Žiri Festove selekcije "Srpski film" dodelio je ove godine nagradu mladom direktoru fotografije Ivanu Markoviću za film Bio sam kod kuće, ali… i tako skrenuo pažnju na novi talas našeg filma koji bismo mogli nazvati aktuelnim srpskim radikalnijim arthouse filmom, a čiju krunsku figuru predstavlja upravo Ivan Marković, srpski filmski snimatelj sa mahom berlinskom adresom.

I zbilja, Ivan Marković je u zaista kratkom periodu postigao mnogo – samo ove zime imao je čak dva filma u zvaničnim programima ovogodišnjeg Berlinskog filmskog festivala: kao direktor fotografije srpsko-nemačkog ostvarenja već pomenutog Bio sam kod kuće, ali… Angele Šanelek (istom prilikom ovenčane Srebrnim medvedom za režiju ovog filma) u glavnom takmičarskom programu; kao reditelj (uz Lingfenga Vua) kinesko-nemačko-srpskog filma From Tomorrow on, I Will…; zatim direktor fotografije dugometražnog igranog prvenca Daneta Komljena Svi severni gradovi, a isti posao je obavio i u zapaženom crnogorsko-srpskom ostvarenju Ti imaš noć u režiji Ivana Salatića premijerno prikazanom u zvaničnom programu Venecijanskog filmskog festivala; i konačno, na referentnom festivalu DocLisboa jesenas je premijerno prikazan njegov eksperimentalno-dokumentarni film Centar (nadahnut beogradskim Sava centrom).

Sve pomenute filmove, uprkos, srećom, dovoljno raznorodnim stilskim zahvatima i izborima kao i individualnim poetikama i idejnim okvirima, povezuje dosta toga što bismo mirne duše mogli smestiti pod kišobran narečenog aktuelnog radikalnije ustrojenog arthouse filma. Naravno, filmovi koji će ovde biti istaknuti čine primetno disperzivnu grupu unutar koje je moguće krenuti put daljih i detaljnih grupisanja i potklasifikacija. I, naravno, baš kako to i inače biva u pričama i fenomenima koji zavređuju dodatno proučavanje i analizu, možda i upravo ta disprezivnost predstavlja jednu od značajnijih odlika čitavog tog talasa, odnosno važan deo njegovih već sada nemalih kreativnih i drugih potencijala.

Filmove koji se daju podvesti pod tu okvirnu odrednicu odlikuju sugestivna meditativnost, odanost barem načelnim/polaznim postavkama tzv. sporog filma (slow cinema), neprikriveno favorizovanje vizuelne strane filma u odnosu na njegovu narativnu ili čak i šire shvaćenu dramsku suštinu, te lako uočljiva odvažnost kada je u pitanju suprotstavljenost uvreženijem filmskom svetonazoru ili glavnotokovskom usmerenju. Sve to je vidljivo i u filmovima koji u ovom trenutku čine najreprezentativniji deo radne/snimateljske biografije Ivana Markovića, a isto se kao dijagnoza dâ ustvrditi i u slučajevima ostalih jurišnika unutar ove "trupe". Ako je potrebno dodatno pojašnjenje, kao smernicu navedimo i izvod iz kritike Sare Vord za "Skrin dejl" koja je pišući o filmu From Tomorrow On, I Will… Ivana Markovića i Linfeng Vua (i koscenaristkinje Tanje Šljivar) istakla da je "odluka da u ovom ostvarenju prednost bude data jasno uspostavljenoj atmosferi filma u odnosu na složeno pripovedanje ne samo prikladna filmu, nego i centralnoj mu figuri. Glavni glumac na svojim plećima nosi emocionalnu težinu filma u celini, dok fotografija Ivana Markovića svojim širokougaonim kadrovima potcrtava reflektivan ton, pridodajući odabranom krajoliku i živopisne detalje."

