Kroz prozor autobusa Zagreb mi se ukazuje kao osunčani niz sivih socijalističkih građevina koje dobro pamtim, i mrkih, zastakljenih kapitalističkih tornjeva, na koje ne mogu da se naviknem. Tako je to kad Zagrebu prilaziš sa istoka, a odakle bi mu ti pa prilazio… Zapravo, onaj pravi grad počinje tek na kraju tvog puta, na Autobusnom kolodvoru, pa odande na sever, zapad ili jug, kako god te put nosi. A mene nosi u hotel Jadran u Vlaškoj, u sobu 401, koju kao da je napravio Polanski za potrebe Stanara, pa je posle isekao u montaži: pogledaš sa vrata desno, tamo je veliki prozor, a nad prozorom nadnete požarne stepenice, sa kojih se cela soba vidi na izvol’te; sa leva te, pak, mogu gledati stanari susedne zgrade sa svojih balkona. To još nije ništa: i u kupatilu se nalazi veliki prozor, sa nezamućenim staklom i bez ikakve zavese, a prozor gleda u hodnik nečega, malko postrance no opet sasvim razvidno: svako ko tuda prođe može temeljito da prouči tvoje klozetske navike, sedeće ili stojeće, baš svejedno. Biram najveći peškir pa ga prebacujem preko prozora, i to će narednih dana biti lelujavi paravan moje, možeš misliti, privatnosti.

Dok sam se ja drndao u autobusu, većina od onih osmoro (Andrija Matić, Borivoje Adašević, Dragana Mladenović, Dana Todorović, Oto Oltvanji, Srđan V. Tešin, Daniel Kovač, Srđan Papić) koje ću pozvati u Zagreb, i koji će se odazvati pozivu da predstavljaju mlađu srpsku književnost, kao temu petog po redu Festivala malih književnosti (čuj, malih!) u knjižari i klubu Booksa, truckala se u vozu, što je relaksirajuće, ali i smorno: pošli su sat pre mene, stigli sat posle. Okupljamo se uveče u Booksi, kod Miljenke i Vanje koje će narednih dana stoički (o)trpeti sve naše mušice, i tako počinje ono što će tokom sledeće četiri večeri biti glavni sadržaj Revije: osmoro mojih izabranika čita svoje stare i nove radove pred ne tako mnogobrojnom ali vrlo kvalitetnom i zainteresovanom publikom, a u četvrtak, na nekakav državni praznik – verovali ili ne, ali niko ne ume da ti kaže kako se praznik tačno zove! – umesto čitanja sledi tulum-druženje srpskih i hrvatskih pisaca, i na tom se domjenku pojavljuju manje-više svi koji u književnom Zagrebu nešto suvislo znače, a da trenutno u Zagrebu i jesu. Pošto Booksa od pića sa plemenitim sastojkom toči samo pivo, a i to samo izuzetno, ja uporno švercujem vino iz obližnjih prodavnica, a uz vino i uz Rizvin kreativni doprinos: moćne ćevape iz nedalekog SUR-a, veče klizi brzo i lako, okupano divotom toplog ranog oktobra. Posle, u sitne sate, put greha i poroka vodi nas u Krivi put, pankerašku kafanicu u trnjanskim sokacima; moje mlade kolege fasciniraće kako lokalni klinci bleje u za našim stolom sedećeg Robija Perišića kao u kakvog superstara, žaleći se da je takvo šta kod nas nezamislivo za jednog pisca; domaćini će uzvratiti da je, s druge strane, sveopšta komercijalizacija medija i izdavaštva u Hrvatskoj pojela ozbiljno pisanje o knjigama… Zapravo, svakome se čini da cveće u susedovoj bašti miriše lepše; i svako je tu, da prostite, sasvim u pravu.

Mediji nisu bili gluvi i slepi za Reviju i za moju decu, kako ću im brzo u sebi protepati – mada neki od njih jedva da su mlađi od mene… – pa ih pitaju sve i svašta, a i mene je snimalo, te za HTV, te za Hrvatski radio, a Radiju 101 sam dao poveliki ozbiljan intervju (ono, u studiju, sve sa slušaljke) koji će, koliko znam, biti pripušten u etar baš na dan izlaska ovih novina… Šta ćeš, niko nije prorok u svom samo(za)dovoljnom selu: osim Danasa, niko u Srbiji – koliko znam – nije, ma, ni notirao postojanje Revije, a kamoli nešto više od toga. Šta će to njima, imaju oni svoje favorite i preokupacije, redom onakve kakvi im i dolikuju.

