Knjige – Abecedar Česlava Miloša
Maestro savladanog očaja
Nedavno je u izdanju "Lagune" objavljena knjiga Abecedar poljsko-litvanskog nobelovca Česlava Miloša. Reč je o zbirci zapisa organizovanoj u formi rečnika u kojoj kroz dvestotinjak odrednica Miloš sumira svoje životno i spisateljsko iskustvo, govori o temama koje su ga godinama opsedale, kao i o ljudima i pojavama koji su na njega uticali i čiji je bio savremenik. Uz dozvolu izdavača prenosimo deo pogovora prevoditeljke ovog dela Ljubice Rosić, kao i nekoliko odrednica Miloševog Abecedara
O da, neću ceo nestati,
posle mene ostaće
Beleška u četrnaestom
tomu enciklopedije
U blizini stotine Milera
i Mikija Mausa.
Česlav Miloš
Nije se to dogodilo, jer Miloš se danas smatra jednim od najvećih pesnika XX veka, onako kako je davno još za njega rekao Josif Brodski. Litvanski pesnik Tomas Venclova istakao je da su Miloš, Eliot, Kavafi i Mandeljštam pisali u veoma teškom vremenu, ali da su uspeli "da kondenzuju tragična iskustva svoje epohe do nevidljive tačke, u kojoj se rađa nada". Njegovo delo sažima u sebi čitav prošli vek. Bez Miloša, "poljsko znanje o XX veku bilo bi toliko osiromašeno da ne znam da li bi se moglo održati na rahitičnim nožicama", smatra Marija Janjon.
Miloševo delo je ogromno i svestrano. Stalno, skoro svakoga dana, pisao je nešto novo, pesmu ili esej, prevodio, pripremao svoja univerzitetska predavanja, pomagao u uređivanju književnih časopisa, aktivno učestvovao u odbrani ljudi i knjiga, ponekad intervenisao. Perfekcionista i velikan rada ostao je do kraja života. Osim brojnih zbirki pesama, ostavio je i mnoge knjige proze, najviše eseja, ali i tri romana, mada ovaj žanr nije cenio. Zahvaljujući esejima, pre svega knjizi Zarobljeni um, postao je poznat i priznat u svetu. Prevodio je sa francuskog (Žaka Maritena, Bodlera…), sa engleskog (Šekspira, Jejtsa…), psalme i Bibliju. Biblijski motivi provlače se kroz Miloševo stvaralaštvo još od njegove mladosti. Imao je šezdeset godina kad je počeo da uči starogrčki, a nešto kasnije i hebrejski, kako bi prevodio delove Biblije, Psalme, Knjigu o Jovu, Markovo jevanđelje, Apokalipsu Sv. Jovana, Knjigu mudrosti. Napisao je na engleskom Istoriju poljske književnosti. Međutim, bio je pre svega pesnik. Uvek je to isticao, a to je očigledno za svakoga ko je bolje upoznao njegovo stvaralaštvo, u kome su vidljive njegove čisto intelektualne, filozofske ambicije.
(…) Na Zapadu je bio poznat kao autor eseja Zarobljeni um, Druga Evropa, Zemlja Ulro, Snoviđenja nad zalivom San Francisko, kao i dva romana, mada nikada nije prestajao da piše pesme. Poeziji je mogao više da se posveti od 1960. godine, kada se preselio u SAD, gde je na Univerzitetu u Berkliju predavao slovenske književnosti. Tamo su nastale knjige pesama Kralj Popjel i druge pesme, Začarani Gućo, Gde sunce izlazi i gde zalazi, Himna o perli, Neobuhvatna zemlja, Hronike, Na obali reke… U SAD je prevodio i popularisao poljsku poeziju. Za svoj književni rad dobio je više priznanja i nagrada, a 1980. i Nobelovu nagradu. Miloš je pisao isključivo na poljskom jeziku. Međutim, u svojoj otadžbini, od 1951. godine, kad je otišao u emigraciju, smatran je izdajicom i renegatom. Osudio ga je ceo Savez poljskih pisaca, njegove kolege i prijatelji. Veliko interesovanje za njega pokazali su mladi pisci u socijalističkoj Poljskoj koji su na razne načine "stizali" do Miloša (njegova dela su švercovali iz inostranstva, ilegalno štampali…). Deo poljske emigracije (naročito iz Londona) osudio ga je zamerajući mu saradnju s komunistima i "boljševizam" posle Drugog svetskog rata.
Nakon trideset godina, 1981. prvi put je posetio Poljsku. Tada se sastao s predstavnicima "Solidarnosti", dobio doktorat honoris causa Katoličkog univerziteta u Lublinu, a 1989. Jagelonskog u Krakovu. Godine 1990. postao je član Poljske akademije umetnosti i član Udruženja poljskih pisaca.
Početkom devedesetih godina Miloš se preselio u Krakov koji je, kako je tvrdio, "najsličniji Vilnu". Postao je njegov počasni građanin. Velika vitalnost i izvanredna intelektualna forma omogućili su mu da stvara kao u najboljim godinama.
(…) U pesmi Najzad kaže: "Naučio sam da podnosim nesreću, kao što se podnosi sakatost." Smatrao je da je očajanje greh s kojim se treba boriti – nametanjem sebi obaveza, predanim radom. Otuda otpor prema onima koji se poput Beketa i Larkina mire s njim. S velikom dozom autoironije sebe samoga naziva "maestrom savladanog očaja". Upravo ga je njegov rođak Oskar Vladislav Miloš, veliki francuski pesnik, samotnjak i vizionar, najveći uzor, naučio da se "ne treba predavati očajanju".
(…)
Knjigu Abecedar Miloš je napisao krajem 1990-ih godina. Teško je odrediti njen žanr. Sam Miloš kaže: "Abecedar sam pisao umesto romana ili kao nešto na granici romana, u skladu s mojim stalnim traganjem za ‘obuhvatnijom formom’. Upitao sam sebe: zašto ne bih pokušao formu koju dosad nisam upražnjavao, a koja daje mnogo slobode, pošto ne juri za lepotom već registruje činjenice."
Knjiga ima enciklopedijsku formu i može se čitati od početka, iz sredine ili od kraja. U njoj se mogu naći uspomene, anegdote, razmišljanja čoveka koji je živeo u nekoliko kultura: istočnoevropskoj, srednjoevropskoj, zapadnoevropskoj i američkoj. Svojevrsnu mapu piščevih putovanja predstavljaju gradovi, sela, doline i reke Litvanije, Francuske, Amerike. Istina, ova geografska mesta čine samo osnovu za ono što je autor doživljavao, čega se sećao ili o čemu je razmišljao. Posebno mesto u Abecedaru zauzimaju Miloševi prijatelji i poznanici iz raznih perioda njegovog života. Miloš piše takođe o svojim precima, ali i o poznatim filozofima, piscima, umetnicima i disidentima. A sve to začinjeno je njegovim zanimljivim razmišljanjima o pojmovima kao što su ljubav, nesreća, obaveze, novac, ekonomija, alkohol, predrasude, svirepost, mržnja, strah…
Uostalom, gotovo u svim svojim delima Miloš piše o svetu donekle nam poznate poljske, ali i skoro sasvim nepoznate litvanske kulture. Za naše čitaoce takođe su veoma interesantna i originalna njegova zapažanja o civilizaciji Zapada, pre svega Amerike.
Alkohol
"Posle večere obično smo pili kod gospodina Rudomine lutissime, a posle svakog ‘Živeli!’ i ispijanja nadušak, čuli su se lovački rogovi i veselo pevušenje devojaka u horu:
Popio, popio, nije ostavio!
Ha! ha! Nije ostavio
Bog ga blagoslovio –
Ha! ha! Blagoslovio!"
