Pripadam generaciji dece (poznog) Hladnog rata: mi dobro znamo i dobro se sećamo šta je bila Gvozdena zavesa. I odlično znamo da, na primer, Istočni i Zapadni Berlin nisu bili tek krajevi jednog grada (kao kad kažete East End i West End) nego naselja s dveju planeta, takoreći. Recimo da je u međuvremenu jedna od njih nestala, i to tako što je progutana – mada ne i svarena – od druge.

Ono o čemu smo manje razmišljali jeste i to da možda ne postoji jedna, nego nekoliko Gvozdenih zavesa, ili jedna sa više slojeva. Ona koja je delila "klasičnu" Srednju Evropu (nad čime su naricali Kundera, Konrad i mnogi drugi) bila je svima vidljiva i znana, ali biće da ona koja je delila zemlje tzv. Sovjetskog saveza od okupiranih "bratskih zemalja" nije bila manje debela i neprozirna, naprotiv. Nakon 1989, ove potonje su se "vratile kući u Evropu" – da ostavim sad po strani prezašećerenost ove besomučno rabljene slike – ali ove iz neposredne kremaljske orbite nisu imale kuda. U redu, baltički trio je bio izuzetak, a Rusija je, naročito njen evropski deo, odviše velika i važna da bi tavorila u anonimnosti i nevidljivosti. Ali, šta je s ostalima? Za razne – stane i –džane (Kazahstan, Azerbejdžan…), pa čak i za civilizacijski tako važne zemlje kao što su Jermenija i Gruzija možemo, sa antipatično evrocentričnog stanovišta, barem reći da su "daleko" pa su nam nekako egzotične i neprozirne. Ali, šta je s Moldavijom, Belorusijom, naposletku sa Ukrajinom, onolikom zemljom gotovo pa usred evropskog kontinenta? Šta je, naročito, s ukrajinskom književošću i kulturom? Bolje upućeni setiće se Jurija Andruhoviča, neki i Andreja Kurkova (mada on piše na ruskom), i to otprilike to. I uopšte, šta znamo o Ukrajini osim pitanja Krima i Donbasa, rusko-ukrajinskog političkog i identitetskog rivaliteta i sukoba? A najmanje, ispada, znamo o delovima Ukrajine koji su nam zapravo najbliže, poput Galicije i Bukovine, nekadašnjih delova Austro-Ugarske. Koliko nas zna za grad Černjivce? Jednoj vrsti kulturimperijalističke imaginacije to ime kanda priziva sliku nekog tužnog, blatnjavog mestašceta sa zadružnim traktorima na glavnoj ulici i zarozanim pijancima u seoskoj krčmi, a radi se o gradu veličine (približno) Novog Sada; tamo se rodio Paul Celan; pozorišni trg u Černjivcima tako je lep i elegantan da ne zaostaje za Bečom i Peštom, dok u ubogim južnoslovenskim varošima ničega takvog nema, pogledajte pa uporedite…

Odužila se ova "kontekstualizacija", ali rekao bih da je bila neophodna. S tim bi se, verujem, složio i Oleksandr Bojčenko, koji je o toj "od boga zaboravljenosti" jednog evropskog naroda, zemlje i kulture, a pogotovo svog "užeg zavičaja", napisao mnoge dojmljive stranice.

Ali, stani malo: ko je, dođavola, Oleksandr Bojčenko (Černjivci, 1970)? Slobodni pisac, bivši univerzitetski profesor, kritičar, esejista, kolumnista, prevodilac sa poljskog i ruskog… Sve to o njemu znam jer tako piše u opremi knjige 50% u pravu, a podozrevam da je za sve to najzaslužnija Ala Tatarenko, koprevoditeljka knjige i osoba neizmerno zaslužna za produbljivanje veza ukrajinske sa srpskom i hrvatskom književnošću.

Kada sam dobio ovu knjigu u ruke, pomislio sam da se radi o zbirci kratkih priča. Može se na ove tekstove i tako gledati, ali to je greščica u rangu od malo neprecizno pa do podosta nategnuto. Formalno, očigledno je da se radi o izboru piščevih kolumni pisanih za domaću, ukrajinsku publiku. Ali, ni odrednica "kolumne" nije baš sasvim dobra i odgovarajuća za ovo štivo, jer se ono migolji iz tog žanrovskog okvira i to u pravcu nekih kod nas u međuvremenu potisnutih i zaboravljenih odrednica kakve su feljton, podlistak, kozerija… Piše li iko u Srba, Hrvata i ostale rodbine danas nešto iole slično tome, da posluži kao orijentir za poređenje? Ante Tomić je otprilike jedino ime koje mi pada na pamet.

Junaci ovih priča-kozerija najčešće su tzv. obični ljudi, uhvaćeni u sve moguće istorijske i identitetske zamke jedne rubne vetrometine Evrope, koji neretko ni sami ne umeju da raspetljaju protivurečnosti u kojima žive, ali takođe i pisci, intelektualci, glasoviti "lideri javnog mnenja", kao i Stranci, oni koji dolaze u (zapadnu) Ukrajinu bez predznanja ili sa (ne tako slučajno nastalim) predubeđenjima ili oni koje pisac susreće na svojim stranstvovanjima. Bojčenkov je "politički stav" nedvosmislen, kao i njegovo samoodređenje u unutarukrajinskim podelama, ali se ta pozicija propituje nekada suptilno, nekad čak i sasvim raspojasano autoironijski, baš kao što se o onima koji pripadaju onoj drugoj strani piše neretko sa duhovitom nezlobivošću i ljudskom simpatijom, mada svakako bez "politički korektne" sladunjavosti. Pri tome je ovaj izbor krajnje tematsko-motivski eklektičan: Bojčenko upadljivo ne beži od tzv. teških tema, ali isto tako nije manje bespoštedan u svojevrsnom samorazotkrivanju. Ukrajinski Etgar Keret? Možda je to još i najmanje netačno poređenje.

Inače, citat sa početka ovog teksta pripada piščevoj babi, koja je uvek s tim rečima gasila televizor kad počne opera. Ako vam ovaj diskurs nije intimno poznat i ako prema njemu ne gajite, hm, pomešana osećanja, onda ovo možda i nije knjiga za vas. Nema veze, uvek možete da uzmete neki triler-horor-fantasy bućkuriš u šesnaest nastavaka, i srećan put. Što jeste jeste – nikakav Netflix ili HBO neće snimiti seriju po Bojčenkovim visprenim i duhovitim mikronaracijama, jer su mu valjda preegzotične, niti će neki svoj kadar snimiti na pozorišnom trgu u Černjivcima, jer im je nedovoljno egzotičan. Svetu je teško ugoditi, zar ne?