"Čini ti se da je ovaj North Sea Jazz (NSJ) bolji od prethodnih – možda si samo izabrao kombinaciju koncerata koja ti više leži", pošteno su me na zemlju spustili i (direktor festivala) Teo van den Huk i (ataše za štampu) Hertjan Pruim, posle mog pitanja čime objašnjavaju poboljšanja u programu. U pravu su, kad bolje razmislim. NSJ je globalni sajam džeza koji samo oslikava letnju ponudu, a individualan izbor konačno opredeljuje utisak. Uz vrtoglavu statistiku (1200 izvođača, 220 koncerata, 70.000 posetilaca, 15 paralelnih programa, tri dana po osam sati muzike), grubom računicom sa uzorkom od samo pet (celih) koncerata dnevno (mada većina "entuzijasta" trči iz sale u salu ne ostajući više od pola sata na istom koncertu) dolazi se do broja kombinacija koji se piše sa 18 cifara, tj. milijardu milijardi mogućih festivala! Ima li onda smisla pitati "kako je bilo u Hagu"?

OD DžEZA DO SOULA: Odgovor na ovo pitanje zavisi i od toga da li vas je neko slučajno smorio, koliko ste bili spremni da eksperimentišete i kako vas je poslužila sreća, da li ste okasnili na neki važan koncert pa vas obezbeđenje nije pustilo da uđete, da li ste potrefili baš onaj deo koncerta u kom je vaš omiljeni izvođač svirao vašu omiljenu pesmu ili imao specijalnog gosta koji se neće vraćati jer je otišao na svoj nastup, da li vam ide na nerve prvi komšija koji je upravo zavio džoint i truje okolinu ili vam je neko iz gužve upravo prosuo pivo za koje ste strpljivo čekali u redu na šanku više od deset minuta itd.

Sve to čini NSJ jedinstvenim i magičnim. Uvek tokom drugog vikenda jula, obično sa promenljivim vremenom (ove godine imali smo sreću da se okupamo u Severnom moru), uvek u Kongresnom centru u Hagu – ili, bar još dve sezone, do isteka aktuelnog ugovora firme MOJO koja organizuje festival i gradskih vlasti. U nedeljnom ćaskanju sa Van den Hukom saznao sam da se ozbiljno razmišlja o izmeštanju NSJ u Roterdam, s obzirom na to da je Kongresni centar promenio vlasnika i da nije izvesno da li će sa novim gazdama biti potpisan sledeći ugovor. Biće mi žao ako se to desi bar iz jednog razloga – druženja u Bel Airu.

Hotel Bel Air nalazi se na samo 200 metara od Kongresnog centra i prirodni je izbor za smeštaj učesnika, osim onih kojima je važno da budu izolovani od očiju javnosti. Takvih je malo, pošto većina baš uživa u mogućnosti da se sretne sa prijateljima na ručku ili na džem sešnima u hotelskom klubu, koji se završavaju pred zoru. Na poglede gomile amatera lovaca na autograme kojima je dopušteno da sede u holu nije bio gadljiv ni Erik Klepton pre šest godina, Van Morison se u restoranu uvek zadržava više od sat vremena, a Markus Miler i Džordž Benson vole da popiju kafu za šankom i proćaskaju sa znatiželjnima.

Petnaest minuta pred početak programa hotel opusti. Ako se ne odmaraju pred nastup, muzičari odu da pogledaju kolege. Novinari hitro koriste mali popust na piće u pres centru, pa trče na događaje. Prvog dana nismo morali daleko: u najbližoj sali "Rembrant" nastupali su ekskluzivci produkcije Blue Note. Izvrsno je smišljeno da taj program otvori Moli Džonson, pevačica koja tek što je objavila prvi album, a o kojoj ćemo sigurno puno slušati narednih godina. Njen repertoar pliva između čistog džeza i soula, uz naglasak na balade s kojima rastura emocije slušalaca. Bračni par Džo Lovano–Džudi Silvano OPER-isao je džez aranžmanima arija Enrika Karuza. Pijanista Džeki Terason, trubač Erik Trufaz i, ponovo, Stefano di Batista (ovde u pratnji kvarteta) pokazali su snagu evropske džez elite. Među atraktivnim likovima u sali oko mi je zapalo za belu bradu Brusa Landvela, legendarnog producenta i direktora firme, koji je – pored povoda postavljanja tzv. Blue Note Night kao "mini festivala u festivalu" – imao i zadovoljstvo da uruči Edison nagradu (holandski Grammy) Kasandri Vilson, za najbolji prošlogodišnji džez album Belly of the Sun.

