Jubilej pisca Radovana Belog Markovića
Lajkovačko Čudovište
Decenija koja u srpskoj književnosti spaja minulo i nastupajuće stoleće, dobila je u Beli Markoviću svoga najvećeg pisca
Već, da se kaže daleke, 1976, Radovan Beli Marković je objavio svoju prvu knjigu, kratki roman, Palikuća i Tereza milosti puna, Slovoljubve, Beograd. Nedavno mu je, sredina jula, u lepom, za ovu priliku sinonim za velikom, tiražu izašao novi roman, Kavaleri starog premera, Narodna knjiga i Politika, koji je, numerički, četvrta knjiga u zamišljenom valjevskom petoknjižju. Sve se od sebe sabralo i to je bio povod, formalni, da se u Lajkovcu, u kome pisac živi, upriliči književno uzdarje posvećeno piscu sa velikim početnim slovom reči kojoj i malo slovo dobro stoji.
AKUMULACIJA KAPITALA: Radovan Beli Marković je za ovo vreme napisao petnaest knjiga, kritičari koji se time bave su to razvrstali u sedam knjiga pripovedaka i osam romana. U desetak godina na razmeđu dva veka, Beli Marković je objavio, da ne bude u broj, desetak knjiga, i to kakvih knjiga, reći će književni kritičar i istoričar književnosti Stojan Đorđić, kome je ove godine izašla knjiga Pesničko pripovedanje o delu R.B.M.-a. Đorđić će u toj knjizi, uvodno, reći, Ta decenija koja, uprkos kalendarskom rascepu, spaja u srpskoj književnosti minulo i nastupajuće stoleće, dobila je u Beli Markoviću svoga najvećeg pisca. Dvojbe nema, ta decenija-spojnica pripada njemu. I to nije važno samo za Beli Markovića već i za našu književnost koja se može pohvaliti da i na prelazu dva stoleća ima pisca tako grandioznog stvaralačkog zamaha…
Zašto je došlo do toga, neka bude dozvoljeno autoru ovog prepisivačkog teksta da i on nešto kaže, odgovor, moguće, leži u piščevoj biografiji. Biće pre desetak godina, pisac je baš za "Vreme", na pitanje o netipičnoj biografiji, rad na benzinskoj pumpi, urednikovanje u književnom listu, partijsko angažovanje, novinar u lokalnom listu, uredna boemština, i to autorizovano, odgovorio – Živeo sam više zasebnih života, Radovan Beli Marković u početku bejaše zajednički imenitelj grupe ljudi čiji su se najodabraniji pojedinci, jedan po jedan, polako, na prstima išunjali iz doba, ne imajući u takozvanom životu sreće. Ostavši sam, i ruševne duše, Radovan Beli Marković se, neko vreme, vežbao u teatralnom ispoljavanju, retko navraćajući u sopstveni život, preostali i jedini. I sad pomenuti R.B.M. postoji, samom sebi na teretu, sa takvom akumulacijom kapitala. Tako je nastao grande Radovan, ili pre to nesamerljivo Lajkovačko čudovište, kako ga je i ponajbolje imenovao valjevski pesnik, i neka bude pisac u nastajanju, Ljubomir Mihailović.
A zašto je gore navedeno da je R.B.M. napisao petnaest knjiga, ajde opet u prepisivanje, tu je odgovor dao stari profa Novosadskog univerziteta Vitomir Vuletić, u knjizi Stilske i jezičke igre Radovana Beli Markovića – Fragmentacija kompozicije, segmentacija kazivanja, rastresitost forme, izazvali su to da se naš pisac kloni termina roman, njegove knjige su zabeleške, hronike, azbukopotresi, čitule, priče. On svesno ogoljava umetnički postupak, ne priznaje književne konvencije, ako bi se pokušalo da se sačini tipologija žanrova ovog opusa sa gledišta književne teorije, ostala bi nedoumica šta da se radi. Paradoksalna kompozicija, odsustvo fabuliranja, slobodno korišćenje odlika različitih književnih vrsta u istoj knjizi ukazuje na to da je najbolje žanrovsko određenje za svako njegovo delo – knjiga.
GUBERNIJA DUŠE: Na večeri u Lajkovcu, urednik u Narodnoj knjizi, profesor Radivoje Mikić, koji je prvi i dosledno podupro prozu Nesagledivog čudovišta, reče da se Radovan pojavio sa grupom pisaca koja je pokušala da u srpsku književnost vrati zaboravljene srpske krajeve, ali da je vrlo brzo, pokazujući da ga od spoljašnjeg više zanimaju unutrašnji svet i maštenska zbivanja, odustao od tog realizma i provincijske stvarnosti, te da je ovaj u svojoj prozi nastavio tamo gde su stali veliki majstori između dva rata. I još, Radovan je pisac koji ne ponavlja ono što u književnosti postoji, nego nastoji da stvori nešto novo, ali tako da uhvati veze sa prethodnicima, i prethodnicima dâ glasa i u onome što sam piše… I još, Njegov jezik ne opeva stvarnost, već i ono što se u noći belasa.
