Intervju – Miša Radivojević, reditelj
Lična projekcija sveta
"Ma koliko bili obični, neizraziti, nesigurni, nespretni – usudite se, ovladajte zanatom koji nije nesavladiv i pričajte o sebi. Ali stvarno, hrabro, i ako može istinito"
Novi film Miše Radivojevića Odbačen može se gledaocima dopasti ili ne, ali se svakako izdvaja od drugih na aktuelnom bioskopskom repertoaru. To je lični film, gotovo ispovedni, i kao takvog nemoguće ga je ne uvažavati. Miša Radivojević je želeo da ispriča svoju emociju o ljudima koji se nisu uklopili ni u ovo vreme, ni u ovu okolinu, a onima koji su je čuli i videli ostavio je slobodan izbor šta će dalje s njom. U stvari, Miša Radivojević tako radi oduvek.
Miša Radivojević je autor 13 dugometražnih filmova. Prvi, Bube u glavi, režirao je 1969. godine. Bez, Kvar, Dečko koji obećava, Una, Čavka, Uvod u drugi život i pretposlednji Buđenje iz mrtvih, njegovi su najpoznatiji naslovi. Miša Radivojević je prvi diplomirani reditelj beogradske Akademije za filmsku umetnost, sadašnjeg Fakulteta dramskih umetnosti.
"VREME": Na svim domaćim festivalima na kojima je učestvovao, film Odbačen dobio je neku od glavnih nagrada. Osim što ta činjenica govori o kvalitetu filma, da li je to znak promene stava prema takozvanim nekomercijalnim filmovima?
MIŠA RADIVOJEVIĆ: Ne verujem. Mislim da je to sticaj okolnosti. Uvek imate ovakve i onakve filmove. Poslednje dve godine kod nas je snimljeno više filmova nego inače, a kada ima više filmova, ima više i dobrih filmova. Naravno, to ne mora da bude pravilo. Mislim da je presudno ko ocenjuje filmove. Postoje žiriji koji favorizuju takozvani bioskopski film, drugi vole autorski film, a postoje oni koji preferiraju izvesnu harmoniju između dve krajnosti.
Izjavili ste da ste da vam je u filmu jedino bitna lična vizija, a da vam nije bitno da li će ga prihvatiti kritika i publika. Mnogi smatraju da je ta doslednost bila osnovni razlog vašeg višegodišnjeg odsustva iz srpske kinematografije. Već je Buđenje iz mrtvih, vaš prethodni film, nagovestio da se ta vrsta vaše istrajnosti isplatila. Da li uspeh Odbačenog doživljavate kao konačnu pobedu nad onima kojima je isplativost osnovni kriterijum?
Ja se zaista trudim da ne mislim na to kako će publika, kritika, moji prijatelji primiti film i šta će misliti o njemu. I uspevam u tome. Naravno, to je teško izdržati u tako dugim intervalima od dve, tri, četiri, pet godina, koliko se radi jedan lični film. U stvari, svemu je kriva ta prokleta sujeta, duboko je ugrađena u čoveka, i uspostavljeno pravilo "baš me briga za reakcije povodom filma". Ja sam, uglavnom, uspeo sledeće – neću da mi bude stalo dok radim na projektu. A kad završim film, onda mi je stalo, čak veoma stalo. Ali je onda, obično kasno, kad film često propadne i kod publike i kod kritike. Uspeh Odbačenog ne doživljavam kao neku pobedu i trijumf. Gledaoci su, uglavnom, napustili bioskope pa nemam nikakvih iluzija u vezi sa gledanošću. Što se tiče stava kritike i filmofila, veoma sam srećan što su reakcije pretežno pozitivne. Te su reakcije na neki način "kompetentnije" što mene ispunjava i motiviše moj mali privatni "elitizam"… Eto, opet te proklete taštine … Inače, nemam ništa protiv "komercijalnog" filma. To je takođe težak i ozbiljan posao.
Borbu starog i novog u Odbačenom predstavili ste kao borbu dobra i zla. Molim vas komentarišite.
Ja baš nisam sasvim siguran u ta značenja, odnosno nisam siguran u sve moguće interpretacije te moje sasvim lične projekcije sveta u kome živimo. Ne mogu na vlastiti film da gledam objektivno. Suviše sam "unutra". Možda, "dobro" i "zlo", možda junak razapet između "starog" i "novog" sveta, između "zamisli" i "ostvarenja" ne zna da li je pogrešan on, ili je pogrešan svet. U svakom slučaju veoma je nesrećan što ne može da se "udene" makar kroz iglene uši u taj novi svet, lišen smisla na neki način, postiđen, nesiguran, a opet svoj. Neželjen, pogrešan i grešan, a ponosan i tvrdoglav. Dakle, veoma protivrečan junak. Sasvim sigurno delikatan, on ne želi da se stvari razvijaju predramatično i prepatetično pa zato beži, sklanja se, krvari, umire – jer smeta. Predstavlja loš primer! Ambivalentan je. Novom društvu, novom svetu su potrebne drugačije ličnosti – jače, snažnije, manje osetljive, ambicioznije, birokratskije…
Glavnog junaka, koji nije bio spreman da se prilagodi i da prihvati novi život svoje okoline, premeštate u drugi prostor i tako spašavate i njega i njegove. Da li je to vaša poruka takvim ljudima među nama?
