Ima gradova koji su u literaturi, naravno onoj dobroj, uvek, ali baš uvek (dakle, čak i kad je u pitanju nerko krajnje mračno štivo) lepši od sebe samih – od onih sebe koje putnik ili stanovnik može videti kada izađe na ulicu – ali ne zato što ih njihovi pisci kičasto "ulepšavaju", nego zato što je i potencijal njihove lepote od takve vrste: one koja se manje vidi a više ćuti. Mogao sam ovo reći i brutalnije: ima ružnjikavih i neskladnih gradova i naseobina čija se lepota posmatraču ne otvori na prvih stotinak pogleda, a onda, akoli samo dovoljno dugo izdrži, pred njim može pući pogled na neslućena čudesa i blaga… Naravno, veoma pomaže ako takav grad ima svoje odlične pisce, one koji znaju o njemu i ono što se, elem, "ne vidi".

Bogdan je Tirnanić u životu imao dve profesije: bio je (pre svega novinski) pisac opšte prakse i, hm, Beograđanin – takođe opšte prakse. O ovome prvom sve već znate ako niste u tragičnom deficitu glede opšte kulture, a kod ovog drugog valja napomenuti i ovo: iako je rođen u Beogradu i u njemu je zapravo proveo ceo život, Tirnanić je svojim habitusom bio beskrajno daleko od one nepodnošljive kaste rodženih Beogradžana, napornih nedotupavnih malograđana i mediokriteta koji su se noktima i zubima držali za to svoje mesto rođenja kao za nekakvu jadnjikavu plemićku titulu, što uostalom i nije slučajno poređenje: u oba slučaja radi se o nečemu što ne samo da je vrednosno neutralna stvar, nego je i nešto za šta pojedinac nema nikakvih "zasluga".

Knjiga Beograd za početnike (Dereta, Beograd 2012) bila je svojevremeno – izvorno je objavljena 1983. – prvo "ukoričenje" izbora iz tada već vrlo bogatog i raznovrsnog žurnalističkog, esejističkog, kolumnističkog i kritičarskog (film i TV) opusa ovog jedinstvenog čoveka koji je prevratnički uticao na jezik, stil, tematski dijapazon i uopšte na senzibilitet i weltanschauung (ala bi se sad zgrozio na ovu u svakom smislu kabastu reč…) srpskog i jugoslovenskog novinarstva, ali i vaskolikog kulturno-medijskog prostora.

Vredi se malo zadržati na tom povesnom trenutku, to nije nevažno. Tirnanić tada ima četrdesetak godina, dakle, negde je pri vrhuncu forme, prestar i preiskusan za početničke brljotine i jeftinu sujetu mladosti, a opet dovoljno mlad, snažan i bistroga uma da još pomera granice za sebe i druge, proširuje "područje borbe" i zadaje domaće zadatke manje vičnim kolegama, što će reći manje-više svima. Takođe, većina tekstova u ovoj knjizi nastaje u jedno obećavajuće vreme: na početku osamdesetih, u vreme kada je novonastala "posttitovska pometnja" više bila poligon svakodnevnog širenja i osvajanja svakovrsnih sloboda nego što je bila pretekst za apokalipsu, u šta će se izroditi pred kraj osamdesetih. Tirnanić već dugo radi u NIN-u, jedinom pravom njuzmagazinu epohe, a NIN teško da je, svim evidentnim ograničenjima "partijske države" uprkos, ikada bio bolji nego početkom i sredinom osamdesetih: s jedne strane tu je liberalizacija društva (ne bez zastoja, trauma i revandikacija), a tu je NIN (naročito kulturna rubrika, kojoj je B. T. bio vodeći autor i povremeni urednik) bio neka vrsta predvodnika bar kada je mainstream štampa u pitanju, s druge sjajan personalni sastav redakcije i saradničkog okruženja: elita elite, bez preterivanja. Sve u svemu, nešto što sa besmislenom hrpom šarenog korporacijskog papira koja danas izlazi pod tim imenom, a kojoj su "ciljna grupa" valjda oni što mrdaju usnama dok čitaju sms-ove, ima manje veze nego Bog sa šeširdžijom.