A o jeziku Beli Markovića rek’o Stojan Đorđić, Jezik naracije buja do raskošne predimenzioniranosti, i u leksici i u sintaksi, prezasićen, ne običnim rečima i jednostavnim konstrukcijama već otežavajućim arhaizmima i varvarizmima, iz njih izvedenim neologizmima i idiomima, uz to još otežan i semantičkim umnožavanjima u razuzdanoj sintaksi razbokorenih narativnih iskaza, koji osim deskriptivnosti, dobijaju i patetične, lirske, burleskne, ironične, simboličke i, kakve sve ne, konotacije i konkretizacije. Njegova naracija ne ide ni za fabulom, ni za nekom posebnom idejom, ni za rekonstrukcijom istorije, ni za snovima, ni za osećanjima, ni za atmosferom, mada stiže i do svih takvih i sličnih postignuća u pripovedanju, već bi uvek negde drugde, na svoju stranu, zapravo, da se razgrana i razlista na sve strane…
Delom o poreklu svog jezika, koji je u njegovoj prozi veči junak od fabule i likova, rekao i Beli Marković u onom intervjuu "Vremenu" – Piscu je jedini zavičaj u jeziku. Ja sam posleratno dete, posle rata su kraj mene odrastale dve devojčice koje su bile ratna siročad, Katica i Milica. Jedna je bila Dalmatinka, druga sa slavonskih prostora. U osnovnoj školi sam učio sa decom izbeglih Markosovih partizana, tu je bila mala fabrika građevinskog materijala, sa svetom sa raznih strana, kasnije je bilo i Mađara na izgradnji pruge. Slušao sam sve te jezike, ali to nije bilo pamjatanije jazikov, već normalno brujanje tih jezika u kome sam se vazda lepo osećao…
A gde je sad Radovan, rek’o sam Radovan, zahvaljujući poštovanom i odličnom skupu, na književnoj večeri u Lajkovcu – Pisac ne može da živi u provinciji, a ako već ne može u centru sveta, onda je najbolje da se skloni u neku od najudaljenijih gubernija svoje duše. Pravom piscu je ionako svejedno gde će ga zlostavljati i pred kim će se, makar tri puta na dan, brukati. Dakle, da se završi, red zapoveda da se kaže, Čudovište nastavlja sa svojom čarolijom. Gospođa mu Emilija će se, nema druge, složiti.
Ruže za Stefaniju: "Stefanija je jadna patka"
Iščilela joj je iz glave slika malene brodice s belim jedrima, a u snovima njenim ribe su bile nepomične i teške, ali patak Jozef joj se, još, priviđaše obasjan suncem, kao naslikan uljanim bojama. Bojala se da gleda okolo, pogotovo prema horizontu, a i inače je teško razlikovala javne ženske od samohranih majki.
Stefanija je bila kao nekakva pačja Penelopa.
Ona ovde još stoji, podrhtava, dok oko nje tumaraju pokisle kokoši. Doduše, patka Stefanija je odevena u zaštitno perje i oblaci ne bejahu, za nju, vesnici rđavih prilika, a i sama kiša padala joj je, u duševnom smislu, kao nekakav kućevlasnički popust.
Ali ovo su ledene kapi, kiša je ovo koja ne malaksava. Okolo je blatnjavo dvorište, ružno kao ćureće narečje. Dodajmo i opšte mesto kokošje propagande: pitanje je dana kada će se saznati kako je pačije pečenje najotmenije jelo.
Stefanija se seća da je, davno, ostala sama s jajetom, ali to jaje gde je sad? – ne zna. Prestala je i da misli o tom, još od onog dana kada su iz nebesa s kišom padale i krastave žabe. Taj su događaj i ćurke prepričavale, ponekad vrlo sentimentalno.
Zbog nedovoljnog poznavanja ćurećeg, Stefanija bi kadšto uzdahnula i zavukla glavu pod krilo. Jedan takav uzdah bio je toliko dubok da se oda nj gotovo ugasila njezina duševna lampa. A upravo je to želela da izbegne.
Nesigurno i sa snebivanjem, Stefanija je poznala da i u mraku može da sroči svoju tužnu ispovest. Ponovo će lagati, iako zna: čim patka zausti nešto istinito – negde sevne nož. Uto, javi se i sećanje na sitna pačja nepočinstva i odmah se ona učine krupna, kao ćureća jaja, ponekad i veća.
