Nova godina, 2005. Našli smo se na žurci u zgradi BIGZ-a. Prvi susret sa njenom veličinom, monumentalnošću, mrakom koji je u njoj vladao bio je pomalo zastrašujući. Istražujući prostorije, naišli smo na jednu veću, podno stepeništa na sedmom spratu. U njoj je bilo svetlo, toplo i udobno, kao kod kuće. Kauči, itison, bubnjevi, pojačala i nekakvi fini ljudi sa gitarama.

Koji mesec kasnije, u istoj toj prostoriji, ispostaviće se jednoj od prvih u koju su ušli muzičari u BIGZ-u, autor ovih redova imao je neku vrstu audicije u bend koji je bio u potrazi za gitaristom. BIGZ je ubrzo postao naša druga kuća, najčešće vikendima, a kasnije i na dugim noćnim probama. Uskoro je sve više muzičara i drugih umetnika počelo da se useljava. Od DJ-eva, arhitekata, slikara i vajara, do akrobata i teatarskih trupa.

Jedna prostorija bila je arhitektonski biro preko dana, mesto za muzičke probe uveče. Mladi hip hop romski bend, grupa slikarki koje su konačno našle prostor za rad, čovek koji stvara muziku pomoću motora veš mašine. U nedostatku domova ili centara kulture, koji su se pretvarali u komercijalne prostore, kultura je sve više nalazila svoj dom u zgradi Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda.

Postao je prostor za slobodu, uživanje i stvaranje. Njegovi doskorašnji stanari ističu činjenicu da je veliki broj raznolikih ljudi iz različitih podneblja tu došao zbog iste stvari – potrebe za neometanim stvaranjem, što je onda postalo i prilika za susret, prepoznavanje i zajedničko kreiranje nečeg novog.

"Prvi put sam u BIGZ ušao pre gotovo dve decenije, kao srednjoškolac koji je pokušavao da sazna gde njegovi omiljeni bendovi imaju probe. Bio sam zapanjen brojem umetnika, ateljea, vajara, muzičara, očuvanih prostorija. Privukla me je kreativna snaga koja je od prostorija u koje niko nije ušao 40 godina stvarala instituciju kulture alternativnog Beograda. Ljudi su ih čistili, donosili nova vrata, gletovali, krečili, da bi napravili iole pristojnu sobu za atelje, muzičku ili vajarsku radionicu. Mnogi su ovde završavali svoje vežbe sa umetničkih fakulteta. Dovoljno je bilo da jednom prođeš hodnicima i osetiš simbiozu umetnika koji se međusobno inspirišu i razmenjuju

iskustva. Ko je jednom to osetio, nije više izlazio iz ovog prostora", priča muzičar i producent Oliver Svilan, koji je od 2006. u BIGZ-u stvarao sa alternativnim sastavom Kriške i sarađivao sa drugim izvođačima, poput Stuttgart Online.

S vremenom, BIGZ se otvarao ne samo prema drugim umetnicima, već i ka javnosti i svima koji su bili zainteresovani za ono što se unutar zgrade dešava. Prvo polako, a potom masovno, počinju da se organizuju koncerti, performansi i predstave, pa onda i žurke u prostoru na vrhu zgrade.

Zgradu posećuju i u njoj nastupaju brojni inostrani umetnici koji su na turneji ili su se jednostavno našli u Beogradu, često i nakon zvaničnih nastupa u gradskim klubovima. Jedan deo sedmog sprata privremeno je bio scenografski transformisan u svemirsku stanicu, za potrebe snimanja filma Lika Besona. Dan pre nastupa bostonskog alternativnog sastava Lemonheads na Tašmajdanu, frontmen benda Evan Dando u BIGZ-u je džemovao sa beogradskim muzičarima, kojima je poklonio svoju gitaru (nakon što ju je iz čista mira razlupao o pod).

