Prekrajanje televizijskih serija u bioskopske filmove, sve češće kod nas tokom poslednjih nekoliko godina, postalo je ozbiljan problem. Niko ne dovodi u pitanje da nije nimalo lako sakupiti novac potreban za snimanje serije ili filma, te da su raznorazna dovijanja neophodna kako bi do bilo kakve realizacije uopšte i došlo, ali “krpež” koji obično nastaje kada se pet, osam ili deset epizoda serije na silu izmontira u bioskopski film nešto je što treba po svaku cenu izbegavati i nikako ne bi smelo da postane standard ili norma. Uspešni projekti koji podrazumevaju istovremeno snimanje serije i filma jesu mogući, s tim da je tada potrebno uložiti zaista dosta truda i finese kako bi priča imala smisla u obe varijante. To našim autorima povremeno pođe za rukom, kao u slučaju Nečiste krvi Milutina Petrovića i Vere Nedeljka Kovačića, setimo se dva svežija primera dobre prakse, ali ova odluka uglavnom dovede do toga da film bude tek puki nusproizvod nastao tokom simanja serije.

Slučaj filma Što se bore misli moje slika je i prilika stanja u kojem se nalazi savremeni srpski film, i valjana ilustracija problema iznetog u prethodnom pasusu ovog teksta. Najavljivan kao “istorijski i politički triler”, novi film Milorada Milinkovića donosi priču o atentatu na kneza Mihaila Obrenovića koji se odigrao 1868. godine. Uz to, to je i ljubavna priča u čijem su središtu knez i njegova verenica (i rođaka) Katarina Konstantinović. Film koji se trenutno sa prilično skromnim uspehom prikazuje u našim bioskopima, nastao po scenariju Milinkovića i Dragoljuba Stojkovića, izmontiran je iz mini-serije Knez Mihailo (čije se emitovanje tek očekuje), što je, naravno, podrazumevalo obimna skraćivanja i sabijanja. To ovde nije urađeno preterano vešto, pa je radnju teško pratiti jer u filmu nema dovoljno prostora da se svi likovi uvedu na adekvatan način, razrade i zaokruže.

Umesto da se usredsredi na jednu narativnu liniju, film Što se bore misli moje ima ambiciju da prikaže priču o atentatu iz različitih uglova: sa jedne strane tu je knez, njegov ljubavni život i neminovna krvava smrt tokom šetnje Košutnjakom; zatim – paralelno – priprema atentata i čitavo zamešateljstvo koje prati dogovore zaverenika i, što je svakako čist višak, prilično opsežan narativni krak koji se bavi životom i priključenijima izmišljenog lika u tumačenju Luke Grbića, mladog nestalnog čoveka koji pogrešno veruje da je knez kriv za samoubistvo njegovog oca i zbog toga želi da mu se osveti.

Uloga kneza Mihaila Obrenovića, nominalno glavna u filmu, poverena je Draganu Mićanoviću, iskusnom glumcu koji se ovde svojski potrudio da liku vladara i pesnika udahne potrebnu uverljivost, prikaže njegovu snagu i ranjivost. Miloš Timotijević i Nebojša Dugalić takođe imaju krupne uloge, baš kao i pomenuti Luka Grbić, i svi su oni sasvim dobri u zadatim okvirima, s tim da im definitivno nedostaje prostora da likovima koje tumače daju potrebnu trodimenzionalnost. Još veći problem imale su Nataša Ninković i Tamara Krcunović, koje dobijaju još manje prilike da pokažu šta znaju, dok su, na primer, Zoran Cvijanović i Gordana Đurđević svedeni tek na statiste sa zadatkom.

U veoma nezavidnoj situaciji našla se i Jana Ivanović, mlada glumica koja je pažnju gledalaca skrenula sočnom ulogom u drugoj sezoni Močvare i kojoj je uloga Katarine Konstantinović trebalo da bude odskočna daska u daljoj karijeri – ali njen lik, onako kako je dat u filmu, ostaje nedorečen i nejasan. Da li je Katarina zaista svim srcem volela kneza ili joj je ta veza bila nametnuta? To ćemo, pretpostavimo, saznati u seriji. U filmu nije bilo prostora da se taj odnos detaljnije razvije i prikaže mada se Milinković pobrinuo da, za svaki slučaj, razgoliti svoju glavnu glumicu i to baš u sceni koja nimalo ne doprinosi razvoju priče/lika i čiji se nepotreban eksploatacijski žar, a imajuću pre svega u vidu tematiku filma, mogao i zaobići.