Beograd za početnike pojavljuje se, dakle, kao sjajan izbor iz jednog od, štono bi se reklo, magistralnih tokova Tirnanićevog opusa: pisanja o fenomenima urbane svakodnevice, o "malim" stvarima, o ritualima življenja epohe, o svemu onome za šta, svako iz svojih razloga, nisu marili ni partijski aparatčici ni ekskluzivni zatočnici "visoke kulture" kojima je bilo ispod časti da pišu o javnim toaletima, tramvajima, buregdžinicama, dragstorima, "noćnim" kafanama i koječemu drugome, "marginalnom i podzemnom". Tirnaniću to ne da nije bilo ispod časti, nego je odlično osetio kakav potencijal ta primenjena (beo)gradologija može da ima, ostvarivši, kad se podvuče crta, "beogradološki" opus s kojim se, u tom vremenu, može meriti samo onaj Duška Radovića.

Pa dobro ali, nisu li novinski tekstovi, pa makar i ukoričeni u knjigu, osuđeni na brzo prestarevanje i prirodnu smrt u cvetu mladosti? Koga danas, osim ponekog dokonog istoričara "male istorije", mogu da zanimaju neka beleškarenja od pre tri decenije, iz jednog zauvek potonulog sveta?! Nisu to nelegitimna zdvajanja, ali novo čitanje Beograda za početnike potpuno razvejava svaku skepsu; jeste, ponešto je od prilika o kojima Tirnanić piše u međuvremenu zastarelo, no mnogo toga nije niti će, jer spada u ono večito (beogradsko, srpsko, balkansko, ljudsko…) što, na žalost ili na sreću, nadživljuje sve. Takođe, uvek "preživljuje dobro pisanje", što bi rekao Veselko Tenžera, Tirnanićev zagrebački kolega, ispisnik, u ponečemu bitnom i nekovrsni sabrat i pandan (Tirnanić ga citira u ovoj knjizi). A Tirnanićevi duhoviti, lucidni i uistinu free spirit esejistički zapisi s lakoćom "prelaze" u 21. vek, nipošto ne bivajući "izgubljeni u prevodu"! Posebnu pažnju valja obratiti na nekoliko (u kolumne ovlašno prerušenih) autobiografskih priča, koje su pravi prozno-memoarski dragulji; da nije toliko zavisio od prokletstva dnevnog nadničarenja možda bi ih u nekoj – avaj, zauvek nedogođenoj i nedogodivoj – budućnosti razvio u dužu, "klasičnu" memoarsku prozu koja ne bi zaostajala za najboljim primerima žanra. Naravno, to ne znači da je Tirnanić i bez toga "nedovršen", da mu "nešto fali": to bi bilo kao kad biste rekli da je Čehov pisac nižeg ranga jer, eto, nije pisao romane…

Dobro je što je Beograd za početnike ponovo pred nama; ova knjiga jeste savremena klasika, i to joj ne može oduzeti ničija zlovolja (a nije je malo bilo oko Tirnanića; dakako, neretko ju je i sam provocirao, svesno ili ne). Vredelo bi, međutim, poduhvatiti se mnogo težeg, ali i izazovnijeg posla od pukog reizdavanja njegovih starih knjiga: ozbiljno se pozabaviti njegovom novinskom, dakle još "neoknjiženom" zaostavštinom, probrati je i prirediti za buduće čitaoce. Kad već spomenuh Tenžeru: ovaj je zagrebački autor preminuo dosta rano, za života objavivši samo dve knjige; od njegove smrti do danas, međutim, pojavilo ih se ne manje od desetak! Pa vi vidite.

A Beograda što se tiče, on je tu gde je uvek i bio, takav kakav je, grbav i rošav, a opet i drag… Samo mu fali Tirke, kojeg smo ispratili jednog popodneva uz zvuke "Pod sjajem zvezda". Tamo gde je sada verovatno nema ničega, ali Tirnanić je ipak nekako mnogo dalje od svakog ništavila od mnogih koji još žive, a da im život prolazi u praznini i dosadi, onome čega se Tirke najviše bojao, i od čega je još za života uspešno pobegao, daleko, dalje se nije imalo kuda.