Norveška je mladom srpskom življu pored humanitarnog godišnjeg stipendiranja hiljadu sjajnih studenