Na televiziji Pink prikazuje se emisija dramatičnog naslova – "Da se naježiš". Naš popularni glumac u sumračnom studiju najavljuje strašne slike sudara, katastrofa i tragičnih događaja širom sveta, snimljenih uglavnom amaterskom kamerom. U pitanju je licencna emisija i moram odmah da kažem da su ovakve horor predstave prilično popularne u svetu. Dobro, poznato je da televizija uvek sa više pažnje emituje slike tragedija nego lepih stvari. Nesreća se bolje "slika". Postoji, izgleda, i patološka potreba publike da se ježi i zgražava iz sigurne pozicije TV-gledaoca. Jedan dnevni tabloid u Srbiji svoj imidž zasniva na psovkama na naslovnoj strani, tvrdoj pornografiji na kraju, a u sredini svakoga dana vidimo leš sa svim pripadajućim detaljima. Najčudnije je što list ima nacionalni prefiks, što postaje sve popularnija licenca za medijske papazjanije. Televizija je, dakle, još jednom od tabloida preuzela recept za TV-emisije – da se naježiš!

Pitao sam se od čega li me to sve podilaze žmarci, dok gledam domaći TV-program.

Na istoj televiziji (Pink) emituje se i emisija "Sve za ljubav", koju su nasmejani voditelji dugo najavljivali. U prvoj epizodi, Pink je spojio majku i kćerku koje se nisu videle desetinama godina. Mama se posvađala sa tatom, dete je ostalo kod njega, prolazile su godine, sve dok voditelji nisu organizovali susret. Bilo je plakanja, nemih pogleda, a kažu da je Srbija jecala i šmrkutala dirnuta do suza. Ako je televizija zaista uspela da poveže rasturene porodice, pomiri posvađane i obnovi stara prijateljstva–onda super. Setite se video–pisama koja su pisali prijatelji jedni drugima iz posvađanih eks-Ju republika. Pitam se samo, kako li će rat biti tretiran u ovom licencnom serijalu, jer je on bio izvor najvećih porodičnih drama na ovim prostorima. Ježili smo se dakle i ovom prilikom, samo bih ipak voleo da sami smognemo hrabrosti i nekom oprostimo i bez TV-kamera.

Jedna od pojava od kojih se redovno ježimo jesu izveštaji iz Specijalnog suda, jer nas iznova iznenade dimenzije kriminala u ovoj zemlji. Eto, gledao sam danima reportaže o Jotkinoj grupi i podmićenim sudijama. Na TV B92 pokušali su da mi slučaj pojednostave grafikonom, ali sam ostao dodatno zbunjen. Pošto nemamo sliku ni ton iz Specijalnog suda, video sam sledeću šemu. Jotka sa lenonkama viri iza rešetke (Jotka-fotka), od njega strelica ide ka nekom Čiča Gliši, to je neki posrednik, od koga strelice vode ka većem broju muških i ženskih Čiča Gliša. Pisalo je i 200.000 evra – to oko love sam skapirao.

Od tada na pomen Jotkine grupe ja vidim grafikon.

Pomislio sam kako bi lepo bilo da gledam izbor za Miss SCG, ali sam video gospođu Jugović duboko inspirisanu, ovoga puta likom i delom Stevana Mokranjca. Misice su se pripremale u Grčkoj (pisalo je HVALA GRČKA), pa su bile u nekom hotelu (HVALA HOTELU), pa su skoknule do Struge (FALA STRUGA) i tako do kraja. Devojke su bile lepe, sve studiraju na privatnim fakultetima za menadžment i hoće da budu PR menadžerke. Bina je bila ukrašena nacionalnim znamenjem – džinovskim šajkačama na tufne, a u podlozi je treštao turbo-tehno moravac, inspirisan Mokranjčevim opusom.

Najlepša devojka je iz Novog Pazara, pa je narednih dana bilo potrebno istaći da joj je majka Srpkinja, a po opredeljenju je ljuta radikalka. E, tek onda je sve bilo u redu – čistokrvna (ili ipak polukrvna) nacionalna lepotica (FALA OCU FALA MAJCI).

Stvar oko ježenja je potcrtao i direktor RTS-a, gospodin Tijanić, gostujući na BN televiziji u emisiji Nade Obrić. Iako joj voditeljski posao nije pod A, ona je pokazala neviđeno poznavanje duha naroda i inspirisala Tijanića. Na nekoj budućoj televiziji biće deo njegove ekipe. Žao mi je što je Nadin odgovor na Tijanićevo pitanje o iskustvu sa političarima i kriminalcima kojima je pevala isečen u montaži. Nada je samo rekla da je u oba slučaja imala posla sa elitom.

Pošto nas ovih dana inspiriše i sport, žmarce smo osetili i tokom proslave 60 godina Partizana u Narodnom pozorištu. Dok su medalje davali Zeka Bjeki i Bjeka Zeki, navijači su stajali pred policijskim kordonom, prvim ozbiljnijim od 5. oktobra 2000. Čak i meni, koji nisam ljubitelj kluba, srce je zaigralo na "Po šumama i gorama" na španskom ili odi Bjekovićevom golu protiv Olimpije 1976, a što je nadahnuto opevao Vladimir Savčić Čobi. Na 5. oktobar se, izgleda, odavno više niko ne ježi.