Teofil kaže: “Multižanrovski. Dobro.”

1. DAN: DECA

Pozorje počinje predstavom Deca i kišom koja nas dočekuje posle predstave. Da pokuša da umiri tenzije koje živimo. Ujutro posle otvaranja budim se sa melodijom Konjuh planinom i zamišljam kako je nakon predstave Deca peva publika. Šta bi bio zajednički presek to dvoje?

Decu (Narodno pozorište) čovek ne može primiti na sebe lako, čak i da se brani od predstave.

Brojne horske numere povezujem sa buđenjem kolektivne svesti o mnogim aktuelnim društvenim problemima u zemlji, a glas Iskre Sretenović, koji se izdvaja sa dve solističke numere, sa ovdašnjim teškim položajem žene (gotovo neizostavno usamljene u svojoj borbi) koja mišljenje o sebi gradi na seksističkim osnovama što nam se “uredno” usađuju od davnina do današnjih dana.

U jednom trenutku taj ženski glas peva motiv iz čuvene “Arije Kraljice noći” iz Mocartove Čarobne frule. Mislim da je autorka Irena Popović Dragović time želela da uzdigne ženu na pravi pijedestal. Da bude tamo gde pripada.

Upotreba prekomernih intervala, karakterističnih za izvornu muziku, mogla bi da predstavlja našu jaku konekciju sa prošlošću, neraskidivu vezu sa onima pre nas i sa svim što nam ostavljaju u amanet.

Ujednačeni ritam u horskim deonicama povezala bih sa otkucavanjem vremena, sa kolektivnim pulsom i željom za promenama.

Milena Marković piše Decu u ritmu galopa divljih konja, krika od kojeg vam, dok čitate, disanje postaje nepravilno.

2. DAN: ŠTO NA PODU SPAVAŠ I NOĆ SA ALEKSOM

Cvijetićeva poezija (predstava Srpskog narodnog pozorišta, GDK “Gavella” Zagreb, Narodnog pozorišta Sarajevo i MESS-a jeste rađena po romanu, ali je baza svega što Cvijetić piše u poeziji, kao istinskom uporištu) iznova i iznova vas suočava sa traumom, čak vas goni da joj se vraćate. Možda ponavljanje slabi njenu snagu. Omogućava reinterpretaciju, neku vrstu prolaska. U tome je Darko Cvijetić majstor.

U razgovoru za Bilten Pozorja kažem Cvijetiću da je strašna ta mladost koja se raznosi u raspadu zemlje, a Jugoslavija se raspala u krvi i pepelu.

“Tako je”, kaže Cvijetić, “to je i suština romana – priča o raspadu, priča o raspadu generacija koje su bile u ratu, o oduzimanju njihove budućnosti, jer su to generacije traumatski toliko rastrzane da se nikada toga neće osloboditi. To je činjenica. Činjenica je da smo svi mi – i oni koji su ratom okrznuti, a ne samo oni koji su sudjelovali u njemu – na dubok način oštećeni. Pogotovo što je ta priča duboko intimna, ja otvaram grudni koš i izlažem svoje unutarnje organe pogledu i vjetru. To je priča koja je morala biti kazana, dugovao sam to svojoj porodici, kao što sam u Šindlerovom liftu bio dužan da govorim o svojim susjedima, o svojim prijateljima u raspadu jednog sistema. U ovom slučaju takođe se radi o raspadu sistema koji je čak možda i strašniji jer je duboko povezan sa mojom intimom, mojom porodicom. Meni je tužno što se ova predstava neće pojaviti ni na jednom festivalu u Bosni i Hercegovini. Svaki selektor dapače ima svoje normative i svoje pravo da sudi kako želi i napravi sebi selektorski okvir. Ali je tužno da takva priča u svojoj konkluziji neće biti viđena u Bosni i Hercegovini, nebitno iz kojih razloga. Predstava nije prijavljena na festivale u Jajcu i Banja Luci, predstava neće biti igrana na festivalu u Zenici…”

Reditelj Kokan Mladenović proziva Brehta na scenu (koji je tu sve vreme dok se ljudi pretvaraju u topovsko meso i sva teritorija koju zauzimaju jeste ona u koju se polaže njihovo telo, ako je to uopšte moguće, ako nije razasuto ko zna kuda pa ne može da se skupi na jedno mesto), a Vlatko Ilić, voditelj okruglih stolova, nakon predstave govori o Deridi, o načinu na koji se za publiku otvaraju asocijativna polja.

Gledajući odlične glumce, kad god gledam ovu predstavu, mislim o mladosti koja se raznosi u nepovrat. Asocijacija: kada sam čula da je Karahasan preminuo, imala sam samo jednu reč u glavi: nenadoknadivo.

Noć sa Aleksom (HNK Mostar) susret je Marka Tomaša sa pesnikom Aleksom Šantićem. Zatim i susret sa jednom epohom, jer će se Šantić sretati sa drugim pesnicima – Dučićem, Crnjanskim, Krležom.

U atmosferi ima Krležine “balkanske krčme”.

