"Vizantija 330–1453" trenutno je najvažnija, najatraktivnija, najambicioznija, najskuplja… izložba u Evropi. Otvara se 25. oktobra, u Kraljevskoj akademiji umetnosti u Londonu, a trajaće do 22. marta iduće godine.

Među 300 eksponata iz raznih zemalja Evrope i iz Egipta, Rusije, Ukrajine, Amerike, biće i 29 iz Beograda, vlasništvo Narodnog muzeja, Muzeja primenjene umetnosti i Pećke patrijaršije. Birani su s namerom da, osim vizantijskih remek-dela, pokažu i našu kulturu i vrednost naših muzejskih riznica. Ako neko želi da vidi najreprezentativnije primerke vizantijske umetnosti s našeg tla, londonska izložba mu je jedinstvena prilika zato što su ovde oni nedostupni: Narodni muzej je zatvoren do daljeg zbog rekonstrukcije, Muzej primenjenih umetnosti ih nije uvrstio u stalnu postavku, a Pećka patrijaršija odavno ne prima turiste.

U gotovo svim medijskim nabrajanjima dragocenosti koje će biti izložene na "Vizantiji", kao posebna atrakcija navodi se Antiohijski putir datiran između 500. i 550. godine. Pri tom se neizostavno ističe da su arheolozi, kad je otkriven početkom prošlog veka, bili ubeđeni da vide Sveti gral; bili su sigurni da posuda toliko visoke finoće srebra može da bude samo pehar iz kojeg je Hrist pio na Poslednjoj večeri. Iz trezora crkve Svetog Marka u Veneciji na izložbi gostuju bogato ukrašeni putiri patrijarha iz X i XI veka, iz Vizantijskog muzeja u Kastoriji je dvostruka ikona Bogorodice Odigitrije iz XII veka, rezbarije u slonovači sa scenama iz lova su iz katedrale u Troju, ilustrovani rukopis životopisa monaha Džejmsa Kakinobafosa iz XII veka dolazi iz Nacionalne biblioteke u Parizu…

Dvadeset četiri predmeta odabrana iz Narodnog muzeja nastajala su od kasne antike do kasne Vizantije, pa zato odgovaraju svim segmentima izložbe. Tako je, na primer, Glava cara Konstantina izvajana od bronze, iz perioda osnivanja vizantijske prestonice Konstantinopolja. Otkrivena je u njegovom rodnom Naisusu, sada Nišu, a izrađena je 330. godine. Vajar (dvorski?) bio je izuzetno vešt: krupne oči natkriljene jakim obrvama, snažan nos, stisnuta usta, izraženije uši, isturena brada, glatko lice, kovrdžava kosa ukrašena carskom dijademom, siguran pogled – svaki detalj deluje fotografski precizno.

Tom istom vremenskom segmentu izložbe pripada i Beogradska kameja, a u narednim su pločice iz Hilandara iz druge polovine XI veka, izrađene u tehnici celijastog emajla na zlatu, zapon humskog kneza Petra, sina kneza Miroslava, ostava iz Markove varoši kod Prilepa, razne vrste nakita, odežda bugarskog cara Ivana Aleksandra iz druge polovine XIV veka ukrašena zlatovezom, redak primerak tekstila, zatim kopije fresaka iz fonda Galerije fresaka…

Tri eksponata Narodnog muzeja su pre četiri godine učestvovala na izložbi "Vizantija: vera i moć" u Metropoliten muzeju u Njujorku. To su Teodorin prsten, dvojna ikona iz Ohrida, i Dušanov tanjir. Dvojna ikona sa okovom sa predstavama Bogorodice Odigitrije i Blagovesti je iz treće četvrtine XIV veka. U Vizantiji su ikone slikane s obe strane da bi, kada su na ikonostasu, gledane iz oltara, imale takođe slikanu predstavu, a i kako bi prilikom nošenja u litijama mogle da se vide sa obe strane. Ikona ima monumentalnu, svečanu i ozbiljnu lepotu vizantijskih ikona poznijeg doba: puni oval lica, pogled pun blagosti, poluspušteni očni kapci, lepo oblikovana usta i pažljivo slikane ruke. Teodorin prsten nađen u manastiru Banjska, prsten majke cara Dušana, primerak je vrhunskog zlatarstva. U njemu su spojene odlike stila koji krasi aristokratiju, zapadne razigranosti i srpskih simbola: na karici prstena su crnom pastom koja se utiskuje u reljef zlatne podloge, nijelom, izvedene fantastične životinje, a na glavi prstena je urezan dvoglavi orao. Oko vrata prstena, ćiriličnim slovima piše: "Ko ga nosi pomozi mu Bog", što je znak da je prsten darovan Teodori da je štiti od zlih ljudi i zlih događaja. Tanjir njenog sina, cara Dušana, plitka je posuda sa ukrašenom drškom i za jelo i za piće. U centru pehara je medaljon sa dvoglavim orlom, a okolo je natpis "U Hristu Bogu blagoverni car Stefan". Zna se da je Dušan naručio od Venecijanaca 33 srebrne pozlaćene posude za trpezni servis, pa je moguće da se do sada samo još ovaj tanjir nije razbio.

