Uz čestitke podržanim autorima na takozvanom velikom konkursu Filmskog centra Srbije (Konkursu za sufinansiranje proizvodnje domaćih dugometražnih igranih filmova), pravi je čas da se ukaže i podseti i na one koji su hrabro poslednjih godina nekako uspeli da stvore filmove bez podrške ili sa zbilja malom podrškom države.

Projekat filma Senoviti Mediteran scenarističko-rediteljskog (i bračnog) dvojca Monja i Ivan Jović, jedan od izabranih na pomenutom konkursu, posebno je zanimljiv za temu i tezu ovog teksta. Njegovi autori su pre nekoliko godina svoj celovečernji igrani prvenac uradili upravo u tom DIY (do-it-yourself – uradi sam) produkcionom modu. Ova efektna mikro-drama o mlađem svešteniku koji odlazi u isposnicu na osami gde će ga stići tragovi i breme prošlosti, dobio je u nacionalnoj selekciji i Nagradu žirija, čiji je član bio i Miljenko Jergović, na FEST-u 2015. godine. Isceljenje, nošeno i izvanredno tananom i upečatljivom glumačkom kreacijom Jove Maksića u glavnoj ulozi, bio je potom i deo referentnog festivala istočnoevropskog filma u nemačkom gradu Kotbusu, da bi nešto docnije bilo proglašeno najboljim balkanskim filmom na festivalu Cinedays u Skoplju.

A upravo je Isceljenje čedo privatne inicijative i ličnih pogibeljnosti – nastalo je uz skroman budžet, a samo snimanje i pretprodukciju omogućile su privatne finansije i voljnost ekipe da radi i stvara za skromne honorare. Scenaristkinja Monja Jović je istakla da to jeste put kojim bi mogli da idu isključivo mladi i mlađi filmski stvaraoci, ali samo jednom i samo u tom prvom naletu, na početku puta, a ukazala je i da im je (Ivanu Joviću i njoj) rad u takvim uslovima bio dragocen i zbog ovladavanja metodologijom rada na filmu i stvaranja filma u stvarnim okolnostima. U slučaju Jovića, koji su nakon toga stvorili i dugometražni dokumentarni film Zaveštanje (s ispovestima preživelih nekadašnjih zatočenika dečjeg odeljka logora Jasenovac), a u svetlu nedavno izborene podrške Filmskog centra Srbije za novi/budući film Senoviti Mediteran, krupna investicija i nemali rizik u smislu kulturnog kapitala u vezi sa njihovim prvim filmom, svakako su se isplatili. I upravo tu negde treba tražiti objašnjenja pominjane pogibeljnosti s kojom izvesni srpski, mahom mlađi i manje iskusni autori stupaju na tako sklisko tle pravljenja filma. U pitanju je zdravorazumska procena da je stvaranje izvornog kulturnog kapitala nužna stavka na iole ambicioznije i dugovečnije shvaćenom stvaralačkom putu, i iskreni poriv da se sudbina uzme u sopstvene ruke.

U stvari, ovih dvadesetak novomilenijumskih godina u Srbiji obiluje sa podosta ostvarenja manje-više samonikle fele, nastalih uz malu podršku države ili u potpunosti u sopstvenoj režiji. Osim Zone Zamfirove 2, tog pomalo odocnelog ali ipak gledanog i uspešnog nastavka Šotrinog blokbastera sa samog početka ovog veka, tu je i simpatična krimi-komedija Prokleti pas Dragana Pešikana, kao i iznimno zanimljivi i autorski znalački artikulisani debitantski filmovi Momira Miloševića i Filipa Kovačevića, Otvorena, odnosno, Inkarnacija. Ova dva filma i po drugoj osnovi, a to se mirne duše može kao sud izreći i u slučaju filma Tmina Luke Bursaća, koji je u ogromnoj meri prevazišao sve okvire studentskog/diplomskog filma. Naime, u slučajevima ta tri pomenuta filma zatičemo i zbunjujuće zreo spoj žanrovskih postavki i autorske samosvesti koja mahom obitava u domenu arthouse/umetničkog filma.