TAČKA POVEZIVANJA

Osim muzičara, slikara, vajara, DJ-eva, BIGZ postaje dom i udruženjima koja nisu bila toliko svakidašnja na našim prostorima. Na šestom spratu zgrade, prostorija sa visokim plafonom postala je sala novocirkuske trupe "Cirkusfera". U njoj su vežbali vazdušne akrobacije, žongliranje, organizovali seminare, izvodili predstave i performanse. Bila je mesto okupljanja zainteresovanih za cirkusku umetnost i teatar, kao i njenih stvaralaca iz regiona, ali i Francuske, Nemačke ili Italije.

"Prostor nam je bio jako važan, kao tačka povezivanja – tu su dolazili ljudi zainteresovani za ono što radimo, upoznavali smo se i sarađivali, što je teško ako si na ulici i nemaš prostor. Učili smo ljude cirkuskim veštinama, organizovali radionice plesa, klovna, fizičkog teatra. Potom smo to inkorporirali u predstave koje smo u tom prostoru izvodili u formi kabarea", priča cirkuski umetnik i jedan od osnivača trupe Đorđo Ivanović. "Takođe, dešavale su se važne saradnje umetnika. U zgradi smo, na primer, upoznali muzičare koji su postali pratnja našim predstavama, ili grupu devojaka koje su šile u BIGZ-u, a koje su kreirale kostime i scenografiju za naše performanse", ističe Ivanović.

BIGZ, naravno, nije bio u vlasništvu umetnika, niti su ga uređivali i vodili. Nije bio skvot poput nekih poznatih centara alternativne kulture u regionu ili poslednjeg dugotrajnijeg skvotiranog prostora u Beogradu, zgrade "Inex filma" u Višnjičkoj. Njegovi korisnici plaćali su kiriju sličnu onoj za uređene stanove u komšiluku. Većina njih pominje zapuštene toalete i liftove. Iako je postao svojevrsni dom kulture, rukovodstvo zgrade nije u tome učestvovalo i nije mnogo ulagalo u njeno održavanje.

Muzičar Boško Mijušković je u BIGZ-u stvarao od 2009. godine, prvo sa bendom Salto Mortale, a potom i Straight Mickey & The Boyz. Ovaj mladi i svestrani basista i gitarista s vremenom kreira i sarađuje sa brojnim muzičarima koji su svoj dom stvorili u zgradi BIGZ-a, u bendovima Škrtice, Veliki prezir, Partibrejkers, radi i sa MKDSL-om, sastavima Zemlja gruva, Lolobriđida, Dol i Seine. Frontmen je i grupe Turisti.

"Za mene su BIGZ uvek bili ljudi, poznanstva, prijateljstva i ideje koje su tu nastale. Tokom ovih godina sam tu imao osećaj sigurnosti, da ono što radiš ima smisla, da imaš podršku i ljude oko sebe koji razmišljaju isto ili slično. Bilo je čak i takvih slučajeva da ljudi u kreativnom smislu razmišljaju isto, da se stvaraju odlične saradnje, nova muzika. Samo prilika da upoznaš sve te ljude, te neke starije face, za jednog muzičara to je iskustvo jednako onom kada dve godine sviraš i vežbaš po ceo dan. To su zaista neverovatne, velike stvari", kaže Mijušković.

Oliver Svilan naglašava značaj BIGZ-a u oblikovanju velikog dela današnje muzičke i umetničke scene Beograda: "Da nisu imali BIGZ kao dom i mesto susreta, ne bi se upoznali i razvijali odnose i veze, ne bi bili to što su danas. Zato je važno da svi pružimo veliku podršku i da se uloži u mesta kao što je BIGZ. Zanemarena su, potcenjena, a od vitalnog su značaja za ljude koji se bave bilo kojom vrstom umetnosti. Neophodno je da ih prestonica kao što je Beograd ima. BIGZ je bio i atrakcija za strance, kao slatka tajna Beograda, koju im neko otkrije nakon što posete klupsku scenu."

POZIV NA PODRŠKU

Značajan deo beogradske alternativne scene je u martu 2021, i bukvalno i simbolički, ostao bez doma. Kompanija "Marera Real Estate Partners" je u februaru saopštila da je u partnerskom projektu kupila zgradu BIGZ-a, koju će obnoviti i pretvoriti u moderan poslovni centar. Najavljeno je ulaganje od više od 40 miliona evra i rekonstrukcija kojom će, kako je rečeno, biti očuvan autentični izgled zgrade. Takođe, korisnici zgrade dobili su obaveštenje da je potrebno da se isele.

Sagovornici "Vremena" saglasni su da su novi prostori neophodni i nadaju se da će ih umetnici pronaći, sa ili bez podrške institucija.

Ivanović smatra da je situacija sa BIGZ om mogla da ima bolji epilog po umetnike – da grad uloži u infrastrukturu, a oni da nastave da plaćaju korišćenje prostora: "Novi model bi mogao biti ruina u gradskom vlasništvu, koja bi se dovela do ‘sivih radova’ i osnovne infrastrukture, a onda da je umetnici urede. Mi smo i ovde sami ulagali u izolaciju, uređenje, razne vrste popravki."

Boško Mijušković navodi da je teško u trenutnoj kriznoj situaciji govoriti o tome koliko Beograd gubi nestankom BIGZ a kao kulturnog centra: "To jeste veliki udarac. U ovakvim krizama, kultura i lepe stvari uvek pate. Krivo mi je kad shvatim da su nama stariji govorili kako je nama teže nego što je njima bilo, a mi možemo isto to sad da kažemo mlađima. Međutim, imam dozu optimizma da ćemo naći nov prostor. Nikada beogradska alternativna kulturna scena, kako god da je nazovemo, nije zavisila od institucija. Uvek je to bio ‘uradi sam’ pristup, uvek je postojala neka vrsta akcije."

Ispred zgrade je 27. marta organizovan veliki skup doskorašnjih stanara. Nakon apela u medijima, okupili su se kako bi dodatno skrenuli pažnju na činjenicu da nekoliko stotina umetnika ostaje bez prostora za stvaranje. Od nadležnih institucija je zatraženo da obezbede prostor od najmanje 3000 kvadratnih metara koji ne zahteva velika ulaganja u infrastrukturu i koji može da bude prilagođen potrebama umetnika.

Na skupu je naglašeno da je umetnicima prostor za rad oduzet u najtežem trenutku. Potpisivana je i inicijativa za osnivanje udruženja nezavisnih umetnika, koje će se boriti za alternativnu scenu.

Pokret Ne davimo Beograd, čiji predstavnici su i prisustvom podržali skup, predlaže kreiranje fonda prostora u vlasništvu grada, koji bi bio ponuđen kulturnoj sceni na korišćenje, pod "jasnim i transparentnim uslovima".

Zatvaranja i iseljavanja centara alternativne kulture dešavaju se i u regionu. Uzroci i metode se razlikuju, ali su posledice slične. Svetski poznati ljubljanski centar Metelkova deložiran je uz obrazloženje potrebe za sanacijom, a u januaru su nasilno iseljene organizacije i umetnice iz skvotirane fabrike "Rog". Desetine umetničkih i neprofitnih organizacija ostale su bez prostora.

Zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić najavio je da će narednih dana "pozvati umetnike na razgovor" i da je grad spreman da pronađe rešenje. Tokom više od decenije i po funkcionisanja BIGZ-a kao kulturnog centra nijedna gradska vlast nije na bilo koji način pokazala da prepoznaje njegov značaj.

Nadajmo se da će nakon ovog apela uslediti neka vrsta smislene reakcije i da će i pomenute nadležne institucije prepoznati da ako (alternativna) kultura nema svoj dom u prestonici, da će i grad kao dom svih njegovih stanovnika biti na gubitku – pre svega svoje kulturne scene i ponude, kako je i poručeno na skupu.