Ne samo stoga što se u žanrovskom smislu barem delimično može posmatrati i kao film misterije, najnoviji film Martina Skorsezea na samom startu analize, između ostalog, pobuđuje i na pokušaj razrešenja misterije tih bezmalo pa unisono hvalospevnih kritika i preporuka koje ga prate ovih nekoliko dana od početka zvanične i šire bioskopske distribucije. Može biti da je tako stoga što se ovaj znameniti autor istinski svetskog kalibra u poslednjih nekoliko godina pokazao kao najistrajniji i najgrlatiji zagovornik borbe protiv zahuktale infantilizacije prvenstveno repertoarskog filma, a u korist takozvanog ozbiljnog filma za ozbiljniju i upućeniju (pa samim tim onda i zahtevniju) publiku. Može biti da je objašnjenje i to što je pokazao iznimno puno takta i finesa na uvek nezgodnom terenu ekranizacije prethodno silno hvaljene i čitane proze (u pitanju je istoimena dokumentaristička proza Dejvida Grena, od pre par godina dostupna i kod nas – u prevodu Branislave Radević-Stojiljković i u izdanju Lagune). A može biti da deo ushićenja stiže iz pravca čiste radosti što je Skorseze pokazao da u nepobitno ozbiljnim godinama (rođen je 1942. godine) ima snage, i uma i tela, da se nakon krajnje upitnog filma (Irac) vrati u vrhunsku autorsku formu, na kakvu je, uostalom, još davnih dana i navikao brojnu “armiju” poklonika i poštovatelja.

Sve upravo pobrojano predstavlja niz zgodnih i manje-više uverljivih spekulacija, ali odgovor na gorenavedenu pitalicu ne može se svesti na tako pojednostavljeno gledanje; naprosto, Skorseze nije sam u tom boju (povremeno mu se priključe i oni skloni povremenim sagrešenjima upravo tog tipa – Nolan, Vilnev, kao i neki drugi zaslužni sineasti – recimo, Tarantino, Pejn, donedavno i Fridkin…), a nije da nema i drugih pokušaja pravljenja tog današnjeg Svetog grala od filma zamašnijih autorskih ambicija za probirljivije gledateljstvo. Osim toga, sam Skorseze je decenijama uporno poentirao na pomenutom planu ekranizacija dobro znane proze (Poslednje Hristovo iskušenje, Dobri momci, Doba nevinosti, Bande Njujorka, Zatvoreno ostrvo, Vuk sa Vol strita, a u zadoljavajućoj meri i Ćutanje). Na koncu ovog vaganja, i sam Skorseze se i ranije u više navrata vraćao nakon povremenih promašaja i dela koja naprosto nisu bila dostojna na prvom mestu njegovih kreativnih kapaciteta, a onda i renomea. Dakle, biće da je i u ovom slučaju objašnjenje ono najjednostavnije – reč je o naprosto izvrsnom filmu, pa još i ambicioznom ostvarenju neporecivo značajnog imena. A onda i o pravoj retkosti u kontekstu bioskopskih repertoara nasušnih u barem poslednjih desetak filmskih leta. Pride, Ubistva pod cvetnim mesecom (izvorno – Killers of the Flower Moon) jesu odlično delo u poviše svakako merodavnih i referentnih aspekata, počev od ubedljivog multižanrovskog profila, preko same zanatske izrade, pa sve do dimenzije idejnih i značenjskih implikacija koje nam donosi pred oči i umove, da hitro pobrojimo tek neke od planova na kojima je maestro Skorseze ovde baš ubedljivo poentirao.

Ubistva pod cvetnim mesecom se, dakle, na tragu knjige na kojoj je zasnovan, da posmatrati kao whodunit ostvarenje (odnosno, priča u čijoj je srži potraga za ubicom – ovde, konkretno, ubicom brojnih viđenijih Indijanaca iz okruga Osejdž), koje se, ne samo preciznosti radi, ipak mora preimenovati u svojevrsnu whydunit misteriju (što će reći, prikaz okolnosti koje su mogle da dovedu do tog niza gnusnih smaknuća, koja su, uz sve ostalo, neko vreme bivala skrajnuta, nekažnjena, a onda, samim tim, i tolerisana). Već tu je Skorseze svoj na svome – u žanrovskom smislu, filmska Ubistva pod cvetnim mesecom su nadogradnja te, inače odlične, dokumentarističke proze, u kojoj je pak naglasak na onom što će ovaj film gurnuti u prvi plan u završnici – na istrazi koja je u vidnoj meri oblikovala potonji oblik delovanja FBI-ja; uz to, iako dosta brzo postaje jasno ko bi od prisutnih aktera mogao da orkestrira taj krvavi pir, proistekao ponajpre iz čiste i proste pohlepe, Ubistva pod cvetnim mesecom (u ovom svom filmskom vidu) zadržavaju upečatljive obrise napete i dinamične misterije koja, ne samo meritokratski gledano, mora dovesti do krajnjeg rezultata. I baš kao i ranije – sve i kada se prihvatao scenarija/izvornika preglednijeg i lako uočljivog žanrovskog pedigrea, Martin Skorseze je uspevao da te polazne (žanrovske) premise izdigne na nivo na kom se sa silinom povoda može govoriti o veštom primeru žanrovske višeznačnosti i polivalentnosti. U tom pogledu, ovaj film lako stiže i do tačke porodične, a onda i zbilja široke društvene hronike, te prikaza iznimno živopisnih životnih i društvenih okolnosti usled kojih su se na onom čuvenom metaforičnom deblu našli preživeli Indijanci sa jedne, i jurišnici na prvobitni (dakle, i “najslađi”) kapital sa druge strane. I u toj dimenziji imamo odrešito bežanje iz okvira – pred očima nam već na početku filma iskrsava svet očigledno temeljno vesternizovanih Indijanaca, formalno okovanih rigidnom i diskriminatorskom zakonskom regulativom (svaki Osejdž Indijanac, ma koliko imućan bio, morao je kao i zvanično “nedostatan” da ima belog zastupnika koji raspolaže njegovim imetkom), ogrezlih u zapadnjačku grabež i lov na statusne simbole, kao i vidove autodestrukcije. Ovo je pride i sudska drama, pa i drama (dobrano nagriženih, ako ne i urušenih) identiteta, kao i povest o nesvakidašnjoj romansi, te izvanredan primer postvesterna, što ukazuje na priču koja se zbiva kao eho pređašnjih turbulencija i u eri koja je usledila nakon zamiranja Divljeg zapada, tog izdržljivog mitskog filmskog toposa. Ovde možemo da primetimo da su se i ranije veliki autori prihvatali priča koje su u smislu hronologije zaista bile postvesterni (recimo, Blejk Edvards, Stiven Frirs…), dok se čak i neprevaziđena Pekinpoova Divlja horda može pridružiti tom manjem, ali zapaženom zabatu (a u pitanju je film koji i sam Skorseze navodi kao ultimativan vestern za završnicu te ere i tog filmskog soja, posle koga skorije pridošli treba ozbiljno da se zamisle treba li uopšte i kretati tim putem, putem tog jednog jedinog autohtonog američkog filmskog žanra).