Milorad Milinković je svima onima koji prate srpski film poznat po “narodskim” komedijama koje su neretko bile veoma problematičnog dometa – kako umetničkog, tako i komercijalnog. Od njih je verovatno najbolja i najpopularnija ona prva – Mrtav ‘ladan (2002) – dok je njegove kasnije režije, uz eventualni izuzetak upotrebljive Čitulje za Eskobara (2008), najbolje što pre zaboraviti (što se, uostalom i desilo, pošto ne verujem da ima mnogo onih koji se još uvek sećaju Potrage za Srećkom, Zduhača, Petog leptira i Patuljaka sa naslovnih strana). Što se bore misli moje sedmi je bioskopski Milinkovićev film nastao od 2002. godine do danas, a ujedno i prilično radikalna promena žanra i tona. Umesto savremenih tema i komedije, sada imamo kostimiranu dramu u čijem je središtu važan događaj iz srpske istorije.

Paradoksalno, Što se bore misli moje jedan je od najboljih filmova u Milinkovićevom opusu, što opet ne znači da se radi o dobrom filmu. Konfuzni, “zgužvani” narativ je u zasenak bacio tih nekoliko asova u rukavu – nadahnutu Mićanovićevu glumačku kreaciju, odličnu muziku Ane Krstajić, pa i fotografiju Dalibora Tonkovića, koja jeste televizijskog usmerenja i dometa (što je i očekivano, imajući u vidu da je film nastao sečenjem i prekrajanjem televizijske serije), ali nesporno poseduje veoma zanimljivu paletu u kojoj preovlađuju smeđi i žuti tonovi i koja lepo odgovara retro-štimungu kome se teži.

Naravno, to nije sve. Čitava priča Milinkovićevog filma dodatno je obojena činjenicom da je, u zaista iznenađujućem razvoju događaja, upravo ovo ostvarenje odabrano da bude ovogodišnji srpski predlog za nagradu Oskar. Kako je do toga došlo ostaje nejasno, tim pre što je 2023. godina donela nekoliko filmova srpskih autora koji su se i te kako istakli u svetskim okvirima i koji su premijere imali na prestižnim svetskim festivalima – Da li ste videli ovu ženu? Dušana Zorića i Matije Gluščevića u Veneciji, Lost Country Vladimira Perišića u Kanu i Čuvari formule Dragana Bjelogrlića u Lokarnu. Ako se pridoda tom nizu, Što se bore misli moje svakako gubi u poređenju – i to ubedljivo. Za razliku od ostalih, to je film izmontiran iz serije, uz to bez i najmanjeg izgleda za proboj u svetu (pa čak i u regionu), ostvarenje veoma skromih umetničkih dometa koje se bioskopske distribucije dokopalo “na mišiće”, bez bilo kakve pretenzije osim da se, dok serija na stigne na male ekrane, zaradi neki dodatni dinar od bioskopskih ulaznica.

Da li Milinković ima ikakve šanse u oskarovskoj trci? Baš nikakve. Doduše, ako ćemo iskreno, za nominaciju je jako teško izboriti se (čak i sada, kada je broj nominovanih u kategoriji za najbolji međunarodni film povećan sa pet na deset). Veliko je pitanje da li bi u tome uspeli Da li ste videli ovu ženu?, Lost Country ili Čuvari formule – verovatno ne bi – ali to ne menja činjenicu da bi svaki od ta tri filma bio logičniji i samim tim bolji i dostojanstveniji izbor, kao što je to bila Golubovićeva Klopka (2007), koja je ušla u uži izbor i time se najviše od svih srpskih filmova u ovom veku približila Oskaru.

Uz sve navedeno, a ako se osvrnemo na izveštaj sa blagajni, gledanost filma Što se bore misli moje nije primetno porasla nakon vesti da je film srpski predlog za Oskara, i sve govori da će ga do kraja distribucije najverovatnije pogledati tek nešto više od 20.000 gledalaca (nakon prve tri nedelje prikazivanja, film je u Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini videlo 17.639 gledalaca – što je, da se ne zavaravamo, prilično skroman rezultat), tako da ova šok nominacija nije pomogla ni “kod kuće i u komšiluku”, a kada govorimo o bioskopskoj poseti na matičnom i susednim tržištima.

Kada se pojavi serija Knez Mihailo, videćemo da li ona donosi poboljšanje u odnosu na film, za šta postoji mogućnost (ne treba smetnuti sa uma da je pored Milinkovića na scenariju radio pisac Dragoljub Stojković, čiji je roman Poslednji greh: Slučaj gospođe Markovićke veoma uspela romaneskna verzija okolnosti pod kojima je 1883. pokušan atentat na kralja Milana Obrenovića), ali čak i da bude tako – to ne abolira film Što se bore misli moje, koji će u istoriji srpskog filma ostati upamćen samo po jednom: zaista besmislenoj i krajnje kontraproduktivnoj odluci da ova “kupusara” bude naš predlog za oskarovskog kandidata.