Ignaci Hoćko, Litvanske slike, Vilno, 1843.
Ta prošlost me opterećuje. Pripadam naciji vekovima zatrovanoj pijanstvom. Kod mene to nije počelo rano. Prvi put sam se opio na maturskoj večeri u restoranu "Zatišje", ali u godinama studija nisam pripadao nikakvom "konventu" i nisam nosio studentsku kapu, a u našem "Klubu skitnica" nije se pilo čak ni pivo. Mada, kad bih došao do nekakvih para, išao sam, najčešće sa Draugasom, u male jevrejske restorane u uskim uličicama blizu Nemačke ulice na hladnu votku i specijalitete jevrejske kuhinje.
Pravo pijenje počelo je u Varšavi, za vreme okupacije – s Ježijem Andžejevskim i Jankom. Kod njega je to postepeno prešlo u alkoholizam i dobio je cirozu jetre od koje je umro. Dosta je tužan moj trijumf: doživeti ove godine s čistom jetrom, mada to nije moja zasluga, već zasluga nasleđenih gena. Pio sam mnogo, ali brižljivo sam odvajao vreme rada od vremena opuštanja. Pio sam votku, u Francuskoj vino, u Americi burbon.
Najgore je u alkoholu to što od čoveka pravi klovna. A trezveno oko u nama sve posmatra i kasnije stavlja ispred nas slike koje kvare naše dobro mišljenje o sebi. Stid, koji čovek tada oseća, može da ima pedagoški značaj jer podseća da su svi naši uspesi podriveni glupošću koja je u nama, dakle, nemamo za šta da se šepurimo. Stid, ali često i zakasneli strah, na primer, kad se setimo besmislenog pijanačkog provociranja Nemaca.
Odvratnost prema pijancima zbog njihove razuzdanosti sasvim je opravdana. Među književnicima mogao sam da posmatram Bronjevskog, takođe Hlaska, a Oskar Miloš mi je pričao o Jesenjinovim huliganskim nastupima u Parizu. Ovi primeri bili bi dovoljni da me navedu na apstinenciju, nažalost, suviše mnogo pokolenja mojih predaka je pilo da bih bio bez sklonosti prema čašici. Ne mogu da zamislim pijanog Gombroviča. Ne bi dozvolio da se pojavi pred ljudima bez svog oklopa.
A možda (to je samo hipoteza) Poljaci muškarci u dubini duše toliko ne vole sebe da se sećaju svojih pijanih stanja.
Vitman, Volt
"Sveštenik odlazi, božanski literatus dolazi" – pisao je. Prorok koji je sveobuhvatan, svaštožderan, sve blagoslovi, okrenut je budućnosti. Neobično čudna sprega reči i istorijske pobede Amerike. Ipak, i pored mog obožavanja, bio sam svestan da bih uzalud simulirao bliskost, ako je civilizacija, za koju sam vezan, plašljivo izbegavala slobodu jedinke.
Evropa je imala svoj vitmanovski trenutak. Smestio bih ga oko 1913. godine. U poeziji su se u ulozi posrednika našli Francuzi, počev od Valerija Larboa, ali vitmanovsko pisanje nije samo oslobođenje od metra i rima, to je oduševljenje srećom, demokratsko obećanje razbijanja klasnih podela, koje se izražava u poeziji, prozi, slikarstvu, pozorištu, u već primetnoj promeni običaja. Svetliji, ekstatični ton posle preokreta fin–de–siècla, na primer, u prvim knjigama Žana Kristofa Romana Rolana, Posvećenju proleća Stravinskog, u ruskom akmeizmu, u drvorezu Fransa Maserela. Pacifistički i revolucionarni akcenti deo su te evropske prerade vitmanovske reči en masse. Gavrilo Princip, koji je pucao na prestolonaslednika Ferdinanda 1914. godine, bio je uveren da izvršava preporuke svog omiljenog pesnika koji ga je pozivao u borbu s kraljevima. I odmah potom ogromno klanje Prvog svetskog rata učinilo je kraj svim nadama. One su dve-tri decenije kao uplašeni golubovi lebdele nad Ruskom revolucijom.
