U moru neprijatnih informacija koje poslednjih nedelja zapljuskuju tlo zemlje Srbije, potpuno je disonantno zazvučala vest da je na BBC-jevom konkursu za najbolje neafirmisane muzičare iz sveta "The Next Big Thing" drugo mesto zauzela grupa Vrelo iz Rume. "Sedam mladih žena obučenih kao učenice, jedna devojka u jarkocrvenoj haljini sa dairama i trojica muškaraca odevenih kao gitarista benda U2 Edge", ostavili su snažan utisak na BBC-jevog izveštača: "Njihova upečatljiva pesma, ukorenjena u staroj srpskoj tradiciji, praćena zapanjujuće moćnim bubnjem i žestokom gitarom, mogla bi da posluži kao temelj za fudbalsku himnu", zapisao je on nakon nastupa u čuvenom Maida Vale studiju gde su svojevremeno nastupale zvezde ranga Hendrixa ili sastavi poput Nirvane ili White Stripesa. Vrelo je poslednjih godina imalo zapažene nastupe na Exitu, Belefu i drugim festivalima, mada su najveću pažnju privukli tokom učešća u Kusturičinoj operi Vreme Cigana. Ovaj sastav u različitim oblicima postoji od 1999. godine kada ga je osnovala Nataša Tomić, ali sadašnju formu dobija nakon dolaska basiste Stanka Tomića, koji je pomogao da se vokalno-instrumentalni etnoansambl transformiše u bend. Nataša i Stanko su i sagovornici "Vremena".

"VREME": Kada se slegnu emocije nakon učešća na BBC–jevom konkursu, koji je bio najsnažniji utisak tokom boravka u Londonu?

NATAŠA TOMIĆ: Reakcija žirija je bila najveće priznanje za naš rad. Mada je naša kulturna sredina njima potpuno nepoznata, oni su "pročitali" ono što smo ugradili u taj zvuk, tako da im nije bilo potrebno bilo kakvo dodatno, teorijsko objašnjenje.

A šta ste zapravo ugradili u vaš zvuk? Postoji li nešto što Vrelo čini prepoznatljivim u odnosu na druge bendove?

STANKO TOMIĆ: Da bi naša muzika bila danas autentična, ona ne može biti ista kao što je bila pre 300 godina. Ugradili smo vezivne elemente između "nekada" i "sada", "tamo" i "ovde", "naših" i "njihovih" i dobili novi muzički organizam. On poseduje karakteristike oba roditelja, ima oči na majku, ali živi samostalno.

Šta za grupu, koja je bila poznata jednom relativno malom krugu ljudi, znači nastup na sceni Maida Vale studija?

NATAŠA TOMIĆ: Postali smo vidljivi što nam svih ovih godina, uprkos radu i ulaganjima, nije uspevalo. Stigli smo, recimo, do Beograda što, verujte, nije bilo lako. Nadamo se da će nam ovo omogućiti učešće na velikim festivalima i više svirke uopšte što je, zapravo, najizazovniji deo ovog posla.

Oseća li se, u tom smislu, neka vrsta arogancije glavnog grada prema muzičarima koji dolaze iz manjih mesta?

NATAŠA TOMIĆ: Mislim da to, bar u našem slučaju, nema veze sa Beogradom. Mi nismo uspeli da dođemo ni do manjih gradova. Verujem da nije reč o našem kvalitetu. Pesmu koju smo poslali BBC-ju imamo snimljenu već dve godine. Valjda će se sada otvoriti neka vrata.

Da je Vrelo imalo potencijala da postane "Next Big Thing"?

NATAŠA TOMIĆ: Takmičenje u umetnosti nije trka na sto metara. Ovde o pobedniku ne odlučuje foto-finiš, nego duhovna, intelektualna i emotivna reakcija na izvedeno delo. Kada vas žiri sa takvom reputacijom kakvu imaju njegovi članovi Nile Rodgers ili William Orbit, od 2500 prijava svrsta u prvih 20, pa zatim među najboljih pet izvođača, to je već velika stvar. Biti drugi, sa razlikom od samo dva boda u odnosu na prvoplasiranog, zaista je veliki uspeh.

Obično se veruje da na takve događaje hrle menadžeri velikih izdavačkih kuća koji jure za talentima. Da li vam je nastup na BBC–ju odškrinuo barem neka vrata?

NATAŠA TOMIĆ: Da, naravno. Šta će se zaista realizovati od trenutnih mogućnosti, videćemo tokom sledeće godine.

Da li vas je iznenadilo što ste postigli uspeh u zemlji čija publika nije pokazivala previše interesovanja za muzičke motive Balkana? To se, možda, pre moglo očekivati u Italiji, Francuskoj ili Španiji?

STANKO TOMIĆ: Poziv iz Londona je stvarno bio iznenađenje. Kada smo razgovarali o zemljama u kojima bi naša muzika mogla biti prihvaćena, upravo smo mislili na države koje ste pomenuli. Veliko je priznanje kada vas Englezi pozovu u Englesku da čuju vašu muziku.

