Pozorišna sezona u aprilu i maju obično ide ka tzv. vrhuncu, nakon kojeg sledi junsko lagano survavanje u skoro tromesečnu letnju nirvanu, da se gospoda glumci i ostali radno odmore, tj. zarade nešto na primorskim, televizijskim i ostalim tezgama. No, kako je para sve manje, tako ni premijera i gostovanja nema koliko ih je kadgod bilo, a ako tome pridodamo i bizarne parapolitičke okolnosti (na primer: ako niste gledali, kao što ja nisam, Pakovićevog Don Kihota na premijeri, onda se možete slikati s njim, jer će producent predstave, SKC Novi Sad, kanda učiniti sve da je uguši jastukom ili barem sakrije od potencijalne publike!), stvar se dodatno usložnjava.

Kako god, u Bitef teatru smo gledali beogradsku premijeru projekta Jami distrikt u režiji Kokana Mladenovića i po "izvedbenom tekstu" (tako piše u programu!) Minje Bogavac, a u koprodukciji Centra za kulturu Tivat, Think tank studija Novi Sad i narečenog beogradskog pozorišta. Minja B. je kao polaznu tačku svoje priče uzela izmišljena (ali negde moguća!) događanja na stvarnoj lokaciji, u ataru sremskog sela Jamena, na samoj (kopnenoj) granici Srbije s Hrvatskom i (rečnoj) sa Bosnom i Hercegovinom. Jamena je, rekoh, stvarno selo, a ne produkt spisateljske mašte, mada se dalo primetiti da je to prestoničkoj humanističkoj inteligenciji sasvim nepoznato: za Ndžamenu je još i čula, ali za Jamenu mrka kapa (dole). Elem, kod Jamene su pronađeni ostaci daleko najstarije ljudske civilizacije, mnogo drevnije od svih za koje se do sada znalo, i sada Srbija, Hrvatska i Bosna kreću u "rat" (zapravo, navodnici jedva da su potrebni) oko toga čije je to nalazište zapravo, kome pripada, te samim tim, koji je to "narod najstariji" (mada nijednih nije ni bilo to u ta pradoba, ali ko te pita). Postavka domišljata, zgodna za razigravanje, mada opet ne i preterano originalna, jer su donekle srodni motivi balkanskih, zapravo južnoslovenskih nadgornjavanja već onoliko korišćeni u teatru, na filmu i na televiziji, kako u "višem" umetničkom registru, tako i na nivou estradne parasatire. Par Bogavac-Mladenović frku oko "Jami distrikta" (kako tzv. međunarodna zajednica naziva eksteritorijalno područje Jamene, nad kojim je preuzela brigu jedva nekako smirivši zaraćene "balkanske divljake", koje je pretvorila u neku vrstu živih eksponata u tematskom parku) koristi ne bi li proigrao bezbrojne floskule, mitove, iluzije i zablude koje dominantni narativi svake od država i nacija uveliko seju o sebi i drugima, gađajući poglavito tamo gde je i najvažnije, jer i jeste centar problema: u tzv. elite, političke i intelektualne, akademske, medijske, obrazovne, crkvene, sve one koje proizvode najveći deo jezično-pojmovnog smeća u kojem se guše ove bedne zemlje nadžidžane, uvezane i priheftane oko Jami distrikta kao svog oka ili prkna, kako vam drago. Utoliko Jami distrikt ulazi u posebnu potkategoriji političkog teatra na srpski način, i u tom je društvu ova predstava svakako dobrano u gornjem domu, što zahvaljujući duhovitoj i pametnoj eksploataciji stereotipa, što – zapravo, ponajviše – zahvaljujući trima izvanrednim mladim glumicama, Isidori Simijonović, Jeleni Graovac i Nini Nešković, koje su zadivljujuće srčano, energično, ali i teatarski precizno i u jednom sasvim nesentimentalnom smislu reči suptilno iznele i uznele ovaj pozorišni događaj, učinivši više nego izvesnim da ćemo ga pamtiti i znatno nakon životnog vremena koje ovoj predstavi bude suđeno. Uzgred, bilo bi nepravedno ne spomenuti i muziku Marka Grubića u živom izvođenju grupe Vrooom, tj. njena oba člana…