Smisao ovakvih susreta nije ni u igranju nekakve bezvezne "kulturne" paradiplomatije niti u vežbanju političke korektnosti, nego u iskrenoj i neposrednoj komunikaciji i spontanoj razmeni svega onog Lepog i Dobrog (thanx Ivici Prtenjači za naslov!) što se nekako smežura kad mu nadeneš nekakvo ime, jer nijedno ime ga ne doseže. To jest, ako sam u pravu – a naravno da jesam – onda ova Revija uspeva sto i kusur odsto, jer neke dobre pisce povezuje s nekim drugim, po srodnosti duha a ne plemenske krvi, jer im otvara šanse za osvajanje novih čitalaca, ali i zato što ih povezuje i međusobno, ne oktroisano, no putem prirodnog izbora po srodnosti, književnoj i ljudskoj. Na početku, naime, većina moje dece nije se ni poznavala međusobno – kao što ni ja većinu njih, uostalom, nisam poznavao – da bi već posle dan-dva zajedničkog življenja u apartmanima u Vodnikovoj i kod Petrove bili kompaktni i uhodani kao klinci na maturskoj ekskurziji, isijavajući megatone dobre energije, beskrajno šarmirajući sve naokolo, naravno, i svog melanholičnog selektora/izbornika, povazdan zaokupiranog tragovima svojim i svojih dragih u gradu u kojem je, eto, odrastao. Razume se da su Dana i Dragana tu bile prave princeze koje su i nas i zagrebačku publiku pokorile dok si rekao "karafindl", ali ni muški se hor nije predavao…

Saplitao sam se o njih, dakle, i po gradu, vođen nekim svojim putevima, kao nekakav lutajući Razredni Starešina koji tu i tamo naleti na svoje đake. Većina ih je taman toliko (pre)mlada da im predratni Zagreb intimno ne znači ništa jer u njemu ili nisu ni bili, ili su bili premali da bi imali ključ za njega, pa im je ovaj sadašnji Zagreb utoliko veća senzacija, utoliko lepši izazov za svakojake opservacije i komparacije, od onih zadivljenih ("koliko je sređeniji od štrokavog Beograda!"), do onih razočaranih ("koliko je sve mrtvo posle jedanaest uveče!").

A u meni će se sve to tih dana uzbibati, pa će mi se danima taložiti u svesti, jer svaki krug Zagrebom i jeste hodočašće onim štulićevskim "terasama svijesti": Gornji Grad i jedna bašta pred Kamenitim vratima, sve sa legendom o jednom kišobranu; Mesnička ulica i jedan, ha, običan zelenkasti koš za smeće u njoj; spori i temeljiti ručak u starom, dobrom Starom fijakeru; Cezakuum (ko zna, zna!), džamija koja to nije, jedan kafić u Zapruđu, katarzična novozagrebačka šetnja Utrina–Travno–Sopot (oh, Sopot!), tramvaj broj 14, pa dugo zurenje u promičuće prizore Savske ulice. Jedan moj privatni Zagreb koji nikada ne može nestati, koji ne može naprosto proći, jer da može, valjda bi do sada prošao.

A onda, za vikend, taman kad je vreme zaseverilo, mi smo zajužili, u tri se frakcije spustili do mora i čitali publici u Rijeci (Oto, Papić i moja malenkost, bez Dragane koja je pohrlila nazad u Pančevo, svojoj dvogodišnjoj kćeri), odnosno Zadru i Dubrovniku. Rijeka kao Rijeka, vazda najgradskiji grad SFRJ: otmena i odrpana, radnička i pankerska, mediteranska i srednjoevropska, dočekala nas je i ispratila elegantno; nastup se odigrao u klubu na lučko-industrijskoj Delti, u okruženju koje najviše podseća na nekakav berlinski skvot, daleko od razuzdane gomile Pogrešnih. Moji su dragi i bliski došli da nas slušaju sa raznih strana, od Umaga do Rajvosa, a poznati sarajevski književnik te je večeri pokušao da me ubije vukući me (s jednom – mojom! – nogom napolju, a drugom unutra) automobilom po pruzi (!), što sam mu oprostio nakon nekoliko piva: alkohol uvek u meni aktivira hrišćanski potencijal…

Nedelja je jednom morala osvanuti: pokupili smo pinkle i krenuli kući, iznova preko Zagreba. Ušao sam u autobus Niš ekspresa kad i moja deca u voz; do granice su me još nekako i pratili, a onda su beznadno zaostali, zaglavljeni u brzim prugama Srbije. Jezdimo kroz kićeni Srem, Mitrovica, Ruma, Pećinci, aerodrom… Veče je kišno, indijansko leto je prošlo, crveni se poluprazni autobus među novobeogradskim zgradusinama, laku noć, Zagrebe, popij neku i za nas devetoro, tamo u Krivom putu.