Od prve rečenice (o drugoj i da ne govorimo) knjiga Vladimira Gvozdena Srpska putopisna kultura 1914–1940 (Službeni glasnik, Beograd 2011) uvlači nas u jezički vrtlog koji prave dve suprotstavljene struje – putopis i govor o putopisu. Bez pripreme i otužnih akademskih nagovora na intelektualni koitus – "možda jesam nepodnošljivo dosadan, ali sam, u stvari, izrazito potentan", u šta ćemo se i sami uveriti samo ako pokažemo malo strpljenja i sklonimo rajski list sa njegove snage, kao da će nas čitanju privući autorovo visokoakademsko mišljenje o sebi samom a ne njegov jezik, njegove ideje, njegova strast (ako ih ima, to jest) – za razliku, dakle, od takvih tipova i tipkinja, Gvozden udara odmah: književnost nije data, ona nije činjenica već učinak nesporazuma, ona nije puka zabava već mesto susreta sa svetom, goruća materijalnost a ne vampirski ispijena duhovnost, ona ne samo da nije, nasuprot predrasudi o čistoti umetnosti, izvan politike, već je na delu uvek nekakva politika književnosti, neka borba za prisutnost. U putopisu kao rubnoj oblasti književnosti, nesporazum, susret i politika, a naročito njegova materijalnost, izoštreni su u tolikoj meri da se ovaj književni žanr nudi kao sirovi materijal s jedne i, istovremeno, tanana književna pređa s druge strane, kao carstvo nestabilnih znakova koji jednovremeno obitavaju u istoriografskom, književnom i filozofskom interpretativnom polju. Da bi pristupio putopisu, da bi iz građe koja se smešta u period između 1914. i 1940. ispreo niti koje nam i danas mogu reći nešto o nama samima, a da to ne bude tradicionalističko poklonjenje mitu, Gvozden sklapa pojmovne proteze – hronotop, na primer, jedinstvo vremena (hronos) i mesta (topos) – koje mu pomažu da proizvede vanserijski teorijski rad besprekorne akademske forme, a pre svega pametan, uzbudljiv i duhovit tekst.

Putopisna aktivnost Srbalja u rečenom periodu izrazito je živa(hna). Ne samo da se kao putopisci pojavljuju najslavnija imena književnosti toga doba, od Andrića, Crnjanskog i Isidore Sekulić, preko Drainca, Vinavera i Jelene Dimitrijević, do Dučića, Predraga Milojevića i manje poznatih, a dragocenih likova poput Olge Palić, ili Staniše Stanišića, već se recepcija putopisâ, njihovo mesto u književnosti, njihov uticaj, sporovi do kojih dovode – računajući i neizaobilaznog Skerlića koji je, kao što je poznato, imao mišljenje o svemu – pokazuju kao prvorazredna književno-teorijska građa. Da bi ovladao velikim materijalom Gvozden pravi nekoliko klasifikacija od kojih je posebno zanimljivo nabrajanje zemalja i gradova koji su, zbog nečeg – a autor objašnjava zbog čega – bili glavna odredišta putopisaca. U silovitom jezičkom ritmu u kojem se, poput različitih segmenata džez kompozicije, smenjuju citati iz putopisa, objašnjenja, komentari i teorijske deonice, Gvozden nas vodi kroz putopisnu Italiju u kojoj se "ređe posmatraju savremene prilike, a mnogo češće istorijski spomenici" (str. 55), ali iz koje će, takođe, Crnjanski da nam donese izveštaj o muškoj prostituciji. Potom nas vodi kroz uzavreli, zahuktali i fascinantni Pariz koji se doživljava, otprilike, kao prestonica sveta i prema kome čak ni mrzovoljni Crnjanski neće da ostane ravnodušan (iako se trudi). Doduše, Crnjanski nas, nasuprot namrgođenosti na Pariz i na užasavanje tradicionalistički nastrojenog Marka Cara – izveštava kako je u Bretanji jeo "male modre pužiće" (str. 12). Nezaobilazno odredište putopisaca je i Nemačka, sa posebnim osvrtom na Berlin, a iz Minhena piše fascinirani Staniša Stanišić 1925. godine: "U dvorani hotelskoj, koja je uvek puna sveta, načinjene su mehaničke naprave u koje ubacite 10 pfeninga i dobijete porciju jela, šunke, rakova, pečuraka, testa, sladoleda; za drugih 10 pfeninga imate piva koje se samo toči u čaše, a za trećih 10 pfeninga raznih vina i likera. To sve ide samo od sebe i vi birate šta hoćete, uzmete i lepo sednete za sto. Tu čovek vrlo jeftino može obedovati i piti" (str. 142). Isidora Sekulić će, s druge strane, posle svojih Pisama iz Norveške da natrči na poslovično nadrndanog Skerlića koji će, budući da mu je briga za rod serbski bila veća negoli nada, da primeti kako je tim modernim "skandinavstvujušćima (…) led u srcu, magla u glavi, a mrtva fraza na usnama" (str. 68). Putopisci pohode umorni i poraženi Beč, alpske oblasti, Španiju kao neotkrivenu i privlačnu terra incognita, snoliku Grčku i ponešto daleku Englesku, kao i, u nešto manjoj meri, Rusiju i Ameriku iz koje Jelena Dimitrijević piše: "Amerikanci ne zovu Nju-Jork prestonicom sveta zbog njegove veličine niti zbog njegovih ludo velikih kuća, pa ni zbog njegove čudnovatosti u linijama. Ne. Oni ga zovu prestonicom sveta zbog njegovog Uol-Strita, gde se ‘prave’ dolari, i koji će, sudeći po onome koliko se prave i kakvim se tempom prave, kao i u kakvo se doba prave – za najkraće vreme osvojiti svet" (str. 81). Tu su i putopisi iz Afrike (Rastko Petrović), s Bliskog Istoka, čak i Kine iz koje nas Milorad Rajčević, 1930, izveštava da je "petnaest dana proveo putujući na slonu od Bankoka do Pekinga".

