnost autorskog izraza kao fokus svog istraživanja.

Važno je baviti se izazovima globalnog pogleda na kulturu i lokalnih odgovora kultura. Identiteti se moraju redefinisati u skladu sa novonastalom polifonijom zahteva da se identitet adaptira, a pri tome ne izgubi samoprepoznatljivost.

Isto tako je važno pokretanje dijaloga, univerzalnog narativa, te dodir i pevanje, važno je da sarađujemo i razmenjujemo iskustva, setimo se stela sa Epom o Gilgamešu, davanja imena novom dobu i njegovom izražaju.