Za sebe kaže da je i beogradski reditelj, iako je iz Skoplja. Poznaje beogradske glumce i sve ostale po pozorištima, poznaje beogradske ulice, pre nedelju dana je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu bila premijera Metamorfoza, njegove pete beogradske predstave, i zbog svega toga bilo bi nepristojno, kaže, da se ovde smatra gostom.

Aleksandar Popovski je mlađi (1969) reditelj s mnogo (preko trideset) predstava u Makedoniji, Kopenhagenu, Italiji, Sloveniji, Atini, Zagrebu… i već pomenutom Beogradu. Jedan je od nekoliko autora koji su makedonski teatar i dramu pokazali Evropi. Na aktuelnom repertoaru Jugoslovenskog dramskog pozorišta, već drugu sezonu, njegova je režija Volterovog Kandida. Predstavu Metamorfoze je režirao i (sa Jelenom Mijović) dramatizovao po istoimenom Ovidijevom spevu. Razgovaramo neposredno pred premijeru (a sutradan nakon izuzetne pretpremijere), i nekoliko dana nakon što je žiri Sterijinog pozorja predstavu Brodić za lutke u njegovoj režiji proglasio najboljom na Festivalu.

"VREME": Predstavom ste izdvojili samo ljubavne priče iz Ovidijevog speva u kome je opisana istorija od postanka sveta, od haosa do Cezara. Pričate o ljubavi kad je ona jedna od skrajnutih tema. Zašto?

ALEKSANDAR POPOVSKI: Ja volim angažovani teatar. Ali mislim da teme današnjeg angažovanog teatra ne treba da budu politika, rat, crkva i ekonomija, zato što su te teme svakom dostupne 24 sata. Angažovano pozorište treba da se bavi prosvetiteljstvom, da uči ljude vrednostima, potisnutim vrednostima. Mi nećemo srušiti sadašnji sistem onako kako se to do sada radilo: rušenjem zidova i narodom na ulicama. To je staromodno. Znam da će zazvučati utopistički, ali moramo da stvorimo potrebu za pravim vrednostima, da je stvorimo edukacijom, kroz mlađu generaciju – imam dete i vidim kako funkcionišu stvari – kako bi potreba za kvalitetnijim svetom prevladala sadašnji. Snaga ljudi koji će hteti taj bolji svet, pobediće sadašnji. Zato mislim da je danas potrebno govoriti o ljubavi. Onoj velikoj, ne onoj koju možeš dobiti tek tako. To je ljubav zbog koje, kao kod Ovidija, moraš da pomeriš planine. I kad to uspeš, ti doživiš metamorfozu. Da li ćeš zbog toga biti bogatiji? Pa da, naravno da hoćeš. Bićeš i bogatiji i bolji, i moći ćeš te svoje vrednosti drugima da preneseš. To je angažovanost.

Kako se dramatizuje Ovidije, odnosno kako dvanaest hiljada stihova njegovih Metamorfoza napisanih prvih godina naše ere prilagoditi današnjoj sceni i, što je još važnije, današnjem gledaocu?

Pustio sam da me on vodi. Pošao sam od njegove, pa i naše, prve rečenice: "Srce me vuče da pevam o preobražaju u druga tela." Ona mi je bila ključ. Njegovi likovi su mi bili fascinantni: pokazan je samo vrhunac u životu lika, katarza koja traje ne više od desetak minuta, ali dovoljno da ti kaže ceo njegov život. Prepustio sam mu se, Ovidiju, i kako je on šetao kroz svoje priče tako sam i ja pisao. Zato svaka ima svoj ukus: neke su smešne, neke poetične, neke tužne. Onakve su kakvim ih je Ovidije video i ispričao. Pričanje priče je odgovoran posao zato što nosi lični pečat pričača. Priču voliš ili ne voliš u zavisnosti od veštine i ličnosti pričača. Sećam se, kad smo bili deca i nismo smeli i mogli da gledamo sve filmove, bilo je onih koji su umeli tako da ih prepričavaju da mi se činilo da sam u bioskopu.

U Ovidijeve priče i stihove umetnuli ste stihove Koste Racina. Kakvu vezu ste uočili između pesnika starog Rima i makedonskog pesnika i socijaliste između dva rata?

