Na početku svakog govora o savremenosti, ili samo malo uže – o savremenoj umetnosti, što u svakom slučaju podrazumeva ukrštanje vremena i prostora, vrlo često posežemo za činjenicama koje potiču iz fizike i astronomije. Ovakve naučne fakte u društvenom kontekstu obično čitamo kao metafore, ali zapravo pravo pitanje glasi: na koji tačno način i da li uopšte možemo videti savremenost kao takvu, ili je ipak reč samo o njenim učincima koji postaju vidljivi sa većim ili manjim zakašnjenjem?

Ako je istina da samo “sjaj mrtvih zvezda dopire do nas” to znači da savremenost možemo isključivo mapirati aposteriori, označavati bleske savremenosti tek u onom trenutku kada svetlost u skladu sa svojom brzinom dopre do nas. Sa druge strane, kao što podučava italijanski filozof Đorđo Agamben, savremen je onaj koji umesto svetla prošlosti vidi samo mrak sadašnjosti. Beli šum koji egzistira u tom mraku podseća na kakofoniju iz koje se izdvajaju, za nauku do sada neobjašnjiva, kontingentna ukrštanja.

Izložba Milky Way je ambiciozan i uzbudljiv izlagački, organizacioni i kustoski projekat, koji predstavlja javni segment rada Centra za intermedijsku i digitalnu umetnost MSUV u Novom Sadu. Kustoskinja Sanja Kojić Mladenov potvrđuje tim povodom svoju stručnost i talenat da se nosi sa veoma složenim zadatkom koncipiranja velikih izložbenih projekata. Izložba obuhvata više od 50 domaćih i inostranih učesnika, mnoštvo pratećih programa u tri izlagačka prostora: u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, Kreativnom distriktu – BIRO i u Likovnom salonu Kulturnog centra Novog Sada. Ujedno, Milky Way na kraju godine zaokružuje programski sadržaj koji je ponuđen u okviru proglašenja Novog Sada za Evropsku prestonicu kulture 2022. godine.

Po rečima Sanje Kojić Mladenov, izložba je usmerena na prezentaciju primera nestabilne i emancipatorske umetničke prakse, od avangarde do savremene medijske i postmedijske umetnosti. Takođe, istraživački karakter ove izložbe može se sagledati kroz naglasak na one umetničke strategije koje često nisu bile prihvaćene u vremenu kada su nastajale, a koje su, posmatrajući primere umetničkih radova na ovoj izložbi, uticale na mnoge naslednike i nastavljače. Utoliko, njihova nestabilnost danas može biti mapirana na mnoge načine, centralizovane, rizomatske, dijagramske, povezujući na taj način mnoštvo umetničkih iskustava, uticaja i autorskih koncepata, koji različitim putevima vode do sadašnjeg trenutka.

Na izložbi su iznenađujuće uspešno uspostavljeni neočekivani dijalozi između različitih umetničkih praksi. Tako centralni deo izložbe koji je priređen u MSUV otvara interakcija dvaju različitih vizuelnih jezika. Sigurno jedna od poslednjih slika velikog formata koje je potpisao čuveni bečki akcionista Herman Nič (preminuo početkom ove godine) suočena je sa aktuelnim radom Darije S. Radaković. Ničova opsesija vidljivošću ljudskog tela i naturalističkim performansima koje je izvodio s krvlju životinja, svoju ogledalnu sliku dobija kroz rad Radakovićeve. U pitanju je tepih sa iranskim folklornim motivima na kome je ispisana rečenica “We Are Tired of Hiding The Bodies”.

Glavna okosnica izložbe jesu dva značajna istraživačka pokušaja mapiranja i samim tim sagledavanja i refleksije umetničkih praksi i međusobnih uticaja iz neposrednog ili bliskog okruženja. Mapa pod nazivom Medijske ontologije u produkciji Centra za nove medije_kuda.org označava društvene i umetničke veze protagonista i referenci unutar vojvođanske scene, od 60-ih godina XX veka do danas. Prema tvrdnji Zorana Pantelića iz kuda.org, projekat Trajni čas umetnosti koji između ostalog, prezentuje istraživačku metodologiju, a čiji je mapa sastavni deo koji se sve vreme dopisuje, nastajao je nezavisno, ali simultano sa sličnim projektom slovenačke grupe IRWIN pod nazivom East Art Map (prvi put objavljen na CD-romu 2002. a sada predstavljen mapom, knjigom, fotografijama i video-radovima). I još jedna jukstapozicija je uspostavljena unutar izvrsne postavke u MSUV. “Konceptualni zid” koji je pridodat mapi Medijske ontologije obuhvata mnoštvo radova, fotografija i dokumentaciju vojvođanske neoavangardne umetničke prakse, uključujući kratku pesmu Judite Šalgo Mlečni put, koja je ispisana direktno na zidu (Samo jedna probušena kesa,/ a mleko curi za mnom/od kako se odvojih od sise. Nije me osamostalila samousluga,/ stidim se hrane koja mi ide u oči/ pa usput sisam sve prste u mene uprte.) Nasuprot tome, postavljen je samo jedan rad, slika-plakat Dimitrija Bašičevića Mangelosa, neobično usamljene figure na umetničkoj sceni bivše nam države. Mangelos je na kompleksnoj East Art Mapi predstavljen kao izvor svekolike avangarde u Istočnoj Evropi.

