Premijera predstave Povratak Harolda Pintera u Zvezdara teatru, prva je režija Nikite Milivojevića u Beogradu nakon tri i po godine. U međuvremenu radio je u Atini, Solunu, Ljubljani, Budvi, Bitolju potvrđujući da je jedan od najboljih reditelja u ovom delu Evrope.

Karijeru u Grčkoj Nikita Milivojević je počeo 1997. godine (njegove režije Čehovljevog Ivanova i Zločina i kazne Dostojevskog u atinskom teatru "Amore", proglašene su najznačajnijim pozorišnim događajima u grčkoj prestonici), a nastavio nakon odlaska sa mesta direktora drame Narodnog pozorišta. Do tada, Milivojević je bio jedan od najangažovanijih reditelja na domaćim scenama. Osvojio je sve najvažnije nagrade za režiju – Sterijinu, Bitefovu, "Bojan Stupica", "Ohridskog leta", Grada teatra Budva. Milivojevićeve režije u zemlji (Maska, Život je san, San letnje noći, U potpalublju, Banović Strahinja, Opera za tri groša, Karolina Nojber, Ivanov…) bile su važni događaji pozorišnog života.

Ove nedelje na sceni Narodnog pozorišta gostovao je bitoljski Naroden teatar sa Sofoklovom Antigonom koju je Milivojević režirao za ovogodišnje Ohridsko leto.

"VREME": Radite u Grčkoj, u Sloveniji, Makedoniji, Beogradu – gde ste najslobodniji, gde najmanje vodite računa o spoljnim okolnostima?

NIKITA MILIVOJEVIĆ: Sticajem okolnosti, zbog nekih izjava, tumačenja, počeo sam u poslednje vreme da pazim šta ovde govorim, kada se vratim kući. Pazim da ne ispadne da se ponašam kao da eto donosim neku novu pamet, iskustvo, iz drugih sredina. Shvatio sam da su ljudi postali preosetljivi na tu vrstu sugestija, pa makar i najdobronamernijih, pa sam odlučio da gledam svoja posla. Paradoksalno, ali ispada da sam ovde i najslobodniji, a i da najviše pazim. Nešto me izgleda naučilo tome. Kada ste u drugim sredinama najvažnije je da svoj posao radite profesionalno, da ste precizni, sigurni u ono što radite. Nedavno kada sam sa predstavom bio na festivalu u Francuskoj, čuo sam od ljudi u pozorištu da postoji tačka ugovora koja vas kao reditelja obavezuje da sa svojim saradnicima morate da budete ljubazni! Naravno, kao i svugde, uspeh je presudan da vas ponovo negde zovu ili ne.

Izjavljivali ste da vaše raspoloženje ima uticaja na izbor dramskog teksta koji ćete režirati. Ako se to odnosi i na Povratak Harolda Pintera, šta vam je bilo blisko u toj drami?

Verujem da nisam jedini koji se tako oseća. Hteli vi to ili ne, predstava uvek bude nekakav vaš autoportret. Ovakav ili onakav, ali ona je svakako rezultat nečega što se dešava sa vama, vašim unutrašnjim životom. U Povratku ključno osećanje, i pokretač svih ideja bilo je osećanje straha, nekakvog iracionalnog straha da više ne možete da razumete razloge, motive ljudskih postupaka. Taj strah više slutim, instinktivno osećam, nego što sam u stanju da ga jasno artikulišem.

Ivan Medenica, kritičar "Vremena", ocenio je da je vaša režija Povratka sledila žanrovsku odrednicu ovog Pinterovog teksta definisanog kao "komedija pretnji" . Da li je to poruka vaše predstave?

Meni su u Solun poslali tu kritiku. Prvo što mi se veoma dopalo, i pre nego sam je pročitao, bio je naslov: Umetnički teatar. Naravno ne bih hteo da to zvuči kako eto ja radim umetnički teatar, a drugi ne. Svako radi ono što može i kako može. Pretpostavljam da većina radi iz svojih uverenja, pa tako i ja. To više spominjem zbog toga što se i u bogatijim zemljama umetnički teatar bori da preživi, za neko svoje mesto, tako da odluka Zvezdara teatra da krene sa svojom Novom scenom u tom smeru je nešto što svakako treba podržati. To je ozbiljna tema, za jednu ozbiljnu analizu našeg pozorišnog života koji je takav kakav već jeste, kao i sve ostalo u nekakvoj tranziciji sa svim manama i vrlinama koje nosi jedan takav period. Mislim da je vaš kritičar tačno prepoznao sve ono što je meni bilo važno u predstavi, tako i to da je ona komedija pretnji.

Pinter je redak na repertoaru našeg pozorišta pa bi se vaša odluka da ga ovde režirate mogla protumačiti i kao informisanje publike o nepoznatom?

Ne možda baš o nepoznatom, ali svakako prilično zaboravljenom. Meni je Pinter sada istovremeno bio i zgodna prilika da sa glumcima pokušam da se upustim u jedno drugačije pozorišno istraživanje nego što je to u poslednje vreme možda uobičajeno. I osetio sam koliko je i njima bio važan jedan takav proces. U tom smislu možda bih mogao da kažem da je to bio i povratak jednom drugačijem načinu mišljenja. Naime, sve što se dešava prima se više čulno nego što ste u stanju da to jasno razumete, tako da je i glumcima potrebno da nekim drugim sredstvima dođu do emocije, a ne onim isprobanim već bezbroj puta.

