Kao što se i valja, za sâm kraj pozorišnog programa ovogodišnjeg Belefa ostavljena je najveća poslastica: nadaleko čuvena predstava Staljingradska bitka gruzijskog umetnika Reze Gabriadzea i njegovog Gradskog teatar-studija iz Tbilisija. Ova predstava je višestruko neobična i specifična; to je jedna od najčuvenijih, ako ne i najčuvenija lutkarska predstava u savremenom teatru (obišla je najznačajnije međunarodne festivale i naišla na nepodeljeno divljenje kritike i publike), a Gabriadze je njen kompletni autor (ideja, tekst, režija, dekor, lutke). Tokom svog dugogodišnjeg trajanja ona se stalno menja. Tako, kurioziteta radi, moram da napomenem da sam ja lično gledao tri verzije ove predstave, u Avinjonu 1997, Parizu 2000. i u Beogradu 2003. godine; u daljem delu teksta spomenuću neke od zanimljivijih promena, a jedna od njih se odnosi i na sâm naslov – predstava se ranije zvala Pesma za Volgu.

Oba naslova ukazuju na suštinu ove predstave; ona je, zaista, neka vrsta svečane pesme u čast mrtvih (autorovo žanrovsko određenje je rekvijem) – svih onih koji su stradali pre tačno 60 godina, u dolini Volge, u toku legendarne bitke za Staljingrad. Kada kažemo mrtvi, tu se ne misli samo na ljude, jer je neposredna ideja za predstavu potekla iz sudbine životinja; u slučajno nađenom časopisu, Gabriadze je pročitao potresan opis ove bitke: "Tokom ofanzive sovjetskih trupa, ubijeno je deset hiljada konja. Dokle god je pogled dosezao, stepa je bila prekrivena leševima konja."

Polazeći od ove snažne slike, Gabriadze je počeo da niže vlastite uspomene na rat i tako je nastao scenario za predstavu, sastavljen od brojnih, raznovrsnih i nepovezanih fragmenata u kojima se prepliću životinjske i ljudske sudbine, gruba sadašnjost i fantazmagorična prošlost, blag humor i snažna osećajnost, realizam i poezija… Ipak, postoji jedna sudbina koja predstavlja vezivnu nit ovih potresnih, stvarnih i virtuelnih sećanja; to je sudbina konja iz vojnog transporta koji traga za svojom dragom, cirkuskom umetnicom, da bi je na kraju našao na polju pored Staljingrada, gde će mu, teško ranjena, izdahnuti na sapima. Završni akord ove tragične epopeje o jednoj od najvećih klanica u istoriji čovečanstva daje opet jedna životinja: mama-mrav koja, oplakujući zgaženo dete, postavlja temu stradanja i smrti u još širi, kosmički kontekst: "niko ne broji nas mrave, iako još niko nije hodao zemljom tako nečujno kao mi".

Ali, same po sebi sve ove epizode možda i ne bi iznedrile tako snažnu emocionalnu reakciju – suze su zaista neizbežne – da su izražene nekim drugim umetničkim jezikom, da nisu opredmećene u čudesno nadahnutim i neverovatno maštovitim lutkarskim, rediteljskim i scenografskim rešenjima. Grupa vrsnih animatora (Ketevan Kobulija, Gajane Takajšvili, Tamara Ameridžibi, Vladimir Melcer, Maksim Obrezkov, Levan Gvazava) daruje meke i prefinjene pokrete raznovrsnim lutkama, od kojih najveća ima oko pola metra a najmanja jedva deset centimetara, i tako im udahnjuje život. Lutke su zaista raznovrsne i to ne samo zbog pripadnosti različitim tehnikama animacije – neke su pokretljivi i prilično realistički prikazi ljudskih figura, druge liče na dvodimenzionalne dečije crteže, dok se treće svode na igračkice kao što je kamiončić.

Završnom estetsko-emocionalnom efektu doprinose, možda još više od samih lutaka, Gabriadzeova izuzetno maštovita scenografska i rediteljska rešenja, način na koji on postavlja scenske prizore (u čemu posebno mesto ima smelo preplitanje eksterijera i enterijera). Pogled iz voza dočarava se horizontalnim krugovima u pokretu, na koje animatori, u ravnomernom ritmu, stavljaju i sa kojih skidaju sve ono što iz voza vidimo – drveće, kuće, bandere; umirući umetnik-dendi, regrutovan u nemačku vojsku, prikazuje se kako, poslednjim snagama, stavlja ružu u rever i štapom crta u pesku; nepregledno more stilizovanih crnih šlemova, koji se pomeraju u pravilnom i odsečnom ritmu, dočarava nadiranje nemačkih trupa… U tri verzije koje sam gledao, epizode su bile manje-više iste (u "beogradskoj verziji" sam prvi put video scenu s avionom koji se u letu rasklapa pa se ponovo sklapa), ali se zato bitno menjao način njihovog prikazivanja; tako je, recimo, smrt vojnika iz zakavkaske sovjetske republike svaki put bila prikazana na različit, ali podjednako dirljiv način.

U prethodnom delu teksta dosta prostora je posvećeno opisu i analizi pojedinačnih teatarskih sredstava, ali to je bilo nužno jer je u pitanju autorska poetika koja nema svoju preteču, koja nema s čim da se poredi. Iako scenski univerzum Reze Gabriadzea stvara raznovrsne asocijacije – od Šagalovih slika do Felinijevih filmova – on je potpuno samobitan i zaokružen, zasnovan na izvornoj inspiraciji, proživljenim osećanjima, predačkom iskustvu, različitim umetničkim darovima i nadasve originalnoj mašti… Zato se mirne duše možemo složiti sa velikim poštovaocem dela Reze Gabriadzea, Piterom Brukom, koji je za umetnika iz Tbilisija jednostavno zaključio "on je zaista pravi tvorac".