"Pozorištnici nisu samo oni koji stvaraju predstave već i oni koji umeju da predstave okupe na jednu veliku pozorišnu gozbu." Da li ova rečenica iz Pozorišnih referata Jovana Hristića znači da gozba treba da bude gabaritna ili da od kvaliteta, a ne broja pozvanih predstava zavisi njena veličina?

Kratak podsetnik: kada je reč o ovogodišnjem Sterijinom pozorju (23.5 – 05.06) u selekciji nacionalne drame i pozorišta našlo se četrnaest predstava po izboru Vladimira Kopicla i Igora Burića, a nakon zvanične objave, odlukom direktora festivala Ivana M. Lalića i upravnog odbora, ovaj broj uvećan je za još tri. Dodajmo tome i najavljene predstave u okviru Drugova u selekciji Nikole Zavišića (nekadašnji Krugovi) i dve koprodukcije – Nebeski odred u režiji Marka Manojlovića (Jugoslovensko dramsko pozorište – Sterijino pozorje) i Možda smo mi Miki Maus u režiji Matjaža Pokrajca (Narodno pozorište, Beograd – Sterijino pozorje – Bunker, Ljubljana), koje su u jednom trenutku zbog budžetskih previranja bile dovedene pod znak pitanja. Da ne živimo ovde gde jesmo, pomislio bi čovek da je sezona bila baš bogata i da nam se država brine isključivo o kulturnom uzdizanju. U oba slučaja, naravno, govorimo o iluziji. Toliki broj pozvanih predstava u takmičarskoj selekciji pre ukazuje na drastično spuštanje kriterijuma, a država nam je ionako… već takva kakva jeste.

NA PROGRAMU: Što se tiče situacije u kojoj se prvobitna selekcija prekraja, ona sama po sebi nije nepoznanica. Ta vrsta presedana već se dogodila 1994, a onda i 2002, s tim što su se ove godine pojavile i "glasine" na temu da li pozvanih osam teatara iz Vojvodine, pet iz Beograda i jedan iz Banja Luke najavljuju procvat autonomaštva u skladu sa predloženim Statutom AP Vojvodine. I mada je direktor festivala po medijima tvrdio da uvrštavanje dodatnih predstava (iz Beograda, Užica i Kragujevca) nema nikakve veze sa politikom, već sa decentralizacijom pozorišta, a selektori Kopicl i Burić se uzdržali od davanja "megakomentara", 54. Sterijino pozorje otvoriće se osenčeno tom ružnom politikantskom pretpričom i trajaće dva dana duže nego što je prvobitno planirano. Dodatni problem izazvalo je kasnije otkazivanje četiri od sedam predstava i to baš iz međunarodne selekcije Drugovi, neposredno pred početak festivala. Da je bilo razumnije procene odgovornih, izbegle bi se organizacione turbulencije i skandali.

Pored oborenog rekorda po pitanju selekcije, treba spomenuti i niz pratećih manifestacija koje izvesno imaju svoju cenu: pet predstava pozorišta Ulysses sa Briona (čiji je osnivač i umetnički direktor Rade Šerbedžija), plus sedam predstava Pozorja mladih, i četiri dana knjige, zatim panel diskusija posvećena savremenom slovačkom pozorištu i međunarodni simpozijum teatrologa koji će okupiti stručnjake iz celog sveta. Megalomansku ideju o tome da će se Novi Sad očas posla pretvoriti u Edinburg pratila je i izjava Ivana M. Lalića o nedovoljno velikom broju relevantnih stručnjaka koji nisu u sukobu interesa, a koji bi mogli da budu selektori (što, naravno, nije prošlo bez oštrog protesta kritičara i teatrologa), da bi se na kraju najavilo i gerilsko gostovanje predstave Generalna proba samoubistva Dušana Kovačevića, koja nije uvrštena u selekciju, a koja bi navodno trebalo da se izvede u Poslovnom centru NIS-a tokom trajanja Pozorja. Da u navedenoj faktografiji sve pomalo liči na cirkus – liči.

Šta ove godine svakako treba pogledati?

Dve odlične predstave nastale prema tekstovima Milene Marković.

