Nije dokazano da portugalski fado (tradicionalna tugovanka; reč istovremeno označava i sudbinu, usud) "udara u iste žice" sa balkanskim sevdahom, dertom… ili čak (novo?) srpskim fatalizmom, ali od raznih vrsta svima dostupne Svetske muzike, ova se bar kod beogradske publike natprosečno primila k srcu i pod kožu. Iako su u Lisabonu, ako ne i celom Portugalu među vokalnim izvođačima fadoa ubedljivo brojniji muškarci, najveće zvezde – i u postojbini, i globalno – još ubedljivije su žene. Da oktobra 1999. godine nismo bili opsednuti sopstvenim nesrećama i nadama, možda bismo primetili kako je Republika Portugal svoju fado kraljicu Amaliju Rodrigeš (Amalia Rodrigues, r. 1920) zauvek ispratila zvaničnom trodnevnom žalošću.

Otad smo imali sreću makar da (tzv. novi) fado ovde upoznamo uživo, u izvođenju nekoliko aktuelnih diva, pa nam sad možda nedostaje samo svestrana Dulče Ponteš. Pri ulasku u drugi milenijum, fado virus tri puta donosila nam je retro-razvijena, akustična grupa starih porto-rokera, Madredeuš. Njihova mlađa, zanosna pevačica Tereza Salgejro (Teresa Salgueiro), željna i pesama van vekovne fado tradicije i raznolikih, makoliko širokih etno izraza, solo karijeru započela je albumom bosanove, svoje uz fado prve pevačke ljubavi, a 2008. godine u Sava centru na treći bis još jednom je briljirala nepogrešivo svingujući Porterovu Let’s Fall In Love.

Gostujući prvi put u Beogradu 2002. godine Misia je u SC-u imala istu startnu poziciju kao tri godine kasnije Mariza, no još je i onda bilo predvidljivo da će potonja postati svetska zvezda, ili bar stići bliže vrhu. Mala žena sa velikim glasom, Misia je iz rodnog Portoa proboj započela preko Pariza kao prestonice Svetske muzike, dok je visoka, markantna Mariza, za razliku od većine, svoj put utirala ka Londonu i dalje, svakako rizičnije za fado/"nekomercijalnu" etničku muziku. Na kraju prve decenije XXI veka, u svega četiri dana razmaka, imali smo zadovoljstvo da se uverimo koliko su njih dve i njihove muzike/predstave postale međusobno različite, obe moderne i dalje vrhunski kvalitetne, i zapravo dopunjujuće. Mariza fado modernizuje frontalno i time može da pridobije i mlađu, takoreći rokersku publiku, dok Misia svoj fado sa znatnim uticajem (logično) šansone proširuje u druge, srodne vrste muzike/osećaja; nije neprirodno, znajući njenu pop-zaleđinu.

Danas Mariza u Beogradu i Novom Sadu nepogrešivo trijumfuje u redovnoj poseti (četvrti put od 2005), sa bisom Cry Me A River. Bosonoga, stajliš i duhovita Misia najzad je ponovo stigla i ovamo, u drugom delu svog programa pred krcatom salom KNU/Kolarčevog narodnog univerziteta kao moderna Pjaf udarivši svoj/fado pečat iznenađujuće izabranim, sudbinski bolnim – zapravo smrtonosnim – pesmama kao Hurt Nine Inch Nailig (koju znate u izvođenju Džonija Keša) i Love Will Tear Us Apart Joy Divisiona. U tom preobražaju uz nju i tradicionalni prateći sastav (tri gitare + klavir) bio je i električni gitarista, a obrade/tumačenja su maestralno zahvatile i flamenko (Kamaron) i meksičke potresne (Čavela Vargas). Kao što Misia reče: ‘Ne samo da ja idem kroz svet, nego i svet ide kroz mene."

I dok su se flamenko zvezda Dijego el Sigala (Cigala) i Misia neočekivano uključili u "klasičarski" ciklus "Velikani muzičke scene" na KNU-u, za gostovanje Krištine Branko (Cristina Branco, dalje: CB) zaslužna je portugalska ambasada u Beogradu, koja je tim koncertom obeležila Dia de Portugal, praznik svoje zemlje. Protokolarna, a i obična publika (s ulaznicama po ceni 800-1200 din.) dobro je popunila salu da dočeka ženu čiji je lik ("istinsko portugalsko lice") inspirisao poštansku marku povodom 100. godišnjice Portugalske revolucije (05. X 1910, mada im Prva republika nije dugo trajala…). Kriština (r. ‘72) je odrastala s fadom kao zvučnom kulisom,

ali bliža pevačicama džeza i bluza, mada u muzici nije imala ni amaterske ambicije.

Do ‘96. mislila je da će se rečima baviti na drugi način, kao novinarka, a posle svega nekoliko javnih fado izvođenja, kraći nastup na portugalskom TV-u doneo joj je klupski angažman u Amsterdamu, prvi CD (live, samizdat), i diskografsku karijeru u Holandiji, iako tamo nikad nije živela.

Kao i mnogi njeni ispisnici koji su fadu dorasli u decenijama posle Salazara/portugalskog fašizma, na memorijalnom koncertu ‘99. i odličnom albumu A Tribute To Amalia Rodrigues (2004, World Connection), i CB bavi se uglavnom manje poznatim numerama za koje je sama Amalija pisala stihove pred kraj svoje karijere (‘86) i do smrti. U novom milenijumu niz izdanja objavljuje za veliku kuću Universal, zapaženo nastupa na umetničkim (Edinburg) i džez festivalima (NorthSea), izvodi (i u Nemačkoj) program Šumanovih arija prepevanih na njen maternji jezik. Proleća 2009. godine izlazi njen 10. CD Kronos, sastavljen uglavnom od novih pesama koje su za Krištinu napravili neki od vodećih autora u Portugalu. Još uvek promovišući to ostvarenje, stigla nam je sa svojim stalnim pratećim kvartetom – klavir i tri akustične gitare: bas, španska/klasična (na portugalskom: viola) i, naravno, kruškolika, zvonka portugalska.

Po sopstvenoj izjavi "Pevam fado, a da nisam fado pevačica", glas CB modulacijama zavarava bar u početku; čak i kad ne frazira džezerski, svako malo čini vam se da peva na engleskom. Njen fado skladno uključuje i uticaje tanga, i divnu kubansku Dos Gardenias, ume da bude i te kako veseo kao Sete Pedacos De Vento i živahan, šaljiv kao Bomba Relogio. Kod starinskih numera glas joj poprima tradicionalne boje, za besprekorne interpretacije Amalijinih klasika Navio Triste, Ai Maria i Agua E Mel. Dvodelni program akademski je postavljen pa smo znali da su bisevi gotovo nezaobilazni fado evergrin Fado Menor i Maria Lisboa, no to nije umanjilo uživanje i oduševljenje.

Krištini Branko fado se dogodio kad joj je deda za 18. rođendan poklonio Amalijin album. Sreća je i da se fadu dešava Kriština Branko.