U Njujorku je viđeno i Rodopsko zvono, vlasništvo Pećke patrijaršije, koje je preko Muzeja primenjene umetnosti sada u Londonu. Zvono je iz 1432. godine, poklon vlastelina Rodopa manastiru Pećke patrijaršije. Smatra se raritetom zbog toga što su Turci u XVII veku uništili većinu srpskih zvona pretapajući ih, a od njihove bronze pravili su topove i drugo oružje.

Muzej primenjene umetnosti je u London poslao ikonu svetog Dimitrija, izrađenu na Svetoj gori na prelasku XIV u XV vek, inače čestog učesnika na inostranim izložbama. Ikona je izvanredno slikana, na intimistički način, dostojan je predstavnik Moravske škole. Kameja u jaspisu Hrista Pantokratora iz XIII veka, u zelenom jaspisu na srebrnom okovu, spada u najviši rang umetnosti sitne plastike. U Muzeju očekuju da će publici posebno biti zanimljiv Vizantijski paradni mač s kraja XIV veka iskovan u Carigradu ili Solunu, sa gravurama i aplikacijama od zlata, dug više od jednog metra. Mač je vrhunsko delo primenjene umetnosti a zbog starosti i očuvanosti spada u retkosti iz tog perioda. Ručna kadionica iz XIV veka nađena je u Janjevu. Livena je u bronzi, a njena ručka je posebno vrhunsko delo primenjene umetnosti. Služila je prilikom dugih, pre svega svetogorskih noćnih službi.

Knjiga Mišela Kaplana: Nauka za čitanje

Savremene pravoslavne civilizacije prožete su vizantijskom tradicijom, ona je suštinski deo našeg evropskog identiteta, ako on uopšte postoji

Nedavno je izdavačka kuća Clio objavila knjigu Vizantija Mišela Kaplana. Osim temeljne analize i široko obuhvaćene teme, što su valjda podrazumevajuće odlike naučnog rada, ono što izdvaja Kaplanov rad od ostalih na istu temu jeste njegova dostupnost i laicima, što znači da je njegovu Vizantiju moguće koristiti i kao naučni rad i kao popularno štivo.

Ta mogućnost sveobuhvatne edukacije prvi je razlog koji ovu knjigu čini važnom za našu sredinu. Drugi se tiče saradnje između francuskih i naših vizantologa koja je uspostavljena prilikom Kaplanovog boravka u Beogradu u vreme promocije knjige. U Vizantološkom institutu SANU-a i na Katedri za vizantologiju Filozofskog fakulteta očekuju da će im ovo uspostavljanje bližeg kontakt s francuskim kolegama (pored Rusa, Francuzi su najveći znalci i proučavaoci Vizantije) pomoći da dostignu nekadašnji ugled u ovoj nauci. Da podsetimo: između dva rata, beogradska škola vizantologije bila je među tri najveće na svetu.

Mišel Kaplan je profesor i počasni predsednik Univerziteta "Paris I Panteon Sorbon", predsednik je francuske asocijacije za vizantijske studije, direktor je laboratorije za vizantijsku istoriju pri Centru za istoriju i civilizaciju Vizantije i Bliskog istoka, napisao je više knjiga i studija – ukratko, važi za jednog od najpoznatijih vizantologa.