U Poljskoj skoro da je ponestalo tog osvetljenja. Uostalom, formu biblijskih verseta poljska poezija je poznavala, mada ih je upotrebljavala za slavlje pobede nad Turcima (Kohovski) ili za mesijanističko parodiranje jevanđeljâ, što je značajno. I ko je mogao da vitmanizuje? Prosti, seoski šljahtići? Malo ekstatične radosti ima u Ivaškjevičevoj poetskoj prozi. Seljaci? Nikako. Možda Jevreji, i mladi Tuvim, nakratko oslobođen, obraća se "ogromnom starcu koji nam je rekao: Kamerado", ali iza njega se odmah steže omča tradicionalnih podela.
Vitmana sam upoznao najpre u poljskim prevodima. Prevodili su ga Alfred Tom, Stanislav Vincenc, Stefan Napjerski. I odmah otkriće: moći pisati kao on! Shvatio sam da se ovde ne radi o formi, već o unutrašnjem činu slobode, i tu je bila prava teškoća.
"Božanski literatus" savladavao je distancu između "ja" i mase, apsorbovao religije i filozofije, tako da su se umesto suprotnosti u njegovoj poeziji nalazile smrtnost i besmrtnost, vlat trave i večnost, a pre svega govorio je ipak kao jedan od mnogih, jednak među jednakima. Sto godina posle njegove smrti pojavilo se masovno raspoloženje ili pak masovni način osećanja zvani New Age. A kad bi se napravio spisak najkarakterističnijih odlika ove pojave, ispostavilo bi se da jednostavno opisujemo Vitmanovu poeziju razmenjenu u veliki broj onih koji je praktikuju. To nije sasvim isto jer poezija traje duže od mode, ali ostvareno je predskazanje: svako je sebi sveštenik, "božanski literatus". Od američkih pesnika najviše vitmanovski postao je Alen Ginzberg, ne toliko zbog javnog iznošenja svog homoseksualizma, koliko zbog same hrabrosti da raskine s konvencijama, često uprkos svojoj volji.
Bovoar, Simona de
Nikada je nisam sreo, ali moja antipatija nije ništa manja sada, posle njene smrti, kada brzo odlazi u predeo fusnota petitom, u istoriju svoje epohe. Recimo da je ta antipatija čoveka iz duboke provincije prema dami iz velikog sveta bila neizbežna i da ju je začinjavao gnev na vlastitu obeshrabrenost prostaka prema rafiniranoj civilizaciji. Zatvorena u čauri svoje francuštine nije ni pretpostavljala kako je mogao da je osuđuje neko izvan te čaure. Od tri koleginice u École Normale Supérieure – ona, Simona Vej, Simona Petreman – ta Simona bila je po sopstvenom uverenju najviše oslobođena, u stvari, najbolje je reprezentovala francuski "diskretni šarm buržoazije". Nisam mogao da joj oprostim podlost u njenoj, zajedno sa Sartrom, hajci na Kamija. Situacija kao iz moralističke bajke: čestiti, plemeniti, istinoljubivi čovek i veliki pisac koga ocrnjuju takozvani intelektualci u ime političke ispravnosti. Kakva doktrinarna zaslepljenost, ako je morala da napiše čak čitav roman, Les mandarins, da bi pokušala da okleveta Kamija, povezujući njegove poglede sa intrigama o njegovom privatnom životu.
Ona, kao najjači glas feministkinja. To loše govori o njima. Poštujem i čak obožavam one koje brane žene iz saosećanja prema njihovoj sudbini. Kod Bovoar je sve bilo oduševljenje sledećom intelektualnom modom. Glupa žena.