Plašljiva je Stefanija, a najviše se boji onih koji se nje boje. Kakve bi priče, inače, tu potekle! Ali ona sluti gospođu s brezovim šibom i zvezdu koja pada u žbun magnolije. Gospođa je takoreći već na stepenicama, samo da ispriča neke novosti iz grada, pa će je oterati u mračnu šupu.
Čini joj se, ponekad, da u kujni, noću, svetla su upaljena samo nje radi. Peče je ta svetlost i danima ne može da jede. Izgnanstvo je njeno besramno. Ovde je među kokošima, ali uveliko već izvan sebe.
Kradom gleda u šipurkov žbun. I svaki dan pred tim žbunom kaže:
Zbogom.
Za njom cvile brave.
Između dva fijuka šibe ne stiže ni da se nasmeši.
Kakav je, zapravo pačji smeh, a mora biti nekakav?
Voljeno njeno selo je u plamenu i niko ne gasi požar, samo zato što još nije završeno nešto što nije trebalo ni da počne. Ravnodušne su i koze. I trudne žene, čak. Ali požar u magli žuto svetli i svi su okrenuti negde drugde.
Ko je, sad, Stefanija?
Šaka pepela i perja?
Za patku je najbolje ako nije ni patka.
U raspuklini Stefanijine duše sahne jedna prljava bara.
Vetar odnosi u nebo mali garnizon, dok oficiri razmiču zavese na prozorima uboge barake, zamišljene kao samo središte oficirskog sveta. Sve će, jednom, biti šaka pepela i dim.
Je li to vetar, s davnog onog jezera, podigao u nebesa i patka Jozefa? Da li bi trebalo pevati pačje ditirambe, ili samo lepetati očerupanim krilima? Ali vetar se već utišao i evo gospođe s brezovačom: strah joj je u eravim očima, a to jednoj obudoveloj patki ništa dobro ne obećava.
Tokom noći, Stefanija je progutala žilet.
Reč je o vrlo nesmotrenom entuzijazmu, jer je, ujutro već, kroz otvoren prozor, gurnula para koja se dizala ponad kipućeg lonca. Kokoši su bile sumorne, kao i vazda.
– Hej, gospođice Stefanija! – pozvao ju je neko, naglo, na ćurećem.
Njeno podatno pačje biće se streslo, kao pod brezovom šibom. Ćurke su, pod strehom, slinile od nekog kočijaškog zadovoljstva. U ćurećem se jatu još ne bejaše dočulo za komunističke gozbe, koje su se često nadovezivale jedna na drugu. A i bez toga je, iz nedogledne daljine, već sjala Božićna zvezda.
Da iznenadna pojava pismonoše, sa zagonetno uzvinutom levom obrvom, nije izazvala malu pometnju – patka Stefanija bi bila bar zaklana na drvljaniku, na način kako to žene obično rade: pipavo, s jezikom među zubima.
Tačnije: s nelagodnošću i grštenjem.
Poluživa, Stefanija uspeva, ipak, da kroz paru nad kipućim loncem nazre bela jedra one brodice i zejtinjavu glavu patka Jozefa. Nije izdržala. Otela se, polumrtva, iz gospođinih ruku i sama skočila u kipuću vodu.
Dok joj se perje bestidno odvajaše od hrapave kože, setila se da je, nekoć, ostala sama, s jajetom, i da je glava, patka Jozefa, onda, bila baš tirkizna.
Ali, po svemu, patkovi stare zejtinjavo.
Devojana s geranijama pojavljuje se u času koji gotovo i nije značajan za ovu neveselu priču. Imala je podsečene šiške i pogled osobe koja nikada ne povisuje glas, ali da nije kriknula nad loncem – moglo bi se pomisliti da je pomalo veštački stvorena, u noći koje se ovaj pisac ne seća.
Geranije su se rasule po uzavreloj vodi, poput venca u uzburkanom moru, a devojana s podsečenim šiškama, od tada, tumara kroz prividno veseli svet. Reč je, zacelo, o blatnjavom dvorištu i pokislom kokošjem jatu, dok privid penušave veselosti održava nametljivo i svuda prisutno ćureće narečje.
Ruke naše devojane su duboko uvučene u rukave, oči uvek u nepoznatim predelima. Dokoni prodavci knjiga, čekajući spore vozove, žustro se klade s ranjenim rezervistima: da li su te ruke prekratke ili rukavi predugi.
Niko i ne sluti strašne opekotine i, između prstiju, nešto kao pačje kožice.
Da znate samo kako je to bolelo!
