U Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti u toku je izložba Ljubica Cuca Sokić, 1914–2009–2014. Priređena je povodom obeležavanja stogodišnjice rođenja ove slikarke, jedne od najbitnijih u istoriji naše umetnosti, kao neka vrsta uvoda ili najave naučnog skupa koji će biti organizovan početkom decembra u vreme slikarkinog rođendana.

Izložba Ljubice Cuce Sokić počela je bez svečanog ili bilo kakvog zvaničnog otvaranja. Četrnaestog marta, njene slike su jednostavno osvanule na zidovima Galerije. Neposredno pre nego što su postavljene, Galerija Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) prosledila je medijima informaciju o održavanju izložbe s naglaskom da svečanog otvaranja neće biti. Nezvanično objašnjenje glasi: s obzirom na to da su izloženi radovi vlasništvo SANU, smatralo se da je tako primerenije, pogotovo kad se nema novca.

Naravno da izostanak svečanog otvaranja ne umanjuje značaj izložbe, koju oseća svako ko prođe pored Cucinih slika, niti će uticati na posećenost izložbi. Ali je ipak red da ga je bilo, da je organizovano bilo kakvo zvanično otvaranje, neka vrsta pozdrava SANU Ljubici Cuci Sokić, svom članu, koja je pritom, da li treba podsećati, prva likovna umetnica izabrana za redovnog akademika, i inicijatorka formiranja Umetničke zbirke Akademije!

Kako je objašnjeno u tekstu Jelene Mežinski Milovanović, objavljenom na sajtu SANU (u vreme pisanja ovog teksta još nisu nađena sredstva za štampanje kataloga inače spremnog za štampu), odmah po prijemu za dopisnog člana SANU, 1965. godine (redovni član je postala 1978. godine), Cuca Sokić se angažovala u radu Odeljenja likovne i muzičke umetnosti i novoosnovane galerije SANU. Na njenu inicijativu, 1969. godine, odlučeno je da se popišu umetnička dela u vlasništvu SANU prema muzeološkim principima. Tako je oformljena Umetnička zbirka SANU. Njen fond je uvećavan otkupima radova redovnih akademika i poklonima. Prvi radovi Cuce Sokić koje je otkupila SANU su tri tempere: Kompozicija. Konj za ljuljanje, Enterijer sa stolicom i Mrtva priroda sa bocom i peharom, sve sa izložbe radova na papiru umetnika akademika, održanoj u Galeriji SANU 1975. godine. Zatim, sa retrospektive u Paviljonu "Cvijeta Zuzorić" 1977–1978. otkupljeni su Enterijer sa figurom koja šije, Zeleni enterijer sa lautom, Mrtva priroda sa bocom i peharom, Mrtva priroda sa kafetijerom i bocama i Mrtva priroda iz 1975. godine, a na poklon sa ove izložbe dobijen je Bulevar Monparnas II. U Vlasništvu SANU je i Pogled na Sremske Karlovce, rad Sokićeve iz 1948. godine. Cuca Sokić je 1982. godine Umetničkoj zbirci SANU poklonila 20 radova i bogatu dokumentaciju, a zatim i nedatovanu Mrtvu prirodu. Kompoziciju u plavo–sivom.

Radovi Cuce Sokić koje poseduje SANU sada su prvi put svi izloženi. Ukupno ih je 31. Osim njih, na izložbi su i tri autoportreta i nekoliko slikarkinih ličnih stvari. Najveći broj radova su tempere i ulja, naslikani u sedmoj i prvoj polovini osme decenije prošlog veka. Dvadeset radova koje je slikarka poklonila Umetničkoj zbirci izloženi su i publikovani čim su dobijeni: Poklon akademika Ljubice Cuce Sokić Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, januar–mart 1983, kao prva izložba tog tipa u Galeriji. Cuca je još dva puta samostalno izlagala u SANU. U Galeriji je bila njena retrospektivna izložba 1995. godine, a zatim, 2012. godine, izložba pastela otkrivenih nakon njene smrti.