Sam dragi Bog zna koja je i kakva ideja repertoara koji Beogradsko dramsko pozorište gaji otkad je na njegovom čelu Slobodan Ćustić: to uglavnom ne liči ni na šta, a kad zaliči, bolje da nije zaličilo, jer liči na sve osim na ono što bi bilo dostojno ovog teatra, i ovakvog teatra kakvo je BDP, u svojim možda i najslavnijim danima zvano Savremeno pozorište. Ipak, i tu se nađe poneki suvisli repertoarski potez (bez obzira na stepen "srećne realizovanosti" naposletku), među koje svakako spadaju i Totovi Ištvana Erkenja, u režiji Ljiljane Todorović. Ova je rediteljka režirala isti komad pre tačno trideset godina kao svoju prvu profesionalnu režiju, tada u Ateljeu 212, pa je ovo zanimljivo preispitivanje sebe, komada, pozorišta i sveta: šta se sa svim tim desilo u ove tri decenije…

Tot je vatrogasac, živi sa ženom i ćerkom u nedefinisanoj panonsko-ugarskoj zabiti, u vreme prvog svetskog rata, pred (nezamislivi i nedogodivi) pad Monarhije. Istrajavaju svoje provincijske dane u sitnim, pomalo joneskovskim ritualima, a jedina veza sa spoljnim svetom im je poštar. Eh, ali poštar je tek posebna priča… Kako god, njihov je sin na frontu, i oni se brinu za njegov život. Jednog lepog dana, stiže im pismo s fronta, u kojem sin moli da prime njegovog komandanta, obolelog "na živce", kojem bi prijalo malo seoskog mira. Jasno je da će im se on odužiti sklanjanjem njihovog sina u kancelarijsku zavetrinu… Oficir stiže, i tu kreće koloplet apsurdnih događanja, za koje je Erkenj bio dokazani majstor, kao pisac kratke proze koliko i kao dramatičar. Predstava Ljiljane Todorović ne drži uvek ritam, glumačka je igra (bar na premijeri) stilski neusaglašena upadljivije nego što bi bilo zdravo, ali Totove je svejedno odlično videti iznova na sceni: komad je to kakvi "nam" uvek trebaju, o tuposti i servilnosti tzv. malog čoveka, ali i o još mnogo gorim porocima onog koji je tek malo iznad njega, imajući nad njim taman onoliko vlasti da može da mu uništi život, mada ni sebi ne može bog zna kako pomoći. Utoliko je priča Totovih svevremena i bezvremena, epohe, mundiri i zastave tu su tek proizvoljne drangulije. Bojan Žirović kao Tot besprekorno bizaran u svojoj običnosti, Jovo Maksić kao Poštar i Pavle Pekić kao Major grade uloge s velikim potencijalom dodatnog razigravanja, Dušanka Stojanović Glid i Jelisaveta Orašanin kao majka i kći domišljat ženski kontrapunkt muškobanjastom svetu pokornosti dalekoj, apstraktnoj sili Poretka.