Deo razgovora sa glumicom Jelenom Kordić, koja igra Persu, Šantićevu sestru:

“Kod Buljana uvek postoji pokušaj dekonstrukcije, detabuizacije, ko je za vas Šantić nakon ovog iskustva? Govorite monolog na kraju predstave, iz perspektive Šantićeve sestre, taj monolog boli, detabuizira, kaže: ajmo sada reći ono što se zna ali se ćuti, koliko na ovim prostorima majke umeju dezavuisati sinove, hajde da tome pogledamo u oči: koliko nas nesuočavanje košta?

Zapravo, Persa, sestra Šantićeva, neko je koga je i Marko Tomaš, pesnik, okarakterisao kao svedoka ondašnjeg vremena, ona govori taj monolog. To je i dan-danas tako. Persa je predstavnik žene u društvu, ona ima funkciju, vrlo je jasna granica šta je ona, gde pripada kao majka, kao žena, šta god. Nema je Persa, ali i te kako ima šta za reći. Razrešenje nakon bratove smrti, gde ona pljusne taj monolog, čini mi se da je Marko Tomaš tako pljusnuo taj monolog, tu silinu koju ceo život drži u sebi, a to su potisnuti sadržaji celog našeg društva.”

Tomaš će kroz predstavu i u njenoj konačnici pokušati da kroz monolog Šantićeve sestre Perse detabuizira mit o odnosu muškarca sa majkom. Na ovim prostorima. Reditelj Ivica Buljan se bavi ekstenzijom koju stvara na sceni. I Tomaš i on se bave detabuizacijom mita.

3. DAN: POKOJNIK

Ko je Nušićev Pokojnik? Egon Savin u centar predstave (CNP Podgorica i Centar za kulturu Tivat) postavlja gramzivost koja je bezočna preko svake mere, ne prepoznaje drugog boga osim sebe same. I neprestano umnožava svoj lik. Savin govori o distopiji u koji smo duboko uronjeni: seks se razmenjuje za ekonomski interes, krutost društvenih uređenja danas samo prividno nestaje. Ne gubiti iz vida da u bici za moć ljudi doslovno umiru, beležim sebi nakon predstave. Reditelj ističe formu spram sadržaja jer želi da naglasi elemente predvidivosti u društvenoj strukturi, odnosno odnosima. Sav je taj svet u beketovskoj pustoši, ispražnjen od sadržaja.

Egon Savin je, saznajemo na Pozorju, dobitnik nagrade Dejan Mijač za rediteljski opus. Nagradu bijenalno dodeljuju Udruženje dramskih umetnika Srbije i Sterijino pozorje.

4. DAN: TENA – KRONIKA RASPADA JEDNE LJEPOTE, YANKEE ROSE

Tena – kronika raspada jedne ljepote, predstava nastala po delu Josipa Kozarca i u režiji Dražena Ferenčine (GDK “Gavella” Zagreb i koproducenti iz Bjelovara, Vinkovaca i Požege), snovidelni je zapis o tome kako te sredina može urnisati a da se stvari ipak poravnaju na kraju. Važno mi je to što Ferenčina kaže da postoji problem sa pozorišnom publikom, da su glavna pitanja: da li je smešno i koliko traje? Što zabrinjava.

Zato nas druga predstava te večeri, Yankee Rose (Beogradsko dramsko pozorište), u režiji Miloša Lolića a po tekstu Slobodana Obradovića, pre svega želi suočiti sa tim gde smo i šta je shodno tome iza i ispred nas. Yankee rose je dugi krik. Ameriku izvrsno igra Danica Maksimović, gotovo naivnu u predavanju raznim vrstama pakla, mešavinu Divajn i Me Vest. Yankee Rose vas neće poštedeti ni pustiti do samog kraja, gledajte, kažu vam, i kada je to teško podnošljivo jer je to i vaš kontekst.

Razgovaraću sa Slobodanom Obradovićem kako je gotovo nemoguće napustiti zapadni narativ. Ne znam samo šta ćemo sa tim? Kako onda čujemo druge glasove?

Slobodan Obradović o inspiracijama za pisanje ovog komada: “Ja o Ani Nikol (“Plejbojevoj” devojci, čija mu je priča delom bila inspiracija, prim. aut.) nisam znao previše, ali sam osećao neku vrstu empatije, naročito kada su je mediji lešinarski dehumanizovali. Tu se negde pojavila ideja da se pozabavim fenomenom američkog sna: kako je nastao, kako je brendiran, kako je lako da se na putu do slave nečiji san očas posla pretvori u košmar… Pa i košmari su snovi… Samo, da li bi sve bilo isto tako da je u pitanju muškarac? Teško. U istoriji industrije zabave, na kojoj Amerika dobrim delom počiva, brojni su primeri žena koje su se upuštale u borbu protiv sistema koji je želeo da ih samelje, iskoristi, seksualizuje, omalovaži. Neke nisu uspele u toj borbi, kao što je to bio slučaj sa Anom Nikol, ali neke jesu, poput Me Vest…

Super mi je onaj njen citat: ‘I wrote the story myself. It’s about a girl who lost her reputation and never missed it.’ I kada spominjem položaj žene u industriji zabave, ne mislim tu samo na Ameriku. Mislim da se taj narativ prelio svuda.”