Emmylou Harris rođena je u aprilu 1947. u Birmingemu, u američkoj državi Alabama. Njena prva ćerka, Gillian Welch, rođena je 1968. u Los Anđelesu za vreme braka sa lokalnim kompozitorom koji je pravio muziku za TV komedije poput Carol Burnett Show. Kathryn Williams, njena druga ćerka, rođena je šest godina kasnije u Liverpulu, u Engleskoj, tokom ljubavne afere koju je Emmylou imala sa malo poznatim folk muzičarem. Gillian je bila prilično povučeno i nepoverljivo dete, koje je radije slušalo, nego gledalo ljude koji su se kretali i svirali u društvu njene majke. Kathryn je kao mala išla na časove klavira i gitare, i sa njom se lako moglo sprijateljiti. Trebalo ju je samo ostaviti na miru i pustiti da svojim setnim glasom prepričava događaje iz obdaništa. Gillian je već u svojoj jedanaestoj godini znala da će se u životu baviti muzikom. Dve mamine ploče obeležile su njeno odrastanje – Blue Kentucky Girl, prvo Emmylouino potpuno odavanje kantriju, i Roses In The Snow, kolekcija akustičnih bluegrass pesama. Kathryn je prvo želela da ima psa, zatim ga je dobila, ali je pas ubrzo uginuo. Iste godine mama Emmylou objavila je svoj Angel Band album, na kome je njena ljubav prema kantri muzici ušla u svoju zen fazu. Međutim, mala Kathryn je tek skoro deceniju kasnije, uz jednu od najčarobnijih ploča ikada, Wrecking Ball, mame Harris, shvatila da samo muzika može da ispriča tužnu storiju o jednoj devojčici i njenom mrtvom psu. A baš na tom albumu je Emmylou obradila pesmu Orphan Girl, koju je napisala Gillian. I baš će se tako (Wrecking Ball) zvati pesma kojom će Gillian zatvoriti svoj četvrti po redu album, Soul Journey.

Ponešto od ispričanog bi i moglo da bude istina. Većina nije. Ali, bilo bi logično da jeste.

Emmylou Harris je legenda kantrija koji je skrenuo u pop, najveća uz Dolly Parton i Lindu Ronstadt. Gillian Welch je jedna od najboljih i najmlađih kantautorki koja kantri vraća korenima. Kathryn Williams je britanska zvezda novog folk-popa, uz čije se ime, često nedovoljno razgovetno, vezuje ime folk legende Nicka Drakea. Njih tri čine jedan od mogućih trouglova unutar koga se kreću sve relevatne kantautorke pojave, od Cat Power, preko Lucinde Williams, Shelby Lynne, Jane Weaver, Kelly Hogan, Francois Breut, Laurae Cantrell, Thalia Zedek, Sally Timms… Poslednja dva albuma prvopomenutih i sveže reizdani debi za Kathryn Williams (uz nezaobilazne potonje Little Black Numbers i Old Low Light, oba za East West/MASCOM) tvore stazu kojom danas šetaju, paradiraju, beže, bivaju nepoštovane i prebijane, ostavljane i susretane, voljene i obožavane sve moderne žene, bilo da pod njihovom miškom stoji ceger ili "Njujorker", bilo da im je mesečna doza seksa bliska donjem proseku EU-u, ili da o njemu mogu i da pišu u "Gloriji", ili kakvoj beletrističkijoj literaturi. Emmylou Harris, u svojoj pedeseti sedmoj, snima jednu od najboljih ploča u karijeri, setnu i nežnu poput uspavanke, glasom čija bi magija savladala svaki prsten i društvo okupljeno oko njega. Gillian Welch je opora i suva, iako je njen folk primetno obogaćen bubnjem ili klavijaturom, njeno srce i dalje kuca ispod kaubojskog šešira. Neko bi to mogao pomešati sa grlatom lezbijkom, ali taj bi bio u krivu. Kathryn Williams je prva da se dopadne muškarcima. Kako Dog Leap Stairs otkriva, nema ničeg lepšeg od uplašene žene. Uplašene od sopstvenih sanjarenja, usputnih usamljenosti i sećanja, od svih onih stvari zbog kojih muškarci započinju ratove, ne gledaju svoju decu u oči i raznose sebi mozak iznad nepreglednog niza praznih flaša. Skoro, ne baš toliko, melodramatično.

Male stvari. To je danas jedna od najesencijalnijih tema i formi ženskog kantautorstva. Jedan glas, jedna pesma, jedna emocija, obično i jedna želja. Da li za jednog muškarca, to je sada manje važno. I was once some mother’s darlin/ Some daddy’s little girl/ More precious than a ruby/ More cherish than a pearl/ My heart was full of mercy/ And my forehead full of curl/ Now I am nothing and am lost unto this world… peva Emmylou Harris u Lost Unto This World. I ti se stihovi prenose s kolena na koleno.

Voleti ove albume znači razumeti samo deo priče onih u čijem smo zagrljaju bili. Slušati ih iznova i iznova može nas samo učiniti srećnim i ponosnim zbog onih koje grlimo sada.