U Ateljeu 212 gledali smo premijeru predstave Ljubav ljubav ljubav Alise Stojanović, po tekstu savremenog britanskog dramatičara Majka Bartleta. Priča kontrapunktira mladost i zrelo doba generacije bejbi-bumera na Zapadu, onih koje je formirala kontrakultura šezdesetih, hipi pokret, slobodna ljubav, pacifizam i idealizam neolevičarskih gibanja, i generaciju njihove dece, kojoj je suđeno da odrastaju u vreme s mnogo manje naivnog idealizma, u vreme kada se sve bitne životne odluke donose uz kalkulator, a ako se tako ne ume ili ne želi učiniti, nastaju nevolje… To je prva generacija u mnogo pokolenja unazad za koju je jasno da će živeti gore, tj. siromašnije i nesigurnije od svojih roditelja. E, sad još samo treba naći krivca za to, a gde ćeš idealnijeg krivca od neodgovornih i sebičnih šezdesetosmaških roditelja! Delovi predstave koji se odvijaju mitskih šezdesetih inscenirani su i igrani nekako naivno, "namešteno", prenagaženo, na granici neželjene karikature, oni bliži današnjici mnogo su bolje tetarski artikulisani; predstava kao celina je solidan repertoarski potez, ne više od toga, ali rekao bih da greše kritičari koji vide problem u nedovoljno ubedljivoj realizaciji navodno odličnog dramskog predloška. Naprotiv, Bartletov je komad kolekcija (pre)opštih mesta savremene "occupy" levo-hipsterske kulture, i kao takav ne može da dobaci osobito daleko, ni da zagrebe dovoljno duboko: sve je to draškanje egoističnih nagona, ličnih i(li) generacijskih, pod pompeznim izgovorima.

Pa dobro, kad smo već kod "occupy" kulture i njenih balkanskih odjeka, u Narodnom pozorištu Toša Jovanović u Zrenjaninu odigrana je premijera komada zanimljivog naziva Zrenjanin… Drama je delo Igora Štiksa, a režirao ju je Boris Liješević. Dvoje mladih, "prenabudženih" levičarskih idealista iz prestonice stižu u provincijski grad u kojem je industrija na izdisaju, i pokušavaju da podbune lokalnu radničku klasu, kojoj je klasna svest sasvim uspavana tranzicionim samozaboravom i ostalim narkoticima, od sistemske demonizacije "komunističkih vremena", pa do piva, televizije i kladionica… Jedinu preostalu koliko-toliko živu firmu zli će lokalni tajkun sasvim uskoro da stavi na doboš, a naslovni je lik s nadimkom Zrenjanin klasno besvesni gazdin poslušnik, sve dok mu gazdina nezajažljivost i bezobrazluk, ali i porodični razlozi (Zrenjanin je sin poslednjeg socijalističkog direktora Firme; e sad, da bi direktorov sin, kakav god da je, završio kao manuelni radnik u toj istoj fabrici – to može da padne na pamet samo nekom edinburškom profesoru koji je u fabričkoj hali proboravio manje nego u Apolu 9! 😀 ) ne pomognu da, štono bi se reklo, progleda… U progledavanju će mu bitno pomoći aktivistkinja Eva, s kojom se Zrenjanin veoma, hm, zbliži, sve dok šokirano ne ustanovi da se u Evinim gaćama vragolasto migolji ono što mnogo češće nose oni koji se zovu Adam ili nekako slično… Ovaj transrodni element oživi predstavu taman kad pomislimo da ćemo do predalekog kraja gledati samo lekcije iz klasne svesti kao da smo u CCCP-u kasnih dvadesetih; i uopšte, čini se da Liješević gde god može "zaobljava" uglati levičareći Štiksov prosede (to je samo utisak, možda sasvim pogrešan, jer komad nisam čitao), mada i Štiks, kad se doseti, nastoji da unese ponešto zdrave (samo)ironije u sopstveno angažovano dramsko pismo – što je uvek dobro. To što se ovaj teatarski čin odigrava baš u "naslovnom" gradu predstave, uz radnike propalih-upropaštenih firmi kao znatan deo premijerne publike (koji, dakako, ima svoj ugao gledanja na scenska zbivanja), dodatno je "prekoračenje rampe" iliti rušenje "četvrtog zida". Kad se otresu viškovi didaktičnosti, dobijamo zanimljiv teatarski proboj, uz pregršt mladih zrenjaninskih glumaca za koje će se tek čuti… Ako ih ne preduhitri kakva svetska revolucija, pa za pozorište i slične buržoaske trice i kučine više ne bude vremena ni mesta.