Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma, još uvek poznatiji po starom nazivu – Martovski festival, najstarija je manifestacija ove vrste u ovom delu sveta, ali sa renomeom koji je znatno niži nego što je bio u prošlom veku. Ovogodišnje, 62. izdanje festivala prihvatilo se nemalog zadatka: da ovoj manifestaciji vrati publiku i nekadašnji ugled. Njegovi organizatori kažu da će taj cilj dostići ako festivalske filmove vidi bar 10.000 ljudi, i ako se ispostavi da je njihov novi koncept – pravi koncept.

Na ovogodišnjem Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma od 23. do 29. marta biće prikazano 150 filmova. Filmovi su svrstani u tri takmičarske selekcije: Dvorište će okupiti domaću selekciju, Vidici – regionalnu i Reflektor – međunarodnu selekciju u kojoj su najnoviji debitantski filmovi. Do sada su bila dva takmičarska programa, za domaći i strani film.

Mladen Matičević, umetnički direktor BFDKF-a, podseća: "Mi nemamo mogućnost da prikažemo sve nove i relevantne filmove sveta. Zato je osnovna namera ovogodišnjeg Festivala da se specijalizuje, da omogući pregled produkcije dokumentarnog i kratkometražnog filma iz Srbije i regiona. Na postojećim festivalima se prikaže poneki film iz Srbije, iz Hrvatske i iz drugih zemalja regiona, ali ne postoji nijedan festival koji će pružiti sliku njihove aktuelne produkcije. A ove godine, u Beogradu, u programima Dvorište i Vidici takmičiće se filmovi u po sedam kategorija: dugometražni, srednjemetražni, kratkometražni, kratki igrani, animirani, eksperimentalni i studentski film. Na primer, u ovom trenutku i Srbija i Hrvatska imaju barem po pet-šest relevantnih dugometražnih dokumentarnih filmova, i šteta je ne pokazati ih na jednom mestu.

Bitan motiv ove promene koncepta je, kaže Matičević, činjenica da Srbija nema nijedan nacionalni filmski festival. "Ne postoji mesto koje će okupljati autore iz godine u godine, i koje će time valorizovati produkciju. Ako se naš koncept potvrdi u praksi, Festival će biti prilika da nacionalni dokumentarci postanu deo interesovanja javnosti. Podsetiću da su dokumentarci tema medija samo ako pobede na nekom stranom festivalu, iako činjenica da ćemo ove godine pokazati šest dugometražnih, sedam srednjemetražnih i sedam kratkometražnih dokumentarnih filmova, govori da je produkcija ove vrste filma u Srbiji izuzetno prisutna."

Iz domaće produkcije hitovi su, svakako, nabraja Matičević, filmovi Želimira Žilnika LogBook Serbistan, Gorana Markovića Konstantin Koča Popović (videti okvir), Puriše Đorđevića Čedo, oženi me!, kao i film U mraku Gorana Stankovića, socijalna studija o životu rudara produkciono urađena kao igrani film, 2&2 Vladimira Perovića, zatim Čujte Srbi Gorana Vukčevića o Arčibaldu Rajsu koji je rađen kao istorijski filmovi BBC-ja, film Drugo ime za slobodu Slađane Topalović Nestorović o Nišliji bajkeru, Putinovom prijatelju, zatim film Ivan sa Kosova Srđana Vukajlovića o mladom obrazovanom novinaru koji želi da ostane na Kosovu, Koreni zla Želimira Gvardiola o psihološkom profilu ljudi koji su počinili zločine u porodici… "Sve su to razne životne teme koje zaslužuju da dođu do gledaoca i koje sigurno mogu da pobude interesovanje mnogih", kaže Matičević. Po njegovim rečima, novitet ovogodišnjeg BFDKF-a je i plaćanje nadoknade autorima za učešće njihovih filmova na festivalu: "Pokušali smo da uspostavimo novi manir prema učesnicima. Pokušali smo da sve bude podređeno autoru i fokusirano na autora, a ne na festival – kao što je to uobičajeno. Smatram da je autor taj po kome se pamti festival, a ne obrnuto."

Festival će početi dokumentarcem Goli hrvatske rediteljke Tihe K. Gudac. To je priča o strahu i sramu koje su osećali članovi rediteljkine porodice zbog dedinog boravka u golootočkom zatvoru. Bila je to tajna na kojoj je počivao život porodice, a pitanja je počela da postavlja tek unuka, rediteljka ovog filma. Film Goli je obišao sve regionalne festivale, a osvojio je nagradu Srce Sarajeva za najbolji dokumentarni film. Iz regionalne selekcije Vidici pomenimo i Happily Ever After Tatjane Božić, filmove Damira Čučića, Janeza Burgera, Boruta Šeparovića, Petra Krelje, Ines Tanović…

U pratećem delu Festivala biće prikazana retrospektiva relevantnih domaćih animiranih filmova načinjenih od 1949. do 1990. godine, zatim eksperimentalni filmovi prikazani nedavno u Arhivu antologijskog filma u Njujorku po izboru Miodraga Miloševića, najbolja ostvarenja koja govore o urbanom duhu Beograda, a među njima i slovenački film Vlada o nedavno preminulom muzičaru Vladi Divljanu, i Panorama, selekcija filmova koji nisu ušli u takmičarski program, ali zavređuju da budu predstavljeni festivalskoj publici.