Prema oceni istoričarke umetnosti Irine Subotić, verovatno najmerodavnijeg znalca opusa Cuce Sokić, stvaralaštvo ove slikarke je na vrhu srpskog modernizma. Slikala je (ulje, tempera, gvaš, akvarel, pastel) i crtala pejzaže i mrtve prirode, ređe figurativne kompozicije i enterijer. Rođena je u Bitolju, u bežaniji, decembra 1914. godine. Umrla je 2009. godine u Beogradu, gde je živela od detinjstva. Crtanju ju je u Drugoj beogradskoj gimnaziji učila naša velika slikarka Zora Petrović, pa je možda i zbog toga Cuca Sokić sa nepunih 16 godina, bez znanja roditelja, upisala Umetničku školu. Tamo joj je predavala Beta Vukanović.

Posle diplome, tri godine je provela u Parizu. Irina Subotić podseća da je tamo "gledajući Sezanova dela shvatila suštinske poruke modernizma: da delo mora da se izgrađuje, da ono ima svoje zakonitosti, i ima zračenje koje je iznutra i nije rezultat spoljnjeg efekta". Njena prva izložba je bila u Parizu, u aprilu 1937. godine, u Pariskoj galeriji, sa Udruženjem jugoslovenskih slikara i vajara. Prvu samostalnu izložbu je imala u Beogradu, u februaru 1939. godine u Umetničkom paviljonu "Cvijeta Zuzorić". Pokazala je radove sa motivima iz Pariza, Flandrije i Beograda. Kritika je njenu izložbu ocenila kao događaj u likovnom životu Beograda. Pred Drugi svetski rat postala je član grupe "Desetorica". Ratne godine provela je u Beogradu, teške godine tokom kojih je čak bila na spisku za hapšenje zbog druženja sa angažovanim umetnicima. Irina Subotić podseća da je "posle rata u jednom kratkom periodu i Cuca Sokić prihvatila duh soc-modernizma, bio je to jedini način da se ostane u stvaralaštvu, ali se vrlo brzo vratila svome interesovanju: slikanju predela, enterijera i portreta. Šezdesetih-sedamdesetih godina ulazi u fazu koju nikad nije zvala apstraktnom jer je uvek bila bazirana na viđenom, doživljenom, na nečemu što je nju okruživalo. U sedamdesetim i osamdesetim, već kada je doživela punu zrelost, vratila se jednoj preobraženoj figurativnoj umetnosti uglavnom u svojim mrtvim prirodama i predelima, najčešće Beograda. Dakle, bio je to jedan logičan i smiren opus."

Gospođa Cuca Sokić je, sa potpisnicom ovog teksta, u razgovoru objavljenom u "Vremenu" 8. maja 1995. godine povodom njene retrospektivne izložbe, prokomentarisala svoja tri autoportreta (kao što je već rečeno, izložena i na njenoj aktuelnoj izložbi): "Gledam sad moja tri autoportreta i vidim da sam uradila što nisam imala nameru da uradim. Onaj srednji je iz 1939. godine. Šešir se sačuvao. A onaj desni, iz zbirke Pavla Beljanskog, taj je iz 1942. godine. Onaj srednji ima neku čednost: na njemu je neko bezazleno stvorenje. Onaj levi je već malo zreliji, a onaj desni ima neku dramatiku. Sva tri pričaju o vremenu kad sam ih radila: ‘39. je sve izgledalo lepo, a ja mlada, ‘40. isto tako, a ‘42. je to narušeno. A ja nisam nameravala da se to vidi. To je baš čudno kod umetničkih stvari. Dobiju zaseban život, utkate im ga bez vašeg htenja i upravljanja. Ima nešto čudno u vezi između toga šta čovek nosi, šta bi želeo da napravi, i šta napravi. Na koji način se sve to dešava, ja ne umem da kažem. Ako neko ume, neka mi kaže. Meni je to tajanstveni deo umetničkog stvaranja."