U ovoj priči bi jeres bila ne podsetiti na požrtvovanost i zadivljujuću istrajnost autora ovdašnjeg garažnog filma, koji je šansu za pristup široj publici dobio unutar programske celine Microwave koju je osmislio i pokrenuo jedan od tadašnjih selektora FEST-a, Mladen Đorđević, i sam reditelj i filmski autor čiji filmovi često pokazuju srodnu gerilsku strast i poriv da se ne pristaje na tavorenje i bespomoćnost. Unutar kruga srpskog garažnog (mikrobudžetskog) filma deluje sada već temeljno umrežena i solidarna grupa filmskih stvaralaca čiji su pripadnici jedni drugima podrška, a neretko i stalni saradnici. Tu su Saša Radojević, Jelena Marković, Milutin Petrović, Tamara Drakulić, koja je u međuvremenu izborila pozicije i u šire shvaćenoj srpskoj kinematografiji,… Kao kinestetski najuspeliji filmovi unutar ove struje svakako se izdvajaju Petlja Milutina Petrovića (koji je od pre par sedmica jedan od podržanih na konkursu Filmskog centra Srbije – sa projektom Hadžijino zvono, zasnovanom na prozi velikog Bore Stanković) i Porodica Saše Radojevića.

Ove godine trebalo bi da premijerno bude prikazan i dugometražni film Operacija Opera Marine Radmilac, potpuno samonikao film u kome je ova mlada rediteljka uspela da za jednu od dve glavne uloge obezbedi i svesprisutnog, živopisnog i prepoznatljivog francuskog glumca Denija Lavana, čestog u filmovima znamenitog Lea Karaksa. Lavana smo i mi ovde u samo nekoliko prvih meseci ove godine mogli da gledamo u čak tri filma – dva na FEST-u (3 dana u Kiberonu i Brushalter) i jednom na redovnom bioskopskom repertoaru (Gospodar Pariza). A ovogodišnji FEST nam je doneo priliku da pogledamo još jednu ekstravagancu ovog ili srodnog tipa – film Psi umiru sami Nikole Petrovića, nedvojbeno zanimljiv paranoidni triler koga preporučuje, između ostalog, i ubedljiva gluma naturščika Srđana Petrovića i izvanredno filmične lokacije Tare. Iz budžeta studentskog filma iznikli su i vrlo dobri Banditi u potrazi za mamom Koste Ristića, film koji je, podsećamo, poneo niz nagrada u nacionalnoj selekciji prošlogodišnjeg FEST-a. A možda nas već sledećeg meseca očekuje premijera filma Heroji Gorana Nikolića, dugometražnog filma nastalog po istoj mustri – uz novac dobijen za izradu studentskog filma, dakle, filma daleko manje metraže i produkcionog zamaha od onog sa kojim će i ovo ostvarenje, sa pričom iz perioda Kosovskog boja, uskoro stići pred gledaoce. Sličnim produkcionim stazama se kretala i Milena Grujić, koja je takođe umesto studentskog uspela da uradi dugometražni igrani prvenac sa Vladimirom Gvojićem u zahtevnoj glavnoj muškoj ulozi; ona je film A. S. (25), začudan a, ukupno uzev, efektan spoj melodrame i filma na talačke teme, kako je sama rekla, privela kraju uz mnogo napetosti i prepreka, a pomoglo je što su svi u ekipi dali svoje živote za film, na mnogo različitih načina.

Kuda bi ova preduzetnost krajnje individualnog i individualističkog soja mogla da odvede? Da, recimo, daleko bilo, dovede do toga da bude zloupotrebljena u smislu da se država povuče iz postojećeg i u ovih poslednjih par godina vidno osnaženog sistema finansiranja i sufinansiranja ovdašnje filmske proizvodnje. Naravno, malo je verovatno da bi tako nešto u nekoj doglednoj budućnosti moglo da se desi, ali svi smo u nekoj, manjoj ili većoj meri, bivali i jesmo svedoci situacija kada država prećutno i dragovoljno prepušta finansijsku inicijativu onima koji bi da deluju odmah i sada, te otud i ta bojazan.

Kako sada stvari stoje, filma u Srbiji ne bi ni u približnom opsegu bilo bez podrške države i njoj podređenih institucija, a ako ćemo iskreno i po zdravom razumu, ne bi ni trebalo da bude, budući da film i dalje, uprkos svom evidentno zaturenom i/ili umanjenom širem društvenom značaju, i dalje predstavlja važan i lako uočljiv kulturni i drugi resurs.