Borut Vogelnik i Andrej Savski, članovi grupe IRWIN, bili su gosti Novog Sada na otvaranju izložbe i predstavili proglas NSK State Paviliona neposredno pre projekcije filma An Apology for Modernity (realizovan 2017. u sklopu Venecijanskog bijenala). Tom prilikom, postavili smo kratka pitanja dvojici umetnika iz grupe IRWIN, bez čijih radova danas ne bismo mogli da zamislimo ni jednu mapu savremene evropske umetnosti.

Kada bi trebalo da mapirate svoju tačku aktivnosti u ovom trenutku, koje bi to tačno mesto bilo?

Šta bismo mi mapirali? Sada? Sami sebe?

Tačno sada organizujemo zaključak projekta koji smo počeli 1983-84. godine. To je najduži projekat koji je zaista značajan za IRWIN. Unutrašnja struktura IRWIN-a je de fakto organizovana oko Was ist Kunst projekta, koji obuhvata slike u salonskom stilu unutar crnih, robusnih okvira. To je crvena nit koja je sve vreme aktuelna.

Was ist Kunst i u ovom trenutku predstavlja kontinuirani rad koji sada obuhvata više od pet stotina slika ili više-manje objekata, koji su nastajali tokom 40 godina. Mi ustrajavamo na tome.

Ergo, baš sada organizujemo projekat posvećen četrdesetogodišnjici našeg rada. Projekat će imati formu knjige-kataloga. Osim toga, planiramo i veliku izložbu, i to su dva centralna projekta kojima se trenutno bavimo, uzimajući u obzir da nas je sada četvorica.

Da li mislite da će se ovaj projekat naći na nekoj mapi za, recimo, 20 godina?

Na nečijoj mapi? Pa, ko bi to znao? Mislimo da je potrebno više mapa i ne samo mapa. Potrebno je više refleksije o tome šta se zapravo radi, potrebno je organizovati pogled i uspostaviti relacije. Mislimo da je apsolutno premalo takve prakse na ovim prostorima. Ako uzmemo u obzir Sloveniju i prostore bivše Juge, bilo je jako malo takvih projekata i mislimo da je to velika šteta. Ono što smo mi uradili je mala stvar iako je u pitanju bio obiman rad koji je, sada se pokazuje, ipak bio delotvoran. U poslednjih nekoliko godina primećuje se da i na drugim prostorima rade slične stvari i to na veoma ozbiljan način. Ova pitanja refleksije su veoma važna.

Stvar je u tome da svi mi imamo lične priče o uticajima, ali što više vreme odmiče, sve je teže uvideti šta se još drugo događa okolo. Sadašnjica me zanima, ali ne znam na koji način u sve to da lično uđem – mogu da sagledam samo ono što je bilo pre – to mogu, dodaje Andrej Savski.

Osim projekcije filma grupe IRWIN, u sklopu izložbe Milky Way izveden je zvučni performans Ilije Belorukova, a održane su i projekcije filmova Gestualni govor Jozefa Bojsa, 12–časovno predavanje, Zorana Popovića iz 1973. kao i projekcija dokumentarnog filma o Ulaju Project Cancer iz 2013.

Postavka izložbe Milky Way dalje sledi svoj krivudavi put otvarajući pitanja uticaja intelektualaca, javne scene, različitih diskursa. Tu je rad rumunskog umetnika Dana Perjovšija, serija fotografija Uroša Đurića iz projekta Društveni portreti, audio-instalacija Bojane Knežević i Katarine Petrović koja razlaže, a zatim do kakofonije ujedinjuje različite glasove umetnica i umetnika, učesnika radio-podkasta Femkanje.

Međutim, kada moć intelektualaca zakaže, jedan od mogućih izlaza može se potražiti u veštačkoj inteligenciji. Svakako najkompleksnija mapa/dijagram koja je prikazana na izložbi jeste Anatomija sistema veštačke inteligencije Vladana Jolera. Reč je o vizualizaciji sistema koji obuhvata kretanje podataka i infrastruktura kao i njihove impakte. Drugim rečima, mapa obuhvata baš sve zamislive materijalne odnose na planeti koji se mogu povući na osama poput resurs-radnik-proizvod, čovek-tehnologija-priroda ili rođenje-život-smrt.

