Jedna od osobenosti srpske romaneskne produkcije u 2022. godini jeste pojava nekoliko ostvarenja, nejednakog kvaliteta, kao što su Potomstvo Jelene Kajgo (Kosmos), Mučnina: o neodrastanju Vide Davidović (Kontrast) i Mesečari Dalibora Pejića (Geopoetika), koja bi se mogla označiti kao milenijalska.

Dilema oko značenja termina “milenijalski roman” potiče otuda što ne postoji konsenzus u shvatanju da li se on odnosi na dela koja pišu milenijalci, rođeni 80-ih i 90-ih godina 20. veka, ili je reč o prozi čiji su glavni junaci rođeni u navedenom periodu. Mi ćemo obe odlike uzeti kao relevantne te uz sve nepreciznosti i ograničenja prihvatiti prepoznate opšte karakteristike milenijalskog romana: junaci uzdrmanog identiteta, nazaposleni, anksiozni, preosetljivi, socijalno osvešćeni, duhovno obamrli, očajni, besni i autodestruktivni; različiti tipovi humora kojima se pravi otklon od osećanja tuge i beznađa; preispitivanje klase, moći i hijerarhije kao i uticaj kapitalizma i njegovih derivata na duhovni i emotivni život junaka.

U kontekstu navedenog zanimljivo je pitanje koje je u jednom intervjuu postavio provokator Bret Iston Elis (1964), autor kultnih romana Manje od nule (1985) i Američki psiho (1991): “Gde je veliki milenijalski roman?” Ovaj pisac daje spisateljsku prednost generaciji X koja se bavila važnim idejama i temama pre nego što je od njih odustala, kako se to, po njemu, zbiva u slabašnim milenijalskim romanima u kojima se kritikovani (kapitalistički) poredak gotovo nikada ne demontira. Postavljeno pitanje Istona Elisa produbilo je već postojeću višegodišnju debatu u vodećim engleskim i američkim dnevnim listovima i nedeljnicima poput “Gardijana”, “Vašington posta” i “Tajmsa” o nepostojanju tzv. generacijskog romana danas kakvim su se svojevremeno doživljavali američki S ove strane raja F. S. Ficdžeralda, Lovac u žitu Dž. D. Selindžera, Na putu Dž. Keruaka, Generacija X D. Koplanda, Beskrajna lakrdija D. F. Volasa i drugi.

Anglosaksonski milenijalski autori uglavnom su saglasni sa tim da (veliki) generacijski roman nikada nije postojao. Generacijska reprezentativnost romana je, prema američkom piscu milenijalcu Toniju Tulatimutu (1983), suvo etiketiranje za koje su najzaslužniji književni kritičari koji neguju praksu iznalaženja generacijskih portparola. Takva određenja protivna su samoj logici romana kao otvorene književne forme, te on primećuje da teško može postojati mogućnost da glas strejt belih momaka (i devojaka) o strejt belcima bude glas jedne generacije.

Na srodnom tragu je i britanska književnica milenijalka Olivija Suđić (1988) koja izjave Istona Elisa tumači kao odbacivanje čitave jedne generacije posredstvom književnosti. Ideja da se može biti predstavnik jedne generacije u rasparčanom, duboko podeljenom i razvaljenom svetu, prema njoj, deluje kao iluzija.

I irska književnica milenijalka Sali Runi (1991), prekomerno hvaljena ili osporavana, tvrdi da ne piše u ime bilo koje grupacije te da eventualna propast njene proze u budućnosti svakako ne treba da zavisi od generacijske reprezentativnosti.

I srpski autor, koga ćemo ovde posebno izdvojiti, Dalibor Pejić (1984) u jednom intervjuu povodom prvog romana Mesečari jednako se ograđuje od namere da predstavlja sliku društva ili svoje generacije. U skladu sa tim mogli bismo ga zamisliti kao sagovornika (ne)moguće debate u kontekstu srpskog književnog života u kojoj bi Zvonko Karanović ili Vladimir Arsenijević, na primer, prigovorili milenijalskim autorima da još uvek nisu dali svoj veliki roman.

Dok su ostvarenja Jelene Kajgo Potomstvo i Vide Davidović Mučnina: roman o neodrastanju u mnogo čemu uporediva sa brojnim strukturnim segmentima, tematskim registrima i bilom glavnih junaka novog ostvarenja Sali Runi Bajni svete, gde si ti, Mesečari Dalibora Pejića kreću se na drugačijem tragu zadržavajući pobrojane opšte karakteristike milenijalskog romana i istovremeno čineći umesnom primedbu Bretona Istona Elisa o njegovoj malaksalosti.

