Toliko je prošlo otkad su Los Lobos poslednji put bili na horizontu svojim ovdašnjim "lobistima", svašta se u međuvremenu istumbalo pa bi prikaz njihovog prvog gostovanja u Srbiji, u nekom od režimskih "javnih servisa" mogao da glasi i ovako:

Daleka, ali nama tradicionalno naklonjena meksikanska manjina u SAD, uvek i odlučno protiv jednostranog otcepljenja Teksasa & Arizone, preko svojih predstavnika ješno otelotvorenih u KUD Los Lobos, vatreno je podržala spoljnu politiku i teritorijalni integritet Srbije. Posle naše nadaleko čuvene gostoprimljivosti začinjene čorbastim pasuljem (u postojbini bucmastih posetilaca poznat kao zuppa azteca), informativni blok pripao je domaćim akterima na engleskom, Desperate Slim & The Newscasters. U prestoničkom, neregionalizovanom Domu sindikata gostujući VIS Kurjaci iz losanđeleske enklave izveli su splet melodija matičnog im Meksika, približivši ih srpskom narodu i korišćenjem harmonike, njojzi hvala. Zapažen je gest dobre volje Kurjaka da su iz koncertnog repertoara izostavili prvi, veliki hit koji su na ovim prostorima imali, Da li će Vuk preživeti, što je ocenjeno kao mudar ustupak beskompromisnoj aktivnosti našeg šefa diplomatije.

U stvarnosti, te subote 15. maja – nekada domaćeg Dana pobede (nad fašizmom) – beogradska publika se izdelila na desetine hiljada (Noći) muzejoždera, masu na divanu pravoslavne gej-ikone J.K., verne sledbenike alternativnog/drugačijeg festivala Ring Ring, i na oko 1000 (s ulaznicama 1800-2200) šarenolikih posetilaca koncerta Los Lobos. Glavnogradski bluz-klub Voxstock organizovanjem ovog gostovanja ujedno je najavio i svoj redovni letnji jednodnevni bluz-festival Bluesstock (26. VI, Hipodrom).

A još od 1973. kao Los Lobos del Este Los Angeles, u manje-više istom sastavu, preko nekoliko samizdata/marginalnih vinila, istoimenog debi-albuma 1976. te odličnog LP-prvenca (How Will The Wolf Survive, ‘84) i solidnog sledećeg albuma (By The Light Of The Moon, 87) za uzlazeću disko-kuću (Slash) s globalnom distribucijom, probili su se zapaženo čak i na tržište tadašnje Jugoslavije. Odlično nastavljajući novi talas, uklopljeni u (tada zvani) novi američki rok, kasnije amerikana, udariše u zlatnu žicu kao glavni muzički protagonisti latino-rok filma La Bamba. Dotad je već postalo jasno da Los Lobos nisu samo Tex-Mex (očaravajuća muzika, kao kad bi posle svih ratova, sukoba itd. ovde imali Srb-Hrv), nego dublje i šire – čikano (Chicano, pokret državljana SAD meksičkog porekla, naročito u jugozapadnom delu, da reafirmišu svoje korene i kulturu, počevši od pre II sv. rata – prim. aut.). I dok je svet pokoren njihovom efektnom verzijom narodne La Bamba (via pok. zemljak Riči Valens, tin-zvezda kojoj je 1958. to bio meteorski rokenrol uzlet), Los Lobos su iz temelja rizikovali komercijalnu karijeru 1988. objavivši žestoko osećajan LP La Pistola Y El Corazon, s obradama tradicionalnih pesama svog naroda (Tejano, mariachi); odlično ocenjen, slabo prodat. (Sve navedene naslove licencno je u Jugoslaviji objavio Jugoton.)

Od ovog herojskog poteza (po Partibrejkersima, dilema "Prsten ili puška"), možda se Los Lobos ni do danas nisu tiražno oporavili; bilo je, za dlaku, rano za svetsku muziku, etno trend i sl. Sledili su brojni kvalitetni albumi, razmerno kasna lajv izdanja, ali Los Lobos nikad više nisu bili visoko na top-listama, pa nije mnogo pomogla ni nagrađivana muzika za filmski hit Desperado 1995. No Los Lobos uvek mnogo nastupaju i izvrsni su uživo, što i priliči prvorazrednom ritam-i-bluz bendu (kako mnogi zaboravljaju da ih dožive). U novom veku, solidna izdanja kao Good Morning Aztlan (2002, Mammoth) i smiren, mudar The Town And The City (2006, Mammoth/EMI – Dallas), te opet samizdat One Time One Night: Live Recordings–Vol.1 (2007, Los Lobos Records) potvrđuju da ni u svojim odmaklim pedesetim (članovi benda su rođeni 1951–1955) ne zvuče ništa slabije.

Patinirana sala Doma sindikata ispunila se žilavim, starinski snažnim muziciranjem čak tri gitare: između glavnih svirača/pevača Sezara Rozasa (obavezne crne naočare, sjajno zalizana kosa, zviždeći Les Paul) i Dejvida Hidalga (prosedeli veseljak, režeći Telecaster), nekadašnji bubnjar Lui Perez takođe plete i okida žice, često i na jednoj od manjih meksikanskih gitara (harana asteka/jarana huasteca). Ovu trojicu autora glasovno dopunjuju i basista Konrad Lozano, dugogodišnji live-bubnjar Ruben (Cougar) Estrada, i jedini "beli" član, nenametljivi saksofonista/klavijaturista Stiv Berlin (ex-Blasters), koji će i flautu potegnuti za Revolution.

Već treća numera, Valensova Come On Let’s Go podiže na noge mnoge u dvorani, makar Lobose znaju samo po pesmi La Bamba, i tako stojeći/drmusavi će uglavnom i ostati do kraja. Poneka kumbia (cumbia, izvorno plesna muzika iz Kolumbije, veoma popularna širom latinske Amerike) nađe se između prženja kao Don’t Worry Baby i novijih kao Free Up, a totalno nerokerski likovi Los Lobos – zdepasti, širokih lica i dobroćudnih stomaka – lože ubedljivošću od koje znate da su im srca poput mehova harmonika. Kad prorade akustične gitare, a Hidalgo opaše malu harmoniku, i sentiment je na vrhuncu: norten(j)a Anselma, brzi Volver, pa jedna od LL-specijalnosti, obrada iz Diznijevog filmsko-muzičkog opusa (I Wanna Be Like You/Monkey Song iz Knjige o džungli). Glatko je prošao i efikasni potpuri (Lobosima ne stranih) soul-standarda Papa Was A Rolling Stone, te Oye Como Va Tita Puentea, naravno, via električni Santana, navodeći na pomisao da LL redovno rade i svadbe.

Veselju nikad kraja, igranka bez prestanka, da ima astala, đuskalo bi se i po njima, no do sat i po koncert se ipak završava. Bez prenemaganja Los Lobos se vraćaju uz ovacije, jasno da i njima prija, pa se na bis rasviravaju kroz nekoliko numera, da bi "zakucali" La Bamba. Kako su kod Meksikanaca i dobri momci mačo, Hidalgo na binu izvlači samo lepši pol, buljuk raznih oblika, veličina i koreografija. Predvidljiv je drugi bis, ali polivena svetlom publika gasi svoje glasove i razilazi se; umorna, u odmaklim godinama? Ovo je bilo pri kraju evropske turneje (Zagreb, Budimpešta…), sledeći put svi će znati da ne propuste takav provod!