Bio jednom u Srbiji domaćin čovek i imao prase. Gazda je mnogo voleo prasence, davao mu kukuruz i pomije, a prase je raslo kao iz vode. Prošlo je proleće, pa leto i stigla je zlatna jesen, prase je poraslo veliko, veliko, kao veliki ružičasti balon. Onda je stigao veliki praznik jedne davno nestale države i seljak je odlučio da prikolje prase, otopi mast i spremi čvarke, napravi kobasice i ponešto spakuje u zamrzivač, zlu ne trebalo. Ali, guda je bila mudra i pred posjek, takoreći pred vratima svinjskog pakla, videla je TV spot u kojem Vlada Srbije upozorava domaćine da meso prekontrolišu kod veterinara. Svinje su, to valjda znate, izuzetno inteligentne životinje, a spot je animiran, takoreći ko za decu, pa je i živinče ukapiralo o čemu se radi. Da bi napakostilo svom gazdi, i to posthumno, progutalo je pacova i svesno se zarazilo trihinelom. Kada je čika seljak odneo meso na kontrolu, prvo je kukao zbog kinte, ali je računao, namiriću kroz kobaje i džigu. Ali kada je saznao da je guda pokupila trihinelu, počeo je gorko da plače. Naravoučenije – čika seljak nije bio iskreni prijatelj životinja, a vlada treba da se mane animiranih spotova s kravicama i gudama.

Očigledno, nedostaje nam tolerancija, a to se videlo i tokom emisije RTS-a "Za i protiv". Da mi sad pripretite ko gudi dvajest devetim novembrom – ne mogu da vam ponovim formulaciju pitanja o ekstremnom nacionalizmu . Da l’ nam je potreban, u kojoj meri, il’ nije uopšte, uglavnom, gospodin Obrad Savić je toliko iznervirao gospodina Smiljanića Rašu da je za vreme reklama čovek napustio studio. Pri tom su, što je potpuno suludo, nekakvi gledaoci zaista glasali "za", odnosno "protiv", i nekakvi se procenti pojaviše na kraju. Tako bi valjda trebalo da izgleda diskusija o gorućim problemima ovog društva. Ovakav koncept je (valjda je svima postalo jasno) potpuno promašen, a ukoliko postoji i zrnce sumnje, predlažem probu sa pitanjem – da li ste za liberalizaciju ekstremnog svinjokolja? Ista voditeljka, isti studio, mogu i isti gosti.

Grupa nezadovoljnih studenata Pravnog fakulteta štrajkuje glađu, gledamo slike dehidriranih večitih akademaca, verovatno poslednje generacije tranzicionog perioda. Buduća pokoljenja neće znati za besplatan fakultet i lažnu uljuljkanost dece socijalizma jer od sada je najjeftinije biti uspešan student. Zato je ovo buđenje toliko bolno. Elem, nešto mlađa deca u Beogradu imaju na raspolaganju dva domaća dečja kanala. Svojim profilom oni su paradigme za dva pedagoška pristupa. Happy TV je na tragu stranih, satelitskih dečjih programa – znači mnogo crtaća, muzika i dokumentarne serije prirodnjačkog tipa. Dakle, proevropski, građanski pristup – da ne kažem, alternativni predmet. S druge strane, postoji Kanal D, za koji sam prvo mislio da je kanal Delija zbog dokumentaraca o Džaji, pa je posle tu bio Vladika Nikolaj, pa Ravnogorske čitanke, ima i crtaća, nije da nema, ali manje. Kanal D radi celu noć, dok je na Happy TV fajront oko osam-devet naveče. Ko vele – deca spavaju, al’ srbadija budna, uz ognjište, upija tradiciju s Kanala D. Sad je valjda na roditeljima da doziraju, koliko partizana, koliko četnika, koliko crtaća, a koliko vladika, a nigde Branka Kockice da ukaže na pravi put. Jedino bih njemu verovao.

Na kraju, sigurno ste primetili seriju luksuznih spotova kojima se reklamiraju kreditne kartice. Za razliku od besplatnih telefonskih impulsa koje mogu da dobiju i razmažene studentkinje i čistačice na fakultetu, kreditne kartice služe isključivo za bogate ženske raspikuće. Dakle, ciljnu grupu čine samo puniše i sponzoruše, oni više ne moraju da vuku torbe s kešom, domaćin samo stavi kreditnu karticu devojci u usta, pomazi je ko kuče i kaže – ajde u šoping. Ona pazari šta joj padne na pamet i vrati karticu gazdi u zubima, jer su joj ruke zauzete. Obični građani, s prosečnim kućnim budžetom i dalje će crkavicu da vuku po buđelarima i džepovima ili će u najboljem slučaju da plate čekom na odloženo, a ako nešto pretekne – tu je slamarica.