Ako je iko ikada napisao lepšu poeziju o bolu, to je Kosta Racin. Ovidije peva o velikim ljubavima, o ljubavima posle kojih dolazi bol, veliki bol. Racin mu je posvetio celu zbirku Antologija bola. Stihovi Ovidija i Racina se uklapaju u priču o androgenim bićima kojom počinju Metamorfoze, o bićima koje su bogovi podelili na dva dela i koja lutaju svetom tragajući za svojom polovinom želeći da se opet spoje. Mi imamo istu sudbinu. To bi bio prvi razlog zašto sam ih spojio. Drugi je jasan kad pročitaš Metamorfoze: ljudski rod, u svom karakteru, u svojoj sudbini, malo se promenio. Suštinski, mi smo tamo gde smo bili i u vreme Ovidija.

Zar se, ipak, ne razilazimo baš u osnovnoj temi Metamorfoza, u odnosu prema menjanju? Kod Ovidija, preobražavanje je uobičajena pojava, dok nama najčešće nije do životnih nestabilnosti.

Fiksiranost je naša potreba nasilno stvorena. Ja sam u jednom svom periodu poštovao teoriju koju sam zvao teorija slobodnog pada. Nas brzo nauče da se držimo stvari koje imamo i koje su nam poznate. To sam i sam osetio. Kad sam napravio prve dve uspešne predstave, tražili su mi da napravim novu, ali istu takvu. Čovek u takvim uslovima razvije mišić šake, kao da je majmun, da bi se čvrsto držao onoga što ima, grane, umesto da se razvija u pravcu mozga koji ga navodi na slobodan pad. Mi moramo da se pustimo u jednom trenutku, da se pustimo i da padamo sve donde dok se na tom putu ne pojavi nešto drugo. Jer to će doći. Ne treba se bojati padanja. I promene. Ništa nije zauvek. Sutra možeš da se pretvoriš u reku, u cvet, u kamen, u šta god hoćeš. Tu je suština: tako metamorfoza postaje naše prirodno stanje. Ona je u nama. Samo ne treba da je sputavamo. U sadašnjem svetu, teško možeš da pređeš iz jedne kategorije u drugu. Razvrstani smo odavno. Da bi se sredio haos, administracija je morala da nas razmesti po kategorijama. I mi sad živimo pogrešno svrstani.

Jedna od poruka vaše predstave je da bi i ljudima trebalo da bude dozvoljeno ono što je dozvoljeno bogovima. Metafora je očigledna…

Smirna, koja je zaljubljena u oca, kaže u predstavi da je čovek izmislio samo loše zakone, oni brane sve što priroda dozvoljava, a Biblida koja je zaljubljena u brata pita kako bogovi mogu da imaju sestre za svoje žene. Mi govorimo o čoveku koji je postigao nivo u kome kaže ja imam pravo da budem jednak s bogovima. Zato su ih bogovi i podelili na dva dela kako bi ih oslabili. Ljudi su do tada bili toliko savršeni, imali su krupne misli kojima su sebi otvorili put ka nebu. Ništa lepše. Eto, tome treba težiti. I onda nam bogovi neće biti potrebni. Mi smo danas lenji, naši mozgovi su lenji, navikli su se da neko drugi odlučuje o nama, i stalno udaramo o taj graničnik. Dve stvari su mi se učinile važnim poslednjih godina: prva je edukacija o kojoj sam govorio, a druga je priča o planeti za koju se zalaže Al Gor, odnosno teza da moramo sebe da posmatramo u odnosu na univerzum. Tako bi se izmestili ovi problemi koje vučemo: rat, teritorija, ekonomija, i okrenuli bismo se univerzumu – suštini.

A do tada, barem u beogradskom pozorištu, bavićemo se prizemnim stvarima. Baš u vreme dok ste pripremali Metamorfoze, ovdašnja pozorišna javnost je bila obuzeta polemikom da li treba praviti predstave koje će napuniti kasu ili koje će biti umetnički pomak. Da li je ta atmosfera imala uticaja na konačnu verziju vaše predstave?

