Ne nosimo ih na leđima kao puževi, niti oko sebe kao kornjače, ali smo i mi od prispeća na svet do preminuća tesno – (o)sećanjima i telesno – vezani za svakojake kuće. Puko nabrajanje tih dugovekih ostvarenja, udivljeno zastajanje ispred, ravnodušno prolaženje mimo, ili čak boravljenje (povremeno, dugo, zauvek), ne poručuje ništa o ličnosti koja ih "kroji". Saznavanje otežava i to što uspravni ljudi ne staju u naherenu čaršijsku krovinjaru. Očas namirišu burazerska pajtanja. Ne vidaju se prividima. Ne kunu druge za zlehudu im sudbu. Sa jednim takvim, arhitektom Božidarom Batom Jankovićem, delio sam pet godina više od radnog prostora i pribiranja dana za mirovinsku milostinju.

"Čarima" čaršije Bata je odolevao vešto "sročenim" utočištima. Čitav radni vek u prijaznoj radnoj sredini iste kuće. Izvan posla – uži krug darovitih ljudi raznih zanimanja, zbliženih po jednakosti (najtrajnijem vezivu prijateljstva). Prisutan u svakoj berbi zrelih plodova saznanja. Predan spokojnoj slagalici utisaka u zamračenoj dvorani festivala autorskog i dokumentarnog filma, koje nipošto nije propuštao. Čovekomernu društvenost bogatio je putovanjima – najčešće u Grčku – tragom neupitnih vrednosti. O trajnoj svežini doživljenog starala se – brižno kadriranim prizorima – Batina supruga, priznati majstor fotografije.

Vazda spreman za bodru razmenu gledišta o arhitekturi – na doktrinarnoj razini ili nad kakvim izrazitim primerom – Bata se nije doticao svog doprinosa: delom je sve rečeno, bez predumišljaja o budućem pravdanju pred nadobudnim kritičarima ili radoznalom javnošću. (Prenos unutrašnjeg naslućaja u spoljnu izvesnost nije za dopričavanje.) Posvećenik pozivu, nije prihvatao uloge javnog prosuditelja tuđeg rada, u želji da po svaku cenu izbegne hvalisanje i udvaranje (njega ili njemu, sve jedno).

A kakve kuće su sišle sa radnog stola Bate Jankovića? U najkraćem: strogo podređene svrsi lagodnog boravljenja, oplemenjene preko granica zadatog – na tri elementa svedenog – konstruktivnog sistema inženjera Branka Žeželja. Upotrebnost stana u iskrenoj sprezi sa licem zgrade (ni kićenje ni jednoličnost). Ritam prozorskih otvora saobražen zasluženom snopu svetla svake prostorije. Natur beton stišan znalačkim proporcionisanjem (od modenatura pojedinosti do jasnih obrisa celine). Naglašena osobenost stanova u rubnim delovima zgrade: čeoni otvoreni na tri strane, očuvana privatnost prizemnih, krovni jasno izdvojeni u silueti. Na javnim objektima – gde sloboda nadglasava stegu – čitljivo raščlanjene namene, kaskadno nizanje masa, kosa zakrovljenja, prirodna opeka.

Tajna stvaranja ne dâ se ukrasti, ali saradništvo pruža jedinstvenu priliku za upijanje blagotvornog zračenja onoga koji bez nadmene zagrižljivosti, širokim potezima i domišljatim okolišenjima, vešto ljušti koru nepokornih problema. Namršten na plahi pobednički poklič nečijeg površnog zaključka, ćutnjom bi upozoravao brzopletog da za protivrečnosti – kojih ima na pretek u priređivanju neživog okružja za žive ljude – nema rešenja na prečac. Početnici koji su sa njim na čelu "zaplivali" ka postavljenim ciljevima stasali su u vrsne arhitekte. On sâm pak plivao je bez navodnika – odistinski. Redovne provere sopstvene istrajnosti u borbi sa otporom vode vraćale su ga osokoljenog u radnu sredinu.

Ne zna se je li više uživao u izazovima konkursa ili u polemičkim čarkama sa bliskim osobama. Pošto bi "nedužnim" prisustvovanjem iz prikrajka poduže uživao u opažajnom obuhvatu prizora, znao bi da ustane i – onako, u prolazu – uz šeretski izraz, dobaci smežuranu krpenjaču kakve carujuće predrasude. Naoružan alaskim strpljenjem, brižan da ne ozledi ravnopravnu razmenu gledišta, lišen kvantaške lukavštine ("kupi jevtino, prodaj skupo"). Sagovornika – "pečenog" stručnjaka ili nevičnog naručioca – nije zasipao "silnim" geografskim nazivima, istorijskim datumima i inim mernim (dužinskim, težinskim…) kartečom. (Brojilo nije inačica za merilo.) Slučajno napabirčene tričarije – kakvim se dičio Sartrov Samouk – smatrao je krstačom za tragalačku sumnju. Pomiren sa neumitnošću napuštanja sveta pre zaceljivanja slike o njemu, nije se dao jednoj jedinoj, svelekovitoj nadistini.

Na prozirnom pelir-papiru ili krutom hameru grozdali su se – u pauzama posla i izvan njega – Batini slobodoručni crteži. Osobeno duhoviti. Često "dopisani" visprenim opaskama. Skice lično uručivane ili neprimetno ostavljane na stolu saradnika. Ljudi – navlaš omeđenih tela, bez kostiju, uvećanih glava – zatečeni u kolopletu životnih raspuća, prestravljeni prolaznošću. Lebdeća odeća. Lelujavi predmeti. Bojazan da crtež ne zapara belinu pozađa, da belina ne nadglasa strunu linije, da boja ne podjarmi liniju. (Tu i tamo zalutali pramen boje koji se oteo zasenku nedoumice.) Omamljiva napetost nedorečenog.

Za razliku od spolja nadenutih, često podrugljivih, priraslica imenu, nadimak "Bata" – nadahnut unutarporodičnom nežnošću – nose od rođenja oni koji imaju starijeg brata (ili, kao Božidar Janković, sestru). Između osmočasovnog ukrštanja inženjerski reskih pravih linija i hranljive vedrine slobodoručnih čigranja, Bata se dosledno odazivao na upozorenje tog nadimka: da je život ispunjavanje zaveta datih u detinjstvu. Takav je, eto, do tihog iskradanja bio dobitnik nagrade za životno delo smišljanja naših boravišta.