Nema nikakve poruke. Ako tako izgleda onda to nije dobro. Taj junak jednostavno beži, sklanja se, odustaje! Naravno, često bežimo u sebe, a često bežimo u drugi prostor, drugu kuću, drugu zemlju, drugi kontinent. On beži jer ga progone. Njegovi progonitelji su možda njegova fatamorgana ili mala lična paranoja… Možda su sasvim realni čistači koji iz života izgurkuju i isteruju ličnosti kao što je on. Uništavaju dokaze o tome da je ikada postojao. Junakova prva i zadnja ideja je more, to večno more. Tako polovičan, nedovršen i nesrećan, bar da završi u nečemu savršenom kao što je more…
Poseban kvalitet vašeg filma je gluma. Kako biste definisali rad s glumcima?
Bez sjajnih, posvećenih glumaca nema nikakvih filmova, a naročito ne ovakvih u kojima pokušavate da emitujete izvesne emocije i slike koje baš nemaju sasvim jasna i definisana značenja, kada se trudite da svakom gledaocu (sreća da ih nije mnogo) date mogućnost vlastitog, sasvim ličnog uvida u film. Svetozar Cvetković je u izvesnom smislu ne samo kao "futrola", lik ili interpretacija, već kao kompletna ličnost ugrađen u prostor filma. On i ostali glumci ne unose samo golu interpretaciju, ovakvu ili onakvu, već sebe celog! To je takozvana veoma rizična, potpuna investicija. To je jako teško i neprijatno. Dati filmu i deo ličnosti, privatnosti, intime koja pripada samo vama. Moje autorstvo "parazitira" na sjajnim glumcima i glumačkim ličnostima. Ne samo u ova poslednja dva filma već od početka mog rada na filmu. Ja istinski volim svoje glumce, jer preko te ljubavi dospevam do nečega što najviše volim, a to je mali, ludi, istiniti, neprijatan i subverzivan film koji po nekoj osobenoj prirodi ponekom osobenom gledaocu može da posluži kao obloga za vlastite emotivne i druge rane…
Da li u vašem filmu ima autobiografskih elemenata? Da li se osećate odbačenim?
Odgovor na prvo i drugo pitanje: Da, mnogo, premnogo! I da, mnogo, premnogo!
Studentima prenosite tajnu kako da jeftino naprave film s angažovanom porukom. Zašto mislite da je angažovanost bitna u umetnosti?
Prvi deo vašeg pitanja je tačan, egzaktan: Da, ja svojim studentima prenosim sve što znam, volim i osećam, to je obaveza svakog profesora, ali to je i jedno veliko opšte mesto. Kakve su koristi? Na to pitanje odgovor će dati moji učenici, i to ne možda odmah, već u toku svog života, rada i stvaranja i prisustva u vizuelnim medijima. Ali, ono što je svakako važno i merljivo jeste moj pokušaj da im prenesem ono što jedino dobro znam: tajnu malog "lou" ili "nou" budžet filma. Kako da na malom prostoru, sa minimalnim sredstvima, napravite nešto što će vas reprezentovati kao ličnost, koristeći jedino što stvarno imate i posedujete na ovom svetu: sebe, koji se razlikujete od ostalih sedam milijardi sličnih. Dakle, ma koliko bili: obični, neizraziti, nesigurni, nespretni – usudite se, ovladajte zanatom koji nije nesavladiv i pričajte o sebi. Ali stvarno, hrabro, i ako može istinito. Inače, ne volim reč "angažovanost", to nije moja reč. Pa još i "poruka", to su dve reči koje retko izgovaram i u neutralnom kontekstu, a "film sa angažovanom porukom" ne izgovaram nikad. Mogu mi se pripisati razne gluposti manje ili više opravdano, ali toga nema. Naravno, nekakav "angažman" postoji, to je neizbežno jer film ima izvesno nastojanje, iza njega stoji autor i pravi gledalac oseća autorov "angažman". I ako postoji nešto što bi moglo da liči na "angažman", onda je to ta pozicija u kojoj autor, filmski stvaralac, filmski scenarista, filmski reditelj (možda je najbolje upotrebiti frazu filmski radnik), komentarišu vreme, društvo, svet, sebe. Pozicija takve osobe, posmatrača, takođe bi trebalo da bude posebna, otprilike: svi drumom, a vi šumom. I taj stav je težak i neprijatan, ali mora da se ide daleko i duboko i otvoreno i iskreno.
Od Buba u glavi do Odbačenog prošlo je gotovo 40 godina. Da li bi se moglo reći da su teme vaših filmova zavisile od vaših godina?
Nikada nisam razmišljao tako direktno o tome. Zašto? Vreme tako brzo prolazi, pogotovo kada ga nemate mnogo – vreme se akcelerira. Dok sam bio mlad, i junak je bio mlad. Vremenom, ja sam stario, i moji junaci su starili. Ali, ne tako brzo kao ja. U Bubama u glavi ja sam u tridesetim, a junak u dvadesetim. U Dečku koji obećava junak je i dalje u dvadesetim, a ja u četrdesetim. U poslednja dva filma junak je u tridesetim, četrdesetim, a ja sam u šezdesetim, sedamdesetim. Taj maraton koji trčim sa svojim junacima približava se kraju, da li ćemo stići na cilj i završiti trku? Prirodnije bi bilo da su u trci mladi junaci i mladi autori – trka je dinamičnija i zanimljivija, rezultati su bolji, više je gledalaca…