Ovo je, kažu organizatori, nulta godina BFDKF-a, i tek sa njegovim sledećim izdanjem očekuju ostvarenje ideja začetih ove godine.

Intervju – Goran Marković, reditelj

Ko je bio Koča Popović

"On pripada onoj vrsti ljudi kojih više nema. Istrebili su ih beskrupulozni i beskarakterni. Iako ih ima, u dubokoj su ilegali, ‘daleko od razuzdane gomile’. Bio je gospodin, a danas, kao što je poznato, gospoda više ne postoji"

U takmičarskom programu Dvorište ovogodišnjeg Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma, biće prikazan film Gorana Markovića Konstantin Koča Popović, o nadrealisti, komunisti, vojskovođi, generalu, diplomati, potpredsedniku Jugoslavije.

"VREME": Dokumentarac o Koči Popoviću snimili ste na predlog Filmskih novosti. Šta mislite, zašto se u poslednje vreme aktuelizuje Koča Popović?

GORAN MARKOVIĆ: Meni nije jasno zašto se o tom čoveku nije ranije govorilo. Po mome mišljenju, to je jedna od najinteresantnijih istorijskih ličnosti, o njemu ima mnoštvo podataka, postoji njegov legat u Istorijskom muzeju, on je bio jedan od najpopularnijih političara i veoma častan čovek. Možda odgovor leži u činjenici da je bio rođeni Beograđanin i, iako komunista, pripadnik građanskog sloja, vrste ljudi na čijem je uništenju u nekoliko navrata zdušno rađeno.

Koji period života Koče Popovića opisuje vaš film?

Nastojao sam da opišem njegov celokupan život, od rođenja do smrti. Naravno, u meri koju dozvoljavaju podaci o njemu. Neki periodi su ostali zamagljeni ili namerno izbrisani, kao što je njegova eventualna odgovornost u bombardovanju Leskovca i ćutanje u vezi s Golim otokom. Ali sve ostalo, ono što je zapisano ili snimljeno, nastojao sam da ubacim u film. Napominjem da mi je od svih pisanih dokumenata naročito pomogla izvanredna knjiga Dušana Čkrebića.

Da li se bavite odnosom Tito – Koča Popović u vreme pada Marka Nikezića i ostavke Mirka Tepavca?

Da, naravno. To spada u važan segment ovog filma. Pogotovu što je o tome u Filmskim novostima bilo zanimljivog materijala. I Koča i Nikezić i Tepavac, kao i jedina preživela Latinka Perović, bili su izuzetni intelektualci, što sa Brozom svakako nije bio slučaj. Pored političkih bilo je tu i psiholoških problema, slobodan sam da verujem. Neuki ljudi na vlasti uvek zaziru od obrazovanih i nastoje da za sebe obezbede prirodnu sredinu – mulj.

Ko je za nas danas Koča Popović?

On pripada onoj vrsti ljudi kojih više nema. Istrebljeni su od strane beskrupuloznih i beskarakternih. Iako ih ima, u dubokoj su ilegali, "daleko od razuzdane gomile". Bio je gospodin, a danas, kao što je poznato, gospoda više ne postoji.

Da li film samo informiše ili i ocenjuje?

Gnušam se svake vrste propagande, ali ne mogu reći da izbor onoga što prikazujete nije sam po sebi poruka. Na kraju, moj izbor da radim film o tom čoveku takođe je neka vrsta poruke.

Kako ocenjujete našu diplomatiju u vreme Koče Popovića?

Briljantnom. Ni pre ni posle njega nismo imalo boljeg ministra inostranih poslova. Jezici, maniri, šarm a, zamislite, predstavljao je komunističku zemlju! Pored njega su kraljevi i diktatori izgledali bledo.

Neminovno pitanje: da li film otkriva neku nepoznatu činjenicu?

Ne znam da li je ono što će se videti u filmu poznato ili nije širem auditorijumu. Ja sam nastojao da sveobuhvatno predstavim njegovu ličnost, ne samo kao političara već i kao vojskovođe i umetnika. Ne treba zaboraviti da je on bio komandujući u Španskom građanskom ratu i komandant Prve proleterske brigade na jednoj, i dadaista na drugoj strani. Bio je uz to jedini komunistički rukovodilac koji je pre revolucije bio veoma bogat čovek.

Da li ste se nekad upoznali s Kočom Popovićem?

Jesam. Kada sam bio mladić, na terenima Teniskog kluba Partizan pozvao me je da igram s njim u dublu. Nije mu došao partner. Bio sam jako slab i stalno promašivao, a on mi je to zamerao. Kada sam ga, najzad, upitao da li će do kraja meča komentarisati svaki moj promašaj, odgovorio mi je: "Ja sam general. Moram da pobeđujem."

S. Ć.
foto: a. anđić