Zašto je nama sad Vizantija bitna? U predgovoru knjige, profesor Kaplan kaže: "Danas, kada je deo pravoslavnih naroda već ušao, ili će ući, u Evropsku uniju, kada nam čak i od stava Rusije u burnim razmiricama s Ukrajinom zastaje dah, neophodno je da upoznamo i razumemo civilizaciju iz koje su ti narodi potekli. Na primer, Ruse su u hrišćanstvo preveli vizantijski misionari, ali su tada Rusi zapravo bili iz Kijevske Rusije. Dakle, savremene pravoslavne civilizacije prožete su vizantijskom tradicijom koliko i Francuzi nasleđem Zapadnog rimskog carstva. Na primer, ponekad zbunjujući stav Rusa prema vlasti, pre Oktobarske revolucije, za vreme i posle komunističkog režima, nikada nećemo shvatiti ako u pomoć ne pozovemo vizantijsko poimanje sveta: od kada je Konstantin dozvolio ispovedanje hrišćanstva, vlastodržac, u to doba car, predstavnik je Boga na zemlji; on je po prirodi stvari bio legitiman."

O Vizantiji, Mišel Kaplan piše u deset poglavlja analizirajući njenu istoriju, teritoriju, političko i društveno uređenje, privredu, ali i veru, književnost, umetnost, razonodu, privredni život i – vreme, što se smatra novinom za ovakvu vrstu knjiga. Knjiga je opremljena mapama, ilustracijama, shemama, opštim indeksom, biografskim odrednicama i bibliografijom – pomoć svakom kome je potrebno dalje istraživanje. Kao ilustracija kako o navedenim temama piše Mišel Kaplan, evo nekoliko detalja iz poglavlja o privatnom životu Vizantinaca što će, verovatno, najviše zanimati običan svet.

Svakog 11. maja, na dan osnivanja Konstantinopolja a današnjeg Carigrada, održavane su trke četvoroprega na Hipodromu. O finansiranju manifestacije brinule su deme, odnosno stranke – Plavi i Zeleni. Plavi su poticali iz redova plemstva, imali su 900 mesta na tribinama desno od carske lože, a Zeleni su poticali iz naroda, imali su hiljadu i po mesta levo od lože. Kada bi se novoizabrani car prvi put pojavio na hipodromu, opredeljivao bi se za jednu stranku. Članovi obe stranke su bili naoružani zato što su učestvovali u odbrani prestonice, ali se često dešavalo da su oružje koristili i u uličnim tučama.

Stav prema seksualnosti umnogome je bio određen hrišćanskim učenjem da je polno opštenje samo nužno zlo neophodno radi obezbeđivanja potomstva. Međutim, već je sam car kršio ovo pravilo pružajući loš primer narodu: "Kada se 1042. godine poslednja naslednica makedonske loze Zoja Porfirogenita udala za Konstantina IX Monomaha, što joj je bio treći brak, već je prešla šezdesetu godinu; svi su znali da novi vladar izdržava ljubavnicu, Mariju, poreklom iz ugledne porodice Sklir, čiji su članovi bili srećni što su tako mogli da se orode sa carem. Car ju je smestio u jednu palatu, pa ju je svakodnevno, pod izgovorom da mora da nadzire izgradnju crkve Svetog Đorđa Manganskog, po nekoliko puta posećivao."

Vizantija je najdugovečnija civilizacija posle Hrista: trajala je 1123 godine, od 11. maja 330 godine kada je car Konstantin osnovao prestonicu, do 29. maja 1453. godine kada su je pokorili Turci Osmanlije odnosno Mehmed II. Šta je tajna dugovečnosti Vizantije? Po Kaplanu, najveća zasluga je svest nacije o univerzalnosti, Vizantinci su sebe smatrali građanima hrišćanskog Rimskog carstva i verovali su da su predstavnici vrhunske civilizacije svog doba, a nju je, zar ne, vredelo održati. Sistem kojim je suvereno vladao car kao direktni izaslanik Boga, počeo je da se urušava "kad je car počeo često da gubi bitke i da traži saveznike među drugim kraljevstvima" kaže Kaplan, podsećajući da su rezultati takvih saveza značili razne ustupke Vizantije prema drugima, na primer nezavisnost Bugarske i Srbije, i udaja vizantijskih princeza za srpske vladare. "Za to vreme, na istoku je stasala nova snaga, moćna Otomanska imperija." Šta je bilo posle, znamo. Kad je Mehmed II pokorio Carigrad, "nije bilo nikoga ko bi branio Vizantiju, niti, jednostavno, objedinio. Ona je, uprkos tome, suštinski deo našeg evropskog identiteta, ako on uopšte postoji", piše na kraju Kaplanovog predgovora.