Književnost je, danas, mala priča. Ne samo i ne najpre po tome što se za nju, svuda u Evropi, pa i kod nas, interesuje manje od dva procenta populacije. Intelektualci su oni koji gledaju televiziju i učestvuju u debatnim emisijama na svim kanalima, a ne, bože me prosti, oni koji čitaju priče i pesme, čemu to kad u njima nema ništa o predstojećim predsedničkim izborima. Kako god bilo, Zonu Zamfirovu videlo je milion gledalaca u bioskopima i najmanje dva na TV-u. Kamo lepe sreće da je samo jedan procenat i pročitao dotično Sremčevo delo. O tome da je mnogo više ljudi ‘odalo ćuprijom u Višegradu nego što je u ruku uzelo Andrićevu hroniku, ne treba trošiti reči. Ćuprija, uostalom, služi za hodanje, a ne čitanje.

Pa kad je tako ovde, zašto bi, kada govorimo o srpskoj književnosti, bilo drukčije i u svetu. Svako malo, a to znači najmanje nekoliko puta godišnje, ovdašnji pisci, izdavači ili mediji (može i obrnutim redosledom) krenu da šire priču o velikom uspehu neke naše knjige u inostranstvu. Hvala bogu, srpska književnost se minulih godina, posle one morbidne decenije, ponovo izdašno prevodi, ponajvećma u drugim evropskim zemljama (uključujući i ex-YU prostor koji sada govori četiri puta istim jezikom, pa to, dabogme, sve treba iz početka prevesti), ali je pomenuti "veliki uspeh" pre fama nego realno stanje stvari. I to je donekle u redu: priča o uspešnosti potrebna nam je posebno onda kada znakovi kolektivne frustriranosti počnu da preuzimaju inicijativu. Hoću da kažem da je više nego dobro što pojedini srpski pisci u pojedinim zemljama zasluže svojih pet minuta slave, ali o istinskom uspehu neke kulture, pa i književnosti, moći će biti govora tek kada ona pretežnim svojim delom dostigne nivo reprezentativnosti, a do tada će još dosta vode proteći pod Andrićevom ćuprijom.

DOVOljAN SAM JA: Elem, u biblioteci srpskocrnogorske ambasade u Parizu pogled mi je, nedavno, privukla knjižica čiji je naslov, navodim po sećanju, glasio: Prevodi jugoslovenskih pisaca na strane jezike od 1945. do 1959. Tako se to nekada radilo, država je sistematično brinula o prevođenju svojih pisaca. Ni o kakvoj nostalgiji nije reč, samo puka konstatacija da se u međuvremenu sve stubokom promenilo i da danas važi princip – kako se ko snađe. Jedan berlinski izdavač mi je ispričao da je na pitanje izvesnom mom kolegi koga bi još od srpskih pisaca preporučio za objavljivanje ovaj skromno odgovorio: "Dovoljan sam ja." Pa da, kako se ko snađe.

Istina, na nekoliko sajtova možete napabirčiti mnoštvo naslova srpskih knjiga prevedenih u skorije vreme u inostranstvu, ali je vrlo teško reći šta je konačan efekat svega toga, koliko je, dakle, srpska književnost istinski prisutna danas u Evropi i svetu (u Americi gotovo nikako, od ukupne produkcije tamo je svega tri procenta prevedene književnosti) i, dalje od toga, šta ona toj Evropi i svetu o nama govori (to "nama" mi je diskutabilno, kao što su diskutabilne sve korporativne predstave, koji smo to "mi" i šta je to "nama"), pod uslovom da Evropa i svet uopšte žele da nas primete, čuju, saslušaju ili, utinam, da nas pročitaju. A to ne biva lako, i ne svaki dan.

U Parizu je, tako mi se učinilo, svaka treća prodavnica – knjižara. Ušao sam u nekoliko, posebno me privukla ona koja je specijalizovana za izdanja o ribama i ribolovu. Bilo je i nešto naših knjiga, u svakom slučaju više nego što sam očekivao. Uz ranije prevedene klasike Andrića i Crnjanskog, na postojanom glasu je Danilo Kiš, a od novijih pisaca evidentan je uspeh Albaharija kome su kod Galimara izašla tri romana. Vrte se i neke antologije srpske priče, a ako tome dodam i nekoliko skorijih prevoda Svetlane Velmar, Radoslava Petkovića i Gorana Petrovića, sve u svemu, utisak i nije baš tako beznadan, naprotiv, domaćini su mi tvrdili da sve te knjige imaju odjeka u javnosti, nema razloga da im ne verujem. Slično je i u Nemačkoj, gde su Aleksandru Tišmi i Draganu Velikiću prevedeni svi romani, a o zanimanju ruske čitalačke publike (koji pisac ne bi poželeo da mu se dogodi ruska čitalačka publika) za Pavićeve knjige takođe je već pisano. U slovenskom svetu, rekao bih, i zbog tradicionalno jakih slavističkih krugova, postoji konstantan, premda prilično specijalistički i kvantitativno sveden interes za srpsku književnost. Tako je u Rusiji, Bugarskoj, Makedoniji, Poljskoj, Slovačkoj, Ukrajini (gde ovih dana izlazi antologija srpske priče).

SLABA UTEHA: Svemu tome treba naći tačnu meru. Izvan radikalno pesimističkih negacija po kojima "ovde nema ničega" i izvan euforičnih nadanja da će bilo koja knjiga i bilo koji pisac promeniti stereotip koji o nama, i sa razlogom i bez razloga, vlada u zagraničju. Da je tako nešto moguće, ona bi to već učinila i kod nas. Iluzija je da književnost ima bilo kakvu moć u globalnom preobražaju nekog društva, i zato je ona, objektivno, mala priča. Čak i kada bi – pretpostavimo da je prosvetiteljski koncept moguć – takvu moć ona potencijalno ipak imala, da bi došlo do realizacije tog potencijala, trebalo bi mnogo više čitati. (Sasvim cinično, književnost ima moć indivudalnog preobražaja i prosvetljenja, ali onome ko čita sve je jasno, i nije mu ni do čega.) A ko, zaista, ovde čita? Dva procenta stanovništva. Slaba je uteha što je tako i u Evropi. Svejedno da li govorimo o srpskoj, francuskoj ili uzbekistanskoj književnosti.