Ukoliko su dovoljno pojašnjeni i predočeni ta složena struktura i to fino žanrovsko-nadžanrovsko stanje filma o kome je u ovom prikazu reč, nedvosmislene reči hvale imaju se brzo izreći i na račun samih zanatskih izvođenja, tačnije, onoga što nam ovo ostvarenje pruža u pojedinim esnafskim aspektima. Skorseze suvereno vodi priču koja je, reklo bi se ciljano višekraka i dakle sklona rasplinuću, s tim da reditelj (a kanda je to i do scenariste – oskarovca Erika Rota) pokazuje i zavidnu akrobatsku veštinu i odvažnost, pa Ubistva pod cvetnim mesecom često u pripovednom smislu bivaju “ukrašena” narativnim i montažnim mikrodigresijama, uz pomoć kojih u maniru onovremenskih pisanih hronika saznajemo dodatne informacije i odrednice o upravo pridošlima “na scenu”. Leonardo Dikaprio je, naravno, posve očekivano, nadahnut i precizan u izrazu, do ovog trenutka gotovo pa nepoznata Lili Gledston (a na to ukazuju sve glasnije medijske spekulacije) zaista zaslužuje Oskara za glavnu ženski ulogu za ovo donošenje lika krajnje pipavog i neubičajenog stoičkog fatalizma, dok posebno iznenađenje predstavlja Robert de Niro, koji kao da se prvi put u ovih par decenija udarničkog arčenja vlastite reputacije i umeća ponovo prihvatio glume koja pleni osebujnošču i svrsishodnošću. I to nije sve – kako se ispostavilo, testamentaran muzički skor Robija Robertsona, čestog i pouzdanog Skorsezeovog saradnika, ovde, kako se isprva činilo, na tragu onoga što u pričama sličnog žanrovskog profila obično nude Voren Elis i Nik Kejv, zapravo daruje vidno raznovrsniju muzičku kulisu za punokrvan i srčan vestern nego što to čini pomenuti dvojac. Na sve to, Ubistva pod cvetnim mesecom na dovoljno česte mahove imaju kapacitet da oduševe i na polju snimateljske ambicioznosti, pri čemu scena onoga što sledi nakon eksplozije u kući jedne od porodica koje su bile meta ostaje sistematski gledano bravurozna sekvenca za dugo pamćenje.

Vredi pomenuti i da Skorseze maestralno barata ovih dana posebno nezgodnim i diskutabilnim pitanjem ritma pripovedanja, i na uzorku priče od zaista gledalački i vremenski zahtevnih 206 minuta (Skoreseze se po tom pitanju zahvalio Ariju Arsteru, reditelju filmova Midsommar i Bo se plaši, koji je probijao tu branu poslednjih godina). A u poslednjem delu filma, u svojevrsnom epilogu, Skorseze se promućurno i istovremeno šeretski (a u tom delu se i sam pojavljuje u omanjoj roli) osvrće na frišku opsesiju podkastima i pričama o stvarnim zločinima; to nam predočava u vidu prikaza radio-drame koja se sa brojnim zvučnim efektima odvija uživo pred publikom, čime ukazuje na poreklo filma kao ponajpre narativnog (tj. pripovednog i pripovedačkog) medija, što onda budi asocijaciju na samu završnicu, na poslednjih nekoliko sekundi neprevaziđenih Fordovih Tragača, gde se film na tren ili dva vraća svojim pozorišnim korenima. A premda otvoreno mučan i na planu teme i u sferi priče koja se bavi i društvenim i rasnim krivdama u suštinski ne tako dalekoj prošlosti, pa još sa podosta toga evidentno univezalnog, ovaj Skorsezeov film u ovoj našoj stvarnosnoj ravni dobio je i srećan završetak koji je svakako zavredeo – sudeći i po konkretnim brojkama (u svetu i kod nas – gde je ovo hit ostvarenje u prvom vikendu prikazivanja preteklo i Bajićeve Heroje Halijarda), ipak ima dovoljno publike za ovakav višestruki izazov. Eto jedne zaista dobre vesti za ovaj svet. Neka nam je dobrodošla.