Mama i tata su oduvijek bili zajedno, tako se vidjelo i iz časopisa, no to "oduvijek" bio je neki neshvatljiv komad vremena, tako dug da više uopće nisu razgovarali, već su razvili zamorni neverbalni sustav, koji se raspadao samo kad bi mama poželjela oponašati nešto nalik obiteljskom životu, što bi kasnije uvijek ispijala kao najgorči lijek.

Građanin, kritičar i urednik Nenad Rizvanović odavno se odselio iz rodnog mu Osijeka, ali pisac Nenad Rizvanović bogme nije, a valjda i neće uskoro. Kao i u prethodnim njegovim beletrističkim ostvarenjima, i u romanu Sat pjevanja Osijek je centralno mesto zbivanja, main stage, koji se može tu i tamo napuštati, ali mu se na kraju ovako ili onako vratiš… Čak i kada si Nino Kosta, svetski poznata lakoglazbena faca koja je život i karijeru započela u Osijeku, a onda na dosta misteriozan način otperjala u beli svet.

Muzika je uvek bila veoma važan motiv Rizvanovićevih proza (o tome da je ispisao mašala esejistike na pop-rok teme da se i ne govori) i bitan deo identitetskog samoodređenja njegovih junaka, no to je baš u Satu pjevanja dodatno izraženo, na više načina i nivoa. Najpre, njegovog glavnog protagonistu Ota Olenjuka, petnaestogodišnjeg blago introvertnog i smotanog osječkog klinca koji je malko zakasnio za punk i new wave (centralni tok radnje smešten je u 1983), ali svoje uporište u svetu odraslih svejednako traži u svakovrsnoj "progresivnoj" muzici, tako različitoj od svega u čemu se guši njegova okolina sa svojim klasikalno građanskim ukusom, upravo čarobna muzička otkrića, od onih i onakvih kakva su samo u toj životnoj dobi moguća, suštinski određuju, formirajući jedan pogled na svet. Prvo istinsko slatkobolno ljubavno iskustvo takođe će započeti od uzajamnog muzičkog prepoznavanja, a završiće se… Ne, neće se završiti nikada: takva se iskustva nikada ne završavaju, još manje prevazilaze, nego se nose sa sobom i uz sebe i u sebi dok te ima, na ovaj ili onaj način. U jednom je, dakle, bitnom svom sloju ovaj nežni, setni i nepretenciozni "muzički" romančić love story u kojoj se Holden Kolfild ukršta sa Banetom Bumbarom. Što, naravno, znači da je SP takođe i bildungsromančić, knjiga svakojakih Otkrovenja: od ljubavnih i erotskih, preko muzičkih i filmskih, pa do (hm) slučajno iščeprkanih saznanja o bližnjima, saznanja koja unose čudan nered u do tada čvrsto zakovan Poredak Stvari u jednom mladom životu. U drugom ključnom sloju, ovo je knjiga o poroznosti i nepouzdanosti one vrste identiteta u koju obično volimo najčvršće da verujemo: znam li uistinu sve ključno o sebi, o tome ko sam, šta sam i "čiji" sam (doslovno i simbolički), ko su i šta su zapravo moji roditelji, da li je onaj deo njihovih života kojem sam prisustvovao zapravo samo Tužni Treći Čin, a da se ono što je zapravo važno odigralo negde drugde i nekada ranije i sa nekim Trećim, a da ja o tome ništa ne znam, niti ću ikada pouzdano znati? Ili je sve to samo prenapregnuto konfabuliranje jednog preosetljivog pubertetlije?

Tekst ovog romana kratak je i prozračan, i bilo je prilično rizično ukrstiti na tako "skučenom" prostoru jednu, recimo, klasično realističku priču o odrastanju sa reminiscencijama na intrigantnu karijeru famoznog Nina Koste, odsutno-prisutne paraočinske figure koja funkcioniše kao svojevrsni identitetski katalizator za jednog klinca u potrazi za samim sobom. Usput, kroz lik Nina Koste Rizvanović ispisuje omaž celoj jednoj epohi i kulturi, svemu onome što je činilo zlatno doba "zabavne muzike", na lokalnom i globalnom nivou. No, ono gde je Nenad R. kao pripovedač najjači (opet) je porodični mikrokosmos, likovi "običnih" slavonskih roditelja i dece, djedova & baka, svih tih anonimnih subjekata svakodnevice i rubnih objekata Velike Istorije koja grmi i seva negde daleko iznad njihovih glava, ali će poneki udar groma ipak i njih da zakači, ovako ili onako. Zato su i u Satu pjevanja najbolje one stranice u kojima je Oto od pisca pušten da bude naprosto onaj ko istražuje sebe, svoju devojku Natašu i svoje roditelje, čudeći se svakom novom saznanju, jer ono samo usložnjava stvari, udaljavajući nas od razumljivog odgovora na naizgled tako jednostavno pitanje koje stalno postavljamo i sebi i bližnjima: "ko si ti uopšte"?