Ja sam uživao radeći je, a čujem i drugi oko mene. Mislim da smo došli do nečega što jeste to jedno telo o kome priča Ovidije, živo telo. Glumac proživljava nešto, onda taj impuls da drugome, na primer plesaču koji ga fizički proživljava, pa se onda to vrati u nekog drugog glumca koji prepriča neku priču, pa se onda pretvori u neki dramski trenutak, kao domino-efekat. Sad, posle ove predstave, odgovorno tvrdim da glumac koji je dva sata na sceni, mora da se ponaša kao i u životu: mora da bude konglomerat stilova i emocija. Ne sme da stalno bude jedna priča! Metamorfoza je i u glumi. Zato glumci ove predstave deluju razigrano, oni s lakoćom prelaze iz jednog u drugo stanje i jako sam ponosan na to. Neko će reći da to nisu klasične glumačke kreacije, neko će našu predstavu suditi kroz oči drugog teatra – ne zanima me. Meni se ovakva predstava čini živa i uzbudljiva. Ti prelasci, ti rezovi vode iz jednog stanja u drugo, iz vode u vatru, iz zemlje u vazduh, to je teatar koji mi se čini zanimljiv. I, da odgovorim na vaše pitanje: ono što sam radio do sad, daje mi za pravo da mogu da ocenim stvari i zato mislim da smo napravili predstavu koja nema predznak komercijale a biće gledana. Zato što ima ono što će ljudi prepoznati: ima ljubav. Jednostavno, predstava ne može da promaši ako donosi ljubav. Mislim da teatar mora da se oslobodi predznaka komercijale. To je pogubno, zato što osim da zabavi, teatar ima i dugu misiju, da pouči, da ti otvori kanale koje će ti pomoći da spoznaš. Komercijalno pozorište se ne ponaša tako. Neka ga, neka postoji, ja ga raditi neću nikad, ali mi ne smeta što postoji. A ako država misli da teatar treba da postane komercijalan, neka odmah zatvori svoj pogon mozgova. Bilo bi to kao da je sama sebi odsekla jednu ruku. Nekomercijalni teatar je pravac kojim sutra stvaraš doktore, astronaute, pisce! Bez njega će država imati polupismenu naciju! Govorim sad o ovoj sredini, taj problem imaju recimo i Austrija i Grčka, samo što ga tamo na drugi način rešavaju.

Brodić za lutke, pobednička predstava na Sterijinom pozorju, rezultat je saradnje Slovenačkog narodnog gledališča, spisateljice Milene Marković iz Beograda, scenografa Svena Jonkea iz Zagreba i vas iz Skoplja. Da su njeni autori, na primer, Francuz, Englez i Nemac, da li bismo je posmatrali u svetlu višenacionalne saradnje?

Pa… verovatno da ne. Nisam nostalgičar, zaista nisam, ali moram da kažem: kako je dobro kad se spoje dobre stvari u jednom telu! Baš je dobro!

Brodić za lutke je najbolja predstava, pa ipak, vi niste dobili nagradu za režiju. Da li to smatrate neobičnim?

Apsolutno neću da komentarišem žiri Sterijinog pozorja. To su ozbiljni umetnički autoriteti. Međutim, ako se sećate, i prošle godine je bilo tako: ja sam dobio Sterijinu nagradu za režiju Kandida, a neka druga predstava je proglašena najboljom. I tad mi je to bilo sumnjivo. Ja mislim da najbolja predstava ne može da bude bez najboljeg reditelja. Ako je tako, onda je neko nešto pogrešno razumeo.

U Beograd retko dolaze makedonske predstave, pa je i to razlog što se ovda nedovoljno zna o tamošnjim dešavanjima…

I ja sam o tome slabo informisan, ima više od pet godina kako ne učestvujem aktivno u makedonskom teatru. Namerno. Ne slažem se sa onim što se tamo radi i na koji način se društvo odnosi prema teatru. Ona snaga koju smo imali devedesetih, naše predstave su tada dolazile ovde, je nestala. Očigledno smo pogrešili u nečemu. Mi moramo da se izborimo da se politika što manje pojavljuje u teatru. Kada teatar postane zastupnik politike i države, onda on prestane da bude živ. Mislim da je to glavni problem teatra.

Potrebna mu je metamorfoza?

Da, svakako!