Jedan od (sasvim opravdano) najhvaljenijih arthaus filmova u godinama za nama, Aftersun, na ona poslovična “velika vrata” vratio je poetski naturalizam u filmskom viđenju i izvođenju. Scenaristkinji i rediteljki, pa još i debitantkinji Šarlot Vels upravo takav izbor bio je najprikladniji okvir za priču o psihičkim stanjima i duševnim previranjima koja i kakva su neretko prilično komplikovana za preneti u filmski jezik i medij. Narečena poetičnost je pak u celovečernjem igranom prvencu Josipa Žuvana, filmu Garbura zauzdana i pohranjena u drugi, treći… plan, što nikako ne znači da je nema, dok se naturalizam tu probija u sam vrh autorskih estetskih odabira i odluka na kojima počiva ovaj sasvim korektan mlađi film. Naprosto, tamo gde Aftersun dragovoljno zaranja u promišljenu i upečatljivu eteričnost, Garbura se čvrsto i krajnje konsekventno drži verizma. A najposle, dobro je što je tako.

Garbura je svoj festivalski i ostali život započela na i dalje prestižnom Filmskom festivalu u San Sebastijanu, i to je važna stavka pri početnom profilisanju ovog ostvarenja pred potencijalnom publikom koja nužno ne mora da bude pomnije upoznata s finesama u vezi sa ovim hrvatsko-srpskim filmom (nastanak filma je podržao i Filmski centar Srbije, čime je ovo delo, prateći oficijelne panevropske propise, i zvanično postalo i deo korpusa ovdašnje kinematografije). Garbura kreće od svedenog zapleta – to je posve jednostavna priča bez previše nepoznatih o odrastanju i drugovanju dva dečaka u neimenovanom hrvatskom selu koji stasavaju jedan kraj drugog uprkos očito podužoj zavadi njihove dve porodice, inače nastanjene u kući do kuće. Žuvanu je to sasvim dovoljno da iskaže i pokaže ono što je nameravao – prateći onaj čuven klasični fabularni stil, ovaj film pred gledaoce iznosi sve ono što oni zbilja treba da znaju o ovom fiktivnom slučaju koji je lako prepoznati i razumeti. Dečaci se igraju, opsednuti su mobilnim telefonima, sanjaju da postanu Jutjub zvezde, čak se i prihvataju potencijalno prilično opasnih igrarija ne bi li se primakli tom samozacrtanom cilju, a pri tome uglavnom nevoljno uče život i spoznaju i ustrojstvo sveta koji ih okružuje. To je svet zakrvljenih odraslih – u oba slučaja reč je o disfunkcionalnim porodicama koje imaju puno toga zajedničkog, uključujući tu i misteriozan razlog sukoba koja se prenosi sa generacije na generaciju, ali je, eto, prikočila upravo pred preprekom u vidu iskrenog prijateljstva i evidentne bliskosti dva dečaka koji bi, koliko im to prilike i usudi uopšte i dopuštaju, da se zabavljaju, barem do one tačke nužne zrelosti, kada će, pak, krenuti možda i put prokrastinacijskog otpora pred tim neumitnim.

Garbura je posve ubedljiva naturalistička priča o odrastanju, ukopčana sa ovim trenutkom onoliko koliko je to najneophodnije, jer Josip Žuvan se ovde čvrsto držao vere da se iz skupa opštih mesta i dalje da izvući onoliko građe koliko je potrebno za film koji bi da diskretnim oneobičavanjem onoga svakidašnjeg, između ostalog, ukaže i na možda sporotinjajući, ali uvek prisutan vitalizam, bez koga, naravno, iole punog života ni ne može da bude. Tu dolazimo i do prve zamerke Žuvanovoj Garburi; naprosto, ovo je film u kome se nižu opšta mesta (tu su: transgeneracijski porodični grč, sirotinjska opsesija puko pojavnim dokazima života na snevanoj višoj nozi (tzv. lipstick effect), grubost u ophođenju među članovima porodica, pomenuta zavada na kojoj stariji i na svoju očiglednu štetu istrajavaju, dečaci koji su bezumno neustrašivi u borbi protiv sveprisutne dosade i tog jalovog i otrovnog splina koji njihovi roditelji i oni još stariji očitavaju…); međutim, tu dolazimo do utiska da se Garbura u tom svom aspektu kreće odveć sigurnim i proverenim stazama, dok se u par mahova zalazi i na teritoriju previše lake simbolike (jedna od majki je opsednuta muzičkim takmičenjima, očito uverena da glasanjem za svoje favorite (ili, naprosto, protiv favorita nekih drugih) može nešto da promeni u životu kakav nije birala, dok u drugoj kući vlaga koja napada zidove pomalo intruzivno simbolizuje trenutak u kome priroda (naravno, ponajpre ona ljudska) kreće tamo kud je, kanda, i jedino i kanila.

S druge strane, važan motiv preljube je na vreme uveden i dobro proradi u tihom krešendu u završnici priče, a Žuvan se dobro pokazao i u dimenziji kada gledateljstvo podseća na toksični teret onog čuvenog narcisizma malih razlika preko koga se nekada ipak ne može tako lako i brzo. Suštinski, dve prikazane porodice su sasvim nalik jedna drugoj (jedna je nešto “ekonomski relaksiranija”, budući da očito odmetnuti otac radi u inostranstvu), ali zavada opstaje, truje sve učesnike, a osnova je i za najduhovitiju i najzabavniju, pa još i gros-aut scenu u filmu sa osvetnički raspoloženom bakom. Tu se Garbura negde u dubini idejnih značenja i mogućnosti za njihova čitanja (i, dabome, učitavanja) otvara (premda nema konkretnih naznaka u onome što saznajemo sa platana/ekrana) i za tumačenje da je to, između ostalog, i metafora o hrvatsko-srpskoj zavadi, a što onda u faktografskom pogledu nailazi na paradoks da je i ovaj film plod filmske i kinematografske saradnje država koje nikako da ponovo nađu ono što im je zajedničko i opšte pojmljivo. Treba pomenuti da Garburu opterećuje i minutaža (od 113 minuta, što je zbilja previše za dramu sa primesama komedije naravi izvedene u krajnje realističnom ključu); tim pre što je postojalo prostora za kraćenje čak i unutar samih scena i/ili segmenata. Na drugoj strani imamo i postojan sud da je Garbura u glumačkom smislu odlično izveden film (dečaci Franko Floigli i Mauro Ercegović Gracin su izvrsni u rolama Nikole i Antonija, iskusna Asja Jovanović je odlična u ulozi isključive i prpošne bake, dok je zrelu kreaciju isporučio i srpski glumac Ljubomir Bandović, ovde u nešto tišem registru nego inače). U krajnjem zbiru, ovo je sasvim dovoljno za pohvalu i ukazanu šansu i gledalačko (vazda skupo) vreme, uz utisak da su takođe prošlogodišnji hrvatski arthaus favoriti (filmovi Stric i Sigurno mjesto, takođe debitantski radovi na polju dugog metra) ipak pokazali više.