Od ponedeljka 7. aprila dobili smo prvi info-kanal u Srbiji. Kao tv-manijak, pristupio sam gledanju i tako uronio u beskrajno kolo repeticije vesti. Ovo je zemlja u kojoj su događaji istorijski pa bi onda bilo logično da informacije pratimo iz sata u sat kao na stranim info-kanalima. Međutim, moj skromni zaključak nakon gotovo dvadesetočasovnog gledanja, uz prebacivanje kanala, naravno jeste povratak na osnovno pitanje – šta je u Srbiji vest?

U toku su predizborne kampanje pa je donekle normalno da je temperatura u medijima blago povišena, ali izgleda da su mediji pod ogromnim uticajem politike, odnosno da je batrganje i otimanje postalo besmisleno, politika nam je došla glave i umesto teme (objekta) postala politički i medijski subjekt.

U ovom trenutku ne postoji televizija u Srbiji u čijem informativnom programu možete napraviti jasnu razliku između takozvanog informativnog programa i "ostalih vesti". Iako možete videti reklame i džinglove koji odvajaju predizborne blokove, vesti prikazuju partijske funkcionere gotovo svih stranaka u kvazinormalnim aktivnostima, a ideja je da nas eto baš sada podsete koliko rade, koliko vole decu, koliko se lepo smeju, toliko lepo da se mi još jednom zamislimo i glasamo baš za njih. Ove aktivnosti su naročito slikovite kod kandidata za gradonačelnike, pa, recimo, Vučić ne ispušta decu iz ruku, čak ako usfali u gradskim opštinama on dovede iz prigradskih, pa zakucava po fiskulturnim salama i obilazi kad noću nešto pukne, kao tokom havarije u Fitofarmaciji u Zemunu. Đilas je odlučio da oko Beograda napravi nekoliko prstenova i obilaznica, plus prsten obdaništa, dok kandidat Popović smatra da će i periferija biti centar, što se protivi svim zakonima fizike. Pre će biti da će centar postati periferija, što je proces koji se poslednjih decenija odvija spontano i neumitno kao posledica nerada različitih političkih nomenklatura.

OK, lako nam je da provalimo kad vidimo reklamu, ali u većini vesti možemo videti iste one kandidate iz reklama kako šatro prestaju da se bave kampanjom i na prvo mesto stavljaju naš interes. Tada Vućić, Đilas ili Popović više nisu kandidati već ministri, generalni sekretari stranke, a slično važi i za medijska pojavljivanja Predsednika i Premijera. Ovaj fenomen bih nazvao – "srpsko političko tv-udvajanje", jer se tokom predizborne kampanje broj političara udvostručava. Oni se pojavljuju kao nosioci javnih i partijskih funkcija, a na nama je da provalimo (po košulji i kravati valjda) iz koje uloge nam se obraćaju. Kada ovo gledate na kablovskom info-kanalu, gošću "Kažiprsta" videćete šest puta zaredom, pa sam kandidatkinju Srbljanović u reprizama gledao i shvatio da svaka repriza otkriva nešto novo. Ako ste izluđen i zaluđen prosečan tv-manijak u Srbiji koji gleda televiziju 4 sata dnevno (u proseku), prvi put ćete pratiti tok diskusije, posle obraćate pažnju na gestikulaciju, onda slede omaške i gafovi, a posle treće reprize možete da počnete da se preslišavate – tako možete testirati sopstvenu moć zapažanja i kratkotrajnu memoriju.

Ako su štampani mediji uspeli da utiču na televiziju uvodeći tabloid kao vrhunski novinarski domet, onda smo dobili tv-programe koji nisu u stanju da ograniče uticaj dnevne politike. Najbolji znak nezavisnosti medija je tvrdoća te nevidljive granice između političkog marketinga i informativnog programa. Rečeno jezikom astronomije – informativni programi u središtu svoje orbite imaju političke stranke, a ne građane.

Ako je za utehu, tokom protekle nedelje smo utvrdili da ni u novinama situacija nije bolja, jer je Predsednik polemisao sa državnim tabloidom koji je opet figurativno rečeno šenlučio na grobu političkog neistomišljenika. Što se pomenutog Info kanala B92 tiče, ja se iskreno nadam da će se tek sada zadovoljiti ta mitska glad za informacijama koja je građane ostavljala konstantno frustriranim i nezadovoljnim. Siti i napiti, oni će po prvi put možda poželeti da čuju ponešto o događajima u svetu, jer ma kakva glad za informacijama sa srpske političke scene bila i najlepše jelo izazove mučninu kad preterate. Onda ćete videti kako obični ljudi preko noći postaju zvezde – poput babe iz Zemun Polja, koja posle eksplozije pesticida nije otvarala prozore do 23 sata i ujutro nije pustila unučiće u školu. Shvatam da moj apel zvuči sasvim besmisleno u trenutnoj konstalaciji ekonomskih i političkih interesa, ali takođe sam svestan da sve više gledalaca kaže kako su im omiljeni kanali oni koji se bave prirodom i životinjama. Na kraju, političari su zaređali pa idu od vrata do vrata, upoznaju komšiluk sa programom. Ja bih toj listi pribrojao tv-kanal sa slikom iz vašeg ulaza (ukoliko imate video-nadzor), gde po ceo dan gledate svakodnevni život vaših komšija, upoznajete njihove navike a možete amaterski da se bavite obaveštajnim radom. Kad naiđe komšo kandidat, nismo kod kuće.