Režirali ste Pintera nakon Čehova i Sofokla. Da li to znači da se nakon analize društva sada bavite čovekovom intimom?

Možda je zaista tako, mada nije to nešto planski. U stvari, meni se čini da te stvari uvek nekako idu zajedno, samo što ono što zovemo mali intimni svet ostaje negde po strani, u senci velikih, globalnih istina i ideja, bar mi to ovde dobro znamo. Ja sam tu vrstu svog angažmana dosta potrošio već u mnogim ranijim predstavama, U potpalublju, Banović Strahinji, koje su verovatno najpoznatiji predstavnici tog perioda, ali za mene tu svakako spadaju i San letnje noći, Roz i Gil su mrtvi, Ćelava pevačica, Maksim Crnojević, Mario i mađioničar, Sedmorica protiv Tebe, sve su to bile jasne i na svoj način precizne metafore. Pa evo i sada Antigona opet je nešto gde se sudaraju mala intimna priča i ona velika.

Dok ste radili Čehovljevog Ivanova za Grad teatar Budva, rekli ste da pripadate njegovoj priči, priči o istrošenosti, zamoru, osećanju da su neke iluzije srušene. Da li je rad na predstavi i lična terapija?

Čehov je govorio i to da je njegovo, kao pisca, da konstatuje bolest. Ne znam ni sam kako, nekim srećnim slučajem, valjda, sve što sam imao da kažem o sebi, drugima, društvu, politici, ratu, ljubavi, uspevao sam kroz svoje predstave. To je bio neki moj način da komuniciram sa stvarnošću. Meni su bukvalno dve stvari, moja porodica i pozorište, znači predstave koje sam radio, pomogli da preživim u svom onom haosu u kojem smo bili. I kada sada malo bolje razmislim, u stvari, čini mi se da je pozorište devedestih za mene bilo nešto kao oblik lične, ali i društvene psihoterapije.

Uspeh režije nekog klasika, a vi ih često radite, meri se i količinom novog, savremenog duha i ukusa, u inscenaciji. Da li vas to opterećuje?

Zaista nikada nisam mislio na taj način, i svi moji pozorišni uspesi mislim da su u najvećoj meri bili zahvaljujući nekom suludom uverenju da to što radim zaista treba da radim i upravo na taj način. Tek kasnije sam zaista shvatio koliko je važno da imate hrabrost svojih uverenja.

Kako vam sada, prostorno i vremenski distanciranom, izgledaju nesuglasice sa upravom Narodnog pozorišta zbog kojih ste i otišli iz te kuće?

To je sada sve iza mene a čini mi se da je i sa druge strane isto, ili bar slično raspoloženje. Eto u Narodnom smo upravo igrali Antigonu i meni je drago zbog toga. Verovatno ću u neko skorije vreme ponovo i režirati tamo, što je, mislim, normalno. Mada neke stvari definitivno nisu bile fer (recimo skidanje mojih predstava sa repertoara), tako da su i moje reakcije bile takve. Ja sam ipak škorpija i to dupla oni koji se bave astrologijom znaju da smo prilično osetljivi, u stanju smo da brzo reagujemo, ali i da sve brzo zaboravljamo. Pa sam i ja tako nekako manje-više većinu stvari zaboravio, a onda se i sklonio, evo već skoro dve godine, mada se inače već godinama pitam (sada, da se razumemo, više ne govorim o Narodnom pozorištu već i o raznim drugim situacijama) šta je u stvari bolje: da se sklonim, dozvolim da ide kako ide – neka pričaju šta pričaju, neka rade kako rade, ionako ma šta ja radio, govorio, svako će shvatiti kako on to želi, nikada nećeš biti dovoljno iskren i pošten za one koji to ne žele. To ni patrijarh ovde nije uspeo, kako bih onda ja. Dakle meni je najlakše da odmahnem rukom, i idem dalje, što obično i radim – mada ponekad mislim da je to sasvim pogrešno jer upravo tim dozvoljavam svim onim rezervnim igračima sa klupe da upadaju na teren, i prave haos! Na kraju u celoj toj dilemi kažem: ma i to će proći! I već sam hvala Bogu u novoj predstavi, sve je dobro, život ide dalje.

Kad neko, kao što ste vi učinili, ode u svet i uspešno se nastani tamo, oni koji ostanu očekuju od njega pomoć. Da li osećate obavezu da, osim svojim uspesima, afirmišete naše pozorište u Grčkoj?

Ako bi me neko pitao za tu vrstu pomoći nemoguće da bih odbio. Pa to je dobro za sve. Ali, mene niko ne pita za nešto takvo, zbog čega mi je, moram priznati, ponekad i strašno žao.

Svakom predstavom nešto poručite ljudima. Da li se nekad osetite kao da ste bacili biser nekom ko ne zna njegovu vrednost?

Ne. Ako je i bilo toga, onda sam izgleda, zaboravio.