Ivan Marković je bio direktor fotografije na zasad jedinom celovečernjem filmu scenariste i reditelja Daneta Komljena, Svi severni gradovi. Komljen se nakon dugog niza na međunarodnim festivalima prikazivanih, odlikovanih i isticanih kratkih ostvarenja odvažio i put dugog metra, a možda upravo njegovi Svi severni gradovi najrečitije mogu da pojasne neki okvirni a, priznajemo, varljivi stil koji vezuje već pominjane i neke druge filmove u stilski koliko-toliko koherentan skup. Komljenov stil se i u ovom filmu ukratko može predstaviti i kao intimistički neomodernizam, delom proistekao i iz uticaja ranijih dela velike Šantal Akerman. Svi severni gradovi su u srpsku (i regionalnu) kinematografiju uveli ono što filmski festivali usredsređeni na ovaj tip filmova nude već niz godina – hermetičan izraz sa vidnim primesama eksperimentalnih poteza, prizore pune tišine i nedorečenosti, implicitnu simboliku koju sa sobom nose entropijski urušene ili nedovršene građevine, a sve to u fabularno reduciranoj povesti o odnosu dvojice muškaraca tek ovlaš sugerisane međusobne relacije, u čije živote ulazi treći jednako enigmatičan muškarac. Ovaj Komljenov film se svakako uklapa u profil gledalački zahtevnijeg umetničkog (arthouse) filma koji caruje dobrim delom filmskofestivalskog sveta, ali svakako može da predstavlja krupan zalogaj za nedovoljno informisanu/upućenu publiku drugog tipa koja nužno ne mora da ima razumevanja za ovakvu radikalnost u izrazu i ovako hrabro pa i sladostrasno žrtvovanje narativa zarad atmosfere, vizuelne dimenzije filma, poriva za slobodarskim izrazom i eksperimentom, kao i nagon za metafikcijskim dimenzijama, kojih je ovde podosta.

Ivan Marković i Dane Komljen, dakle, kao zajednički sadržatelj imaju ovaj film i njihova dva slučaja su ovde tek jedna od mogućih i dovoljno rečitih ilustracija ove panevropske i planetarne filmske struje, sada ovaploćene i u srpskom i u obližnjem kontekstu. U svakom iole opseženijem pregledu ovog fenomena moraju biti spomenuti i njihovi česti saborci ili barem saputnici. Tu je montažerka Jelena Maksimović, u svom domenu dobar duh čitave ove scene koja se oprobala i na polju filmske režije sa dokumentarnim filmom Taurunum Boy koji je režirala sa Dušanom Grubinom. Tu su producentkinja Jelena Angelovski (producirala filmove Ti imaš noć, Taurunum Boy, Vetar, From Tomorrow on I Will…), reditelj i producent (a i deo selektorskog tima festivala u Lokarnu) Stefan Ivančić, Marta Popivoda, autorka dokumentarnog filma Jugoslavija: Kako je ideologija pomerala naša tela, reditelji Stefan Malešević i Marko Grba Singh, dizajner zvuka Jakov Munižaba, producenti Nataša Damnjanović i Vladimir Vidić (ispred kuće Dart Film &Video)… Kao granični primer treba pomenuti i Tamaru Drakulić, autorku filmova Ljuljaška, Okean, Vetar, koja je krenula iz okvira srpskog garažnog (mikrobudžetskog) filma, a čije se i festivalske i stilske staze često ukrštaju sa gorepomenutima.

Imajući u vidu osobenost izraza i odrešitost autorskog pristupa koji ne mari preterano za spekulacije o eventualnoj potonjoj bioskopskoj distribuciji i tome bliskom plasmanu filmova, država (oličena u Filmskom centru Srbije kao krovnoj instituciji ovdašnje kinematografije) pokazuje sluh i za ovu struju unutar filmskog stvaralaštva u Srbiji. "Primetno je da se u srpskom filmu javila generacija filmskih profesionalaca zainteresovanih za pomeranje granica filmskog izraza u kontekstu domaće kinematografije. Možete ih nazvati art filmovima, ili čak radikalnijim art filmovima, mada se ja ne bih složio sa takvom odrednicom", kaže Boban Jevtić, direktor Filmskog centra Srbije. "Jednostavno, to su filmovi sa snažnim autorskim pečatom. Ta ostvarenja lako pronalaze svoj put do poznatih svetskih festivala, a često i do značajnih nagrada. Mislim da je jako važno da državne institucije kao što su FCS ili Ministarstvo kulture i informisanja prepoznaju ovu energiju i pomognu autorima da razviju svoju poetiku u punoj meri. To, naravno, nisu filmovi koji imaju široku publiku, ponekad čak ni bioskopsku distribuciju, ali generalno gledano oni su izuzetno značajni za identitet nacionalne kinematografije i pronalaženje njenog mesta u svetskom kontekstu. Tu scenu treba pažljivo i posvećeno kultivisati."

I ovde, kao i u priči o svim ostvarenjima sličnog profila, nameće se pitanje šireg proboja, plasmana filmova i/njihovog života mimo tog najprikladnijeg, pa i najprirodnijeg im festivalskog zabata. Kao i neznano puta do sada javlja se opasnost od autogetoizacije, koja je kadra da između ostalog izrodi i autorsku samodovoljnost, što bi bila krupna šteta za sve ovde pomenuto. Ali, makar sa današnjom pameću i s ove tačke gledišta, to se u ovom trenutku čini kao ipak preuranjena briga, nešto nalik brizi roditelja koji pri prvim koracima svojih potomaka stižu i da brinu kako će njihove naslednike docnije u životu možda pratiti i bol u kičmi.