Serijal Alan Ford važio je za instituciju na području bivše Jugoslavije. Imena Magnus i Bunker, crtača i scenariste Alana Forda, poznata su moguće svakom ko je rođen sedamdesetih i osamdesetih. Poslednjih nekoliko decenija u Srbiji su dostupna izdanja Magnusovih stripova poreklom iz Hrvatske, iz vremena bivše Jugoslavije ili nakon njenog raspada i, odnedavno, izdanja domaćeg izdavača Color Press Group, koji objavljuje prve epizode Alana Forda u koloru. Na ovogodišnjem sajmu knjiga, beogradska izdavačka kuća Veseli četvrtak predstavila je Veliki Teks: Dolina terora, jedini strip koji je Magnus uradio za najtiražnijeg italijanskog izdavača Serđa Bonelija.

SEDAM GODINA: Teks je igrao značajnu ulogu u Magnusovom životu. Nikada nije krio svoju fascinaciju Aurelijom Galepinijem Galepom, grafičkim tvorcem ovog junaka, i živom dinamikom njegovog crteža. Smatrao je da ono za šta je njemu potrebno mnogo truda Galep odradi instinktivno.

Kad je pokrenuta edicija "Specijal Tex", Serđo Boneli je među prvim autorima pozvao Magnusa na saradnju. Magnus je bio neodlučan, poštovao je tvorca ovog serijala i nije želeo da verzija koju bi napravio bude bilo šta manje od crtačkog savršenstva. Kad je 1988. godine prihvatio Dolinu terora po scenariju Klaudija Nicija, crtao ju je narednih sedam godina. Verovatno je i sâm shvatao da će ovo biti jedan od njegovih poslednjih radova i delo koje će ga svrstati među velikane devete umetnosti.

Najveća snaga Nicijeve priče su elementi istorijskih događaja. Džon Sater, nekadašnji "kralj Kalifornije", kako su ga zvali zbog neizmernog bogatstva i teritorije koju je posedovao, zaista je postojao – čak je istovetan grafičkom prikazu iz stripa. Rođen je kao Johan Augustus Sater 1803. godine, u Kandernu u Badenu, u Nemačkoj. Živeo je u Švajcarskoj, gde se oženio i dobio petoro dece. Domovinu je napustio zbog dugova, a karijera u Americi mu je tekla manje-više kao u Dolini terora. Džejms V. Maršal, verni saradnik Džona Satera, našao je zlatni grumen tokom rada na Saterovoj pilani, i taj deo istorije je verno prenet u strip. Magnus je iskoristio fotografije i dokumente da verno rekonstruiše i pilanu, pa i lik Džejmsa Maršala. Maršal je zlato pokazao Sateru, ali je trgovac i novinski izdavač Samjuel Brenan nekako saznao za priču i razglasio da je u Kaliforniji pronađeno zlato. Nastala je "Zlatna groznica" i Džon Sater je bio finansijski uništen. Nici uzima ove događaje kao premisu priče, i nadograđuje njen epilog.

EPITAF: Tokom rada na Teksu, Magnus je saznao da je 10. marta 1994. godine preminuo Galep, njegov idol. Svoju emociju preneo je na tablu na kojoj su skoro svi akteri na nogama dok ispraćaju Satera koji se povlači na počinak dok ga za ruku vodi sluškinja. Tabla je mračna, skoro gotička, sa sjajnim arabeskama senki ispod stola i na haljini sluškinje. Teks, sasvim ravnodušno pita još ravnodušnijeg Karsona: "Možda je i nama vreme da se povučemo?"

Magnus se sa Teksom borio u istoj meri koliko i sa bolešću. Godine 1991. povukao se u Kastel del Rio, da tamo završi Teksa. Provodio je vreme sa kolegom i prijateljem Frankom Bonvičinijem Bonvijem. U kasnu jesen 1995. godine, kad je Magnusovo zdravstveno stanje bilo sve lošije, a finansije nikada oskudnije, Bonvi je odlučio da organizuje dobrotvornu aukciju svojih crteža u Bolonji kako bi skupio sredstva za Magnusovo lečenje. Dok je prelazio pešački prelaz, pokosio ga je automobil. Vozač nikada nije pronađen. Bonvi je izdahnuo na licu mesta, 10. decembra 1995. Nepunih mesec dana kasnije, Magnus će predati Dolinu terora izdavaču i sledećih nekoliko nedelja crtati poslednju kratku epizodu Neznanca, koju će posvetiti Bonviju. Dva meseca nakon smrti prijatelja i mesec dana nakon što je završio Teksa, 5. februara 1996, Magnus je preminuo. Naslovnu ilustraciju Doline terora nikada nije završio.

Magnus je stvarao Teksa sa namerom da napravi grafički savršen strip. Opsesivno je istraživao svaki detalj: oživeo je okoliš do poslednjeg detalja, rekonstruisao je svaki segment tog perioda ("Sutter’s rest", tvrđavu u kojoj Sater sa porodicom živi u samoizgnanstvu, nacrtao je sa fotografije tvrđave koja zaista postoji), svakoj i najmanjoj sceni pristupao je kao režiser scenografiji. U Magnusovom Teksu nema table koja nije ispunjena šrafurama različite gustine i ugla, čime su postignuti impozantni efekti senki. Koristio je ovu tehniku za četinarske šume, za stene, i za same likove, vodeći računa o dobu dana i izvoru svetlosti. Neke od tabli, posebno one u dvorcu, kriju skoro gotičku atmosferu zahvaljujući senkama i šrafurama.

Dolina terora je Magnusov epitaf koliko i kapitalno delo, poslednja poruka svetu koji je cenio i voleo njegova ostvarenja, a bilo bi primereno da u našem slučaju bude i početak retrospektive njegove bogate karijere.