VAN THE MAN: Taj koncert spada u najuzbudljivija dva NSJ sata koje sam doživeo ove godine. U pratnji lidera njenih nekadašnjih orkestara (Brendon Ros – gitara, Loni Pleksiko – bas), koji već godinama rade druge (svoje) stvari, Vilson je pakovala "mali koncert za velike prijatelje", najavljujući da će birati pesme kako se bude osećala. Negde na polovini koncerta najavila je "posvetu dragom kolegi koji je pred koncert bio u njenoj garderobi", pa krenula Tupelo Honey, u verziji na kakvoj bi joj Van The Man sigurno pozavideo. Brz pogled na program nagovestio mi je šta se dešava: Van Morison svira u susednoj sali, a njegov koncert je počeo pola sata posle Kasandrinog. Dakle, verovatno će pevačica po završetku nastupa pojuriti da se pridruži slavnom Ircu…

Probijao sam se kroz gužvu dovoljno spretno da na pola puta do bine čujem "dame i gospodo – Kasandra Vilson", pa još jednu – drugačiju – verziju Tupelo Honey. Onda se na sceni pojavljuje Mr. King of Rock and Soul lično, Solomon Berk. U kolicima noseći svojih preko 150 kilograma do srca scene, preseda na tron u zlatnim bojama, pozdravlja Vana sa Mr. King of Swing, pa izvode Stand By Me: to je moguće samo na North Sea Jazzu! Ili, rečima konferansjea koji je osetio da ovaj moment treba dobro da ureže u sećanje prisutnih: "hej, pa ovo je bio susret dva kralja – nije li to divno!". Bio je to jedini koncert koji holandska televizija nije imala pravo da snima, kamere su bile umotane u debele futrole, a fotografi sklonjeni iz fronta bine – tako se Van odnosi prema novinarima.

Produkcija Verve, drugi veliki džez mejdžer, tradicionalno organizuje veče svojih izvođača na krovu Kongresnog centra. Po običaju, videli smo neke proverene likove (Čarli Hejden, Majkl Breker, Roj Hargruv), evropske ekskluzivce (Bedi Bel i Buge Veseltoft) i jednog sjajnog debitanta – šarmantnu pevačicu Liz Rajt. Kao i Moli Džonson, Rajt je između džeza i soula onoliko koliko je Nora Džons stala na pola puta od džeza do kantrija. Izvrsnu muziku piše sama, ima savršen glas i intrigantnu pojavu, koja podrazumeva zavodljivu uzdržanost, imidž crne Šinejd O’Konor i manekenski stav.

KREATIVNI VELEMAJSTOR: U istom prostoru publika je pozdravila zvanično najbolji džez bend na svetu, kvintet Dejva Holanda. Njihov trijumf počiva na punoj slobodi sjajnih saradnika (Kris Poter – saksofon, Robin Jubenks – trombon, Stiv Nelson – vibrafon, Bili Kilson – bubnjevi) koju basista Holand usisava u jedno biće benda sposobnog da pulsira između organizovanog i pozitivno raspuštenog. Isti tim predstavlja i srce Holandovog big benda, u kome se našlo mesta za još nekoliko izvrsnih njujorških muzičara (Džoš Rozmen – trombon, Antonio Hart – saksofon…), kao i za nove aranžmanske egzibicije kreativnih velemajstora.

U invalidskim kolicima tokom celog nastupa i daleko od klavira, Širli Horn je samo kod površnih slušalaca mogla da izazove sažaljenje. Njena ekspertiza standarda poput Fever i Take Love Easy, superiorni sving generacije koja je odrasla u tom ritmu i čisti šarm materijalizovanja proživljenog u stih pesme (uz evidentne primere Yesterday i Here’s To Life) dugo po gašenju reflektora ostavili su publiku hipnotisanu osećanjem svedoka vrhunskom događaju. Među mladima ponovo je blistao saksofonista Džošua Redman, ovog puta sa fanki-džez programom i novitetom – povremeno je pomagao klavijaturisti Semu Jejhelu pristojnim harmonizacijama na "hamond" orguljama.

I, konačno se neko dosetio da utisak sa ovakvog skupa može da pokvari loš kraj. Ove godine, ljubitelji džeza su dobili prvoklasan program u ranim satima ponedeljka: grupa Four Brothers okupila je četvoricu najboljih džez pevača danas – Džona Hendriksa i Marka Marfija iz starije, odnosno Kurta Elinga i Kevina Mahoganija iz nove generacije. U isto vreme, rok publika je đuskala na ritam Masija Parkera, a Hans Dalfer (otac Kendi) ugostio je po jednog DJ-ja i MC-ja, na radost hip-hop i tehno fanova. Sa monitora razbacanih po hodnicima Kongresnog centra publiku je ispratilo uobičajeno: "Do viđenja do 9–11. jula 2004. godine!"