Šuma blista (Atelje 212) u režiji Tomija Janežiča kombinuje emotivno snažne songove sa beskompromisno statičnim i sporim prizorima u kojima se često ukida razgovetnost, a uvode duge tišine, mučne pauze, šapat i mrmljanje koji preterano ne brinu o udobnosti gledalaca, što je u dobroj meri razbesnelo deo domaće pozorišne javnosti. Predstava Brod za lutke Srpskog narodnog pozorišta (u režiji Ane Tomović) pozorišni je doživljaj koji poseduje radikalan i metaforičan teatarski izraz, po kreativnom zamahu i otvorenosti prema eksperimentu sličan nemačkom pozorištu. Derviš i smrt u režiji Egona Savina (Narodno pozorište, Beograd) i naknadno ubačena Švabica (Jugoslovensko dramsko pozorište) u režiji Ane Đorđević, mogu da se pohvale uspešnim adaptacijama literarne baštine, poetski nadahnutim prizorima bez upliva patetike i bilo bi dobro kada bi ovakve predstave postale zanatski i umetnički standard ispod kog se ne bi išlo. Među glumačkim kreacijama u spomenuta četiri naslova vrlo verovatno treba tražiti i dobitnike nagrada, ali o tom potom. Da bi se izbegao sukob interesa, Razbojnici (Narodno pozorište, Subotica) su izuzeti iz takmičarske konkurencije, ne zato što u dobroj meri aboliraju desničarenje i huliganstvo (bez osporavanja scenske razigranosti), već zato što ih je režirao Nikola Zavišić (fair enough). Kojim čudom se predstava Je li bilo kneževe večere Srpskog narodnog pozorišta, uprkos uravnoteženoj igri mnogobrojnog glumačkog ansambla, našla u ovogodišnjoj selekciji – ostaje misterija. Ni političkijeg, teksta ni ambivalentnije režije.

KRNJI DRUGOVI: Što se tiče ostalih predstava, o njima se ponešto da naslutiti na osnovu video-klipova postavljenih na portalu Sterijinog pozorja (www.pozorje.org.rs), čiji idejni tvorci i moderatori zaslužuju pohvalu. Sajt je krcat fotografijama, kritikama selektovanih i gostujućih predstava, intervjuima, saopštenjima i, uopšte uzev, svim pozorišnim informacijama koje se tiču ove sezone ili Pozorja uopšte, a koje se ne mogu pošteno propratiti bez minimum dva sata surfovanja. Dakle, sudeći po klipovima, postoji mogućnost da se na Pozorju vide predstave sasvim prosečne, koje su se bez mnogo griže savesti mogle zaobići, kao i one koje bi (potencijalno) mogle blesnuti sa scene. Prvo o drugima: Bura (Niško narodno pozorište) u režiji Andraša Urbana i Rodoljupci (Narodno pozorište iz Užica) u režiji Larija Zapije. Zapijini minimalistički Rodoljupci promenili su pol i umesto muškaraca koji se busaju u junačke grudi, većinu Sterijinih likova tumače žene. S druge strane, prošlogodišnja predstava Andraša Urbana Urbi et orbi (promišljena, drska, estetski čista) dovoljan je razlog da se sa mnogo pažnje iščekuje svaki naredni korak ovog reditelja. Obećava i Terapija (režija Olivere Đorđević, Pozorište "Deže Kostolanji"), u kojoj učestvuju sjajni mađarski glumci, ekipa koja je još od studentskih dana pokazala da je spremna da ide tamo gde srpska glumačka škola nije voljna da zalazi (čast izuzecima). Što se tiče Narodnog poslanika (Narodno pozorište Republike Srpske, Banja Luka) u režiji Nikole Pejakovića, čini se da je reč o predstavi visokog rizika. Ono što je izvesno jeste da publika Nušićeve junake verovatno nikada do sada (čak ni kod Jagoša Markovića) nije videla u ovako grotesknim oblicima. Izvesno je i to da bi predstavu trebalo odigrati obazrivo, jer publici, posebno onoj koja je voljna da se cereka na svaku glupost, ne treba podilaziti ni za pedalj. Šta će biti sa ostalim predstavama iz selekcije nacionalnog pozorišta i drame, teško je predvideti. Klipovi iz Mrtvih duša (pozorište "Toša Jovanović", Zrenjanin), Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi (Bitef teatar, Beograd – Kulturni centar Inđija – Pozorište mladih, Novi Sad) i Lepet mojih plućnih krila (Narodno pozorište, Sombor) na prvi pogled ne obećavaju, ali će njihova live izvođenja možda uspeti da promene taj utisak. U okviru Drugova (koje je nakon blamantnog prekrajanja selektor ironično preimenovao u Krnji drugovi) apsolutno treba pogledati pozorišno čudo koje problematizuje balkanski mentalitet pod nazivom Turbo–folk u režiji Olivera Frljića (Hrvatsko narodno kazalište Ivana Zajca iz Rijeke).

Da li će se ovogodišnje Pozorje pretvoriti u revijalnu pozorišnu smotru koja je nastala bez oštrih kriterijuma, tromu uprkos zahuktalosti programa, za sada ostaje nezahvalno prognozirati.