Mesečari je roman po strani realističkog pripovedanja te je, u skladu sa naslovom, pomalo snovidan. Imena glavnih junaka milenijalaca, društvenih aktivista Đurđa, Saše, Ive, Kolje i Mike, nosioci su naslova poglavlja ispripovedanih u prvom, drugom i trećem licu što narativ, obogaćen humorom, istovremeno čini oneobičenim, daje mu nesvakidašnji ritam oličen u iznenadnim pomeranjima perspektive opisanih doživljaja junaka i njihovih aktivnosti. Zasebna poglavlja data su još dvama junacima – Đurđevoj majci Svetlani i starom udbašu u penziji Pajinu koji je ogledalski odraz milenijalske družine okupljene oko andergraund prostora po imenu Ciglana. Ovo mesto stecište je mladih aktivista ironično nazivanih Levaci čiji je glavni zadatak borba protiv izvršitelja diljem Srbije kao i druge antisistemske akcije poput napada na banke, kontrolore u autobusima i neumornog sukoba sa policijom.

Većina junaka Pejićevog romana potvrđuje se u navedenim opštim karakteristikama milenijalskog. Kroz njih se reflektuju klasne razlike – radnička (epizodni junaci poput navijača Jorge), propala srednja (Đurađ) i viša klasa (Saša). Svi akteri, osim Saše filozofa, koji je asistent na fakultetu, uglavnom su besposleni, te su, svako iz ličnih razloga, očajni ili frustrirani. Đurađ je bokser, pesnik i lucidni snevač; besan je i nasilan ne samo prema policiji, već i saborcima što ima uporište u njegovoj traumi kada se suočio sa smrću oca. Kolja je jedini istinski mesečar i autodestruktivan je; budući da mu je narušeno dostojanstvo, on se iznova vraća na mesto na kome je bio izložen nasilju. Saša je osnivač Levaka čije ideje iako nisu kabinetske ostaju bez akcije jer je konformista. Mika je slikar koji nakon problema sa ocem gubi osećaj ukorenjenosti te se pridružuje Levacima iz puke potrebe za pripadanjem. Iva je esteta, ima hrabrosti za delanjem, ali bez uverenja i želi kontrolu nad sećanjem kako je ono ne bi magarčilo.

Navedeni junaci se, bez uporišta, mahom frustrirani i destabilizovani, kao što je pomenuto, ogledaju u sudbini penzionisanog visokog službenika državne bezbednosti Pajina koji tokom radnog veka nije imao uverenja i vodio je neautentičan život. Sticajem okolnosti, kao penzioner, postaje aktivista i bori se za uvođenje eutanazije i njegov život počinje da dobija smisao u paradoksu – u zamisli da umre autentično. Mladi aktivisti počinju, dakle, život odraslih tamo gde ga Pajin završava i budući da su refleksija njegovog lika oni prestaju biti ekskluzivitet milenijalske generacije i postaju iskrivljeni kontinuitet svojih prethodnika.

Akcije bez uverenja “mesečara Levaka”, začinjene bukom i besom, dovode nas iznova do cinične opaske Bretona Istona Elisa povodom anglosaksonskih milenijalskih romana – da su njihovi autori unapred odustali od velikih ideja o kojima pripovedaju. Mesečari pokazuju da su tvrdnje Istona Elisa i u ovom primeru tačne, ali da ništa ne govore o umetničkom kvalitetu. Mesečari uspelo prikazuju ljude “na pola”, rasparčane i necelovite: “Mit je da postoji ceo čovek, on je rascepkan na onoliko delova koliko ljudi stvarno sretne, oni ga razvuku kao lešinu i posle se čitav život lomata da susretne sebe, a to je, kao i svaki susret, stvar slučaja.”

Ovaj roman idejnu malaksalost premošćuje drugim kvalitetima: jezičkom igrivošću (ponavljanje određenih glasova, poput č, i oneobičenim poređenjima, ne uvek doslednim i u skladu sa motivacijom) te uskakanjem u snovidne svetove junaka i ponovnim povratkom u realnost, čime se dobijaju umetnička vibrantnost i druga vrsta dubine narativa.

Neodoljivo je na kraju, samo na tematskom i idejnom planu, Mesečare postaviti u saodnos sa Zlim dusima F. M. Dostojevskog. U tom poređenju, buntovnici, nihilisti i malaksali Levaci u Mesečarima i radikalni fanatici u Zlim dusima mogli bi pokazati šta se dogodilo sa tzv. levim idejama, kao i revolucionarima, anarhistima i nihilistima nakon sto pedeset dve godine: ostao je samo prazan i ismejan znak – levaci. Mesečari se tako razumevaju ne kao jedna mogućnost bivanja u svetu, nego kao autentičan doživljaj promena koje se odvijaju u našoj savremenosti – nešto poput glasa generacije.