Dragi Beograđani, ne brinite, Manu Chao nije bio prevara. On je zaista svirao na Tašmajdanu, i Tašmajdan je bio skroz pun, i Manu je svirao cela dva sata. I Radio Bemba Sound System je došao. Jeste…

Manu Chao nije potcenio Beograd. Više puta mu se tokom nastupa zahvalio držeći ruku na srcu i šetao s jednog kraja scene na drugi pažljivo pazeći da nekom ne zaboravi da mahne. Beogradu se pak dopalo ono što inače (i) ne bi otišao da gleda. U nastupu izdeljenom u pasuse, Manu sa svojim Bemba Systemom (rok postavka plus perkusije, harmonika i afrički Francuz na pratećim vokalima) uglavnom deluje kao rege ili world music muzičar koji nema strpljenja da obuzda svoju pank narav, te otuda većina pesama već nakon četrdesetak sekundi završava senegalskim unca–unca ritmom (u Evropi poznatim kao hardcore), na koji publika ne ostaje ravnodušna. Jer, Bože moj, svira Manu Chao! Istina je da stvar vremenom postaje opasno naporna i dosadna. Nekih sat vremena od početka koncerta svetla se gase i otkrivaju nam poluakustičnog Manua. Iako tako ne izgleda, set je odlično tempiran. Nekoliko pesama o patnjama, upaljači u letu a la Zdravko Čolić je sa nama, a nakon toga kreće worldmusic-Eyesburnetno-Sunshine-rege-hardcore žurka koja publiku ubacuje u evropskounijski turboetno trans. To je konačni trenutak da bez dlake na jeziku priznamo – Emirov Non Smoking Orchestra i nije tako loš (zabava je pitanje ukusa, a ne etike – da li me razumete?). Jer, ako tamo neki Francuzi i Španci vrište na pomen toga što se nama ženi Vukota (iako ih zabole dupe za to), neopterećeni time da je u matičnoj zemlji dotični bend, a od kulturnog establišmenta, proglašen zrelim za Zenicu, onda na isti način, i još bolje, mladi Srbi urlaju na pomen meksičkih zapatista (iako ih boli dupe za to) neopterećeni time da će ih, opet onaj isti, establišment pohvaliti što imaju sluha za World i pop kulturu. Unca-unca tamo, unca-unca ovde. Manu Chao je kao i, van svake sumnje, njegov kolega Nele shvatio da kolce i rokenrol negde moraju imati zajedničke tačke. Koje su njihove pobude za tim i takvim frikombinovanjem, uopšte nije bitno, ako je krajnji cilj na hiljade oznojenih Francuza ili Srba. Što meni, ili vama, i jedno i drugo izgledaju kao svadba na kojoj se lukava mlada bogato udala, a svatovima je jedino važno da lokanje i orkestar istraju do zore, odluka je našeg duhovnog raspoloženja i otpornosti na alkohol.

Beograđani na kraju dobijaju, u poslednjem bisu, dve izmenjene verzije hitova King Kong Five i Mala Vida, Manuovog starog benda La Mano Negra, koje, onima koji se sećaju originala, baš i ne zvuče simpatično, ali publika je previše kulminirana da bi za to marila. Manu nas ostavlja u društvu svog DJ-a, a kasnije se valjda družio s publikom, kako je i obećao.

Na Marakani 15. juna održaće se jedan od najvećih koncerata ove godine u Beogradu. Pitam se da li ćemo, jednog dana – kada budemo videli Madonnu, ili Whitney Houston, ili Kylie Minogue, reći da smo nešto (suštinski) imali priliku da vidimo. Ali nas je bilo sramota da priznamo. Ili da odemo i vidimo.