Rad Milice Rakić – neonski natpis Vazduh miriše na ludilo, postavljen je na ulasku u mračni prostor u kome su predstavljeni radovi koji se bave ratovima iz 90-ih. Film Aleksandra Davića Mrtvi putuju iz 2001. govori o hladnjači punoj leševa koja je pronađena na Đerdapskom jezeru za vreme bombardovanja 1999. I zaista treba postaviti pitanje koliko će još sakrivenih tela isplivati u budućnosti, dok nas u sadašnjosti preplavljuju slike autokrata i kakofonija govora mržnje. Miriše kao da nije prošao ni jedan dan od Miloševićevog govora na Gazimestanu, čijom dekonstrukcijom se bavi rad grupe Doplgenger. Televizijsku sliku “naroda” na Gazimestanu 1989. sada vidimo samo kao beli šum, sneg na televiziji usled prekida programa ili istorijske rupture koja još uvek ne može da zaceli.

Stoga, izložba Milky Way postavlja i pitanja o transparetnosti, nadzoru i policijskoj moći kroz kratak film Želimira Žilnika Javno pogubljenje (1974) i dokumentaristički film koji prati spektakularnu akciju krađe omiljene Hitlerove slike iz minhenskog muzeja, a koju je izveo nemački performer Ulaj 1976. godine. Kada se policiji kao državnom aparatusu doda politička moć, simbolika javnih prostora i pokušaji cenzure, onda spektakularna vidljivost ranjenog ljudskog tela koje protestuje, svakako najbolje reprezentuje Petar Pavlenski i njegovi performansi na Crvenom trgu u Moskvi, ili šokantna fotografija umetnika zašivenih usta izvedena kao znak protesta protiv ruske cenzure. Konačno, instalacija Sanje Latinović Dok nas smrt ne rastavi koja je sastavljena od parova kožnih kaiševa/omči spojenih belim letvama u približnoj dužini fizičke distance propisane u vreme kovida, podjednako asocira na nemogućnost kontakta koliko i na spravu namenjenu mučenju i kažnjavanju.

Na samom kraju postavke u MSUV predstavljen je video-rad čuvenog američkog umetnika Bila Vajole pod nazivom Nevini. Uz pomoć Vajolinog karakterističnog vizuelnog jezika, ovaj rad na simboličan način zatvara krug čitave postavke, puštajući da u dvokanalnom videu dve mlade figure, u lupu, izranjaju iz tame/mleka/vode i vraćaju se nazad, u prostor belog šuma iz koga su potekle.

Pored umetnika koji su predstavljeni u MSUV, nikako ne bi trebalo propustiti i sastavne delove projekta Milky Way u KCNS, gde su predstavljeni radovi Katarine Alfa, diSTRUKTURE, Rastislava Škuleca, Verbumprograma. Naročito treba izdvojiti fotografije i dokumentaciju radova Kristoa and Žan-Klod, bugarsko-marokansko-francuskog para, čiji su monumentalni, ekološki projekti obeležili istoriju umetnosti druge polovine XX i početak XXI veka.

U Kreativnom distriktu BIRO izloženi su radovi Mirka Lazovića, TOKI Art Spacea iz Japana, radovi iz Arhiva MSUV – Projekti u Kineskoj četvrti / Kreativnom distriktu, kao i video-rad novosadske umetnice Danice Bićanić pod nazivom Briga ide preko reke. Dok gledamo kako preko mosta na Dunavu Bićanićeva za sobom vuče veliku srebrnu loptu-balon, pomišljamo na rad Silver Hole Dragana Vojvodića koji je postavljen u MSUV, a koji na specifičan način iznova postavlja pitanje o istorijskim avangardama, prostoru, vremenu i njihovim distorzijama.

Na kraju, vodeći se metaforama koje dospevaju iz nauke, rekli bismo da izložba Milky Way na svaki način postavlja važna pitanja savremenog trenutka i savremenosti uopšte, kao i njenih politika vidljivosti. Savremena umetnička praksa, njeni udeli i dejstva na tom putu prepoznavanja, kreću se od tek naslućenih, tananih niti povezivanja i afiniteta istomišljenika, pa sve do globalnog impakta koji se otvara sa uvođenjem novih tehnologija i veštačke inteligencije. Izložbu svakako treba videti jer je otrežnjujuća, te postoji velika mogućnost da nam mnogo toga što se gubi u preplavljujućoj, banalnoj svakodnevici, u ovakvoj konstelaciji postane mnogo razumljivije i jasnije.