Da li je srpski etno za tu publiku manje egzotičan od kenijskog ili indijskog melosa koji je provejavao iz pesama drugih finalista na BBC–ju?

STANKO TOMIĆ: Indijska, afrička i istočnjačka muzika poslednjih decenija su veoma prisutne u kulturi zapadnog sveta. Slovenska muzika tek krči sebi put. Mislim da je njima to vrlo zanimljivo, ali da treba malo vremena da se uvo navikne na naš zvuk i ritam.

Šta vas pre svega privlači tradicionalnoj muzici stare Srbije koju koristite u radu?

NATAŠA TOMIĆ: Jednostavnost i snaga u izrazu.

Jednostavnosti i snage ima u svim muzičkim žanrovima. Da li stare harmonije nude nešto što se ne može naći na drugom mestu?

NATAŠA TOMIĆ: Vizantijska harmonija bazira se na jednom tonu – isonu. Ison je ton koji nije ni telo ni duša, ali nosi na sebi čitavu konstrukciju. U našoj muzici ne sledimo striktno ovaj muzički princip, ali nam je on često polazište ili oslonac.

Pa ipak, pre bi se očekivalo da će se nakon početnih stihova u vašim pesmama Pošle mome ili Moj Dragane začuti kaval ili tarabuka nego tvrda, gotovo hardcore ritam sekcija?

STANKO TOMIĆ: Da ste čuli ono što bi se moglo očekivati, verovatno ne biste ni imali želju da sa nama napravite ovaj razgovor.

Sigurno nije lako spojiti tradicionalno pevanje sa električnim gitarama a da to ne bude banalno?

STANKO TOMIĆ: To je najteži deo posla. Hod po žici. Nataša uglavnom koristi audio-zapise stare muzike sa terena, ali isključivo kao motiv. Ona zadržava samo delove melodije, nekada ni toliko, postavlja harmoniju za vokale i prekraja tekst. Ja na tu osnovu nadograđujem bas liniju i, u grubim crtama, ukupnu strukturu pesme. Zatim Zlaki (Zlatko Sakulski), naš bubnjar, svojim izuzetnim kreativnim sviračkim pristupom učvršćuje celu konstrukciju. Onda Nataša ponovo doteruje sve vokalne linije i uvežbava devojke u pevanju. Ovaj redosled nije uvek isti, moguće su skoro sve kombinacije. Kada dođemo do ove faze u radu, sve ovo promešamo više puta na razne načine. Takvu smesu odnesemo u kuhinju Voje Aralice, našeg producenta. On onda dodaje začine, peče, kuva i prži, a svi zajedno pazimo da ne prešećerimo.

Stiče se utisak da je domaći etno povremeno otužan upravo zbog viška šećera?

STANKO TOMIĆ: Nije moguće napraviti istu meru za svačiji ukus. Mi volimo jako i gorko. Od toga se nekom otvore oči, a nekom skupe usta. Mada pored devojaka u bendu ne bi imalo smisla da bar jedna pesma na albumu ne bude slatkiš.

Pesme Vrela prati uigran scenski nastup. Kako ste uopšte došli do te neobične mešavine tradicionalnih napeva, tvrdih rifova i smernog izgleda ženskog dela benda?

STANKO TOMIĆ: Igra je sastavni deo našeg koncertnog izraza. Odeća koju nosimo na sceni treba da nas smesti u sadašnjost, ali tako da ne sputava pokrete. Ona može biti i potpuno drugačija. Važno je samo da ispunjava ove uslove. Možda bi bilo normalnije da sa osam žena u grupi više igramo na kartu erotizma, ali mi mnogo toga ne radimo na "normalan" način. Ideja je bila da autorskom pristupu muzici, sa uporištem u minimalizmu i jednostavnosti, a pod uticajem uglavnom skrajnutih i marginalnih muzičkih pravaca sa kraja XX veka, dodamo autentičnu crtu sredine iz koje potičemo. Spajanje starog i novog zvuka za nas je bilo prirodno rešenje.

Pa ipak, mnogi će na samo spominjanje stare muzike prezrivo odmahnuti rukom, s obzirom na to da se ono što pripada tradiciji vrlo često zloupotrebljavalo na različite načine?

STANKO TOMIĆ: Nije sve što je staro dobro, niti je svaka inovacija sjajna. Zloupotreba ima svuda, ali laž u umetnosti nikada ne živi dugo.

Mislite da je izbor između Guče i Exita lažna dilema?

NATAŠA TOMIĆ: Sigurno se u Guči i na Exitu može čuti vrhunska muzika. Vrelo ja nastupalo u Guči 2002. godine, a na Exitu 2005. i 2006, i sa oba festivla smo poneli zaista sjajne utiske.

Da li će taj vaš odnos prema muzici dobiti pravo otelovljenje na albumu koji upravo spremate?

STANKO TOMIĆ: Naš muzički koncept za ovaj album postavili smo vrlo čvrsto, ali istovremeno i jako elastično. Taj koncept, a ni sam album, neće biti lako definisan. Stoga ga neće biti lako ni polomiti.