Gvozden ne popušta pred bogatstvom motiva i ne odustaje od strpljivog ređanja šta je potrebno za putopis, u kojoj meri je on pouzdan, šta određuje stajnu tačku putopisca, u kojoj meri putopisci u putopis unose ono što su u zemlju koju pohode poneli sa sobom, šta određuje izbor tema… I dok se, pronalazeći sjajne detalje iz putopisa, očigledno zabavlja koliko se zabavlja i čitalac njegove knjige, Gvozden neprestano propituju metodu, teorijske proteze o koje se oslanja njegova konstrukcija, prati sukob modernista i tradicionalista, drži na oku poetičke izvore putopisaca. Na tim mestima on pokazuje upravo izvanrednu teorijsku okretnost odbijajući, recimo, da putopis prepusti nefikcionalnom izrazu, već ga, uz pomoć Altisera, razume kao stvar materijalnosti, ili ga shvata kao trag, kao konstrukciju, jer, kako piše Cvetan Todorov, "jedino što se sigurno može reći jeste da putovanje proizvodi tekstove, i da tekstovi proizvode putovanje" (str. 29). Drugim rečima, Gvozdenu ne pada na pamet da se upušta u besplodna istraživanja verodostojnosti putopisa, u to da li i u kojoj meri putopiščev izraz odgovara nekakvoj stvarnosti koja mu, po neispitanoj pretpostavci, prethodi, već se, tome nasuprot, kao plodan čitač Mišela Fukoa, Rolana Barta, ili Deana Dude (između ostalih), okreće samome tekstu, poretku diskursa, kulturi oka. Jer, istina mesta o kojem putopisac piše nalazi se u njegovom jeziku, u njegovom izrazu, u njegovom oku, kao i ono što je nama danas bitno. A bitno je znati da "pisanje, kao što srećom biva, podriva na trenutke samo sebe" (str. 95), te da su žestoke rasprave i žestoki sporovi povodom putopisa, u kojima su učestvovali gotovo svi koji su nešto značili na književnoj sceni toga doba, bili pokazatelj ne samo ideološki sukobljenih pozicija – modernisti protiv tradicionalista, prštalo je na sve strane! – već i plodonosan doprinos konstituisanju jedne sjajne književne scene koja je preživela čak i komunizam (na žalost ne i nacionalizam).

Kada čitamo Gvozdena, kada se susrećemo sa njegovom bistrom misli i sigurnim jezikom, duhovitim sažimanjima i nenametljivom učenošću, kada vidimo u kojoj meri on sam uživa u čitanju sjajnih putopisa i naglašava radost putovanja, onda nam još teskobnije pada život u zatvorenoj, teško oštećenoj, odurno nemoćnoj Srbiji u kojoj ogromna većina onih koji, na žalost, nosa nisu pomolili iz zemlje, znaju manje-više sve o mračnoj američkoj imperiji, nacističkoj Nemačkoj, dvoličnoj Francuskoj, raskošnoj Rusiji… a da ne mogu ni da naslute sa čime bi se susreli u bretonskom gradu Vanu, na primer, na tom mestu čiste lepote, na čijoj ćete nadaleko čuvenoj pijaci pronaći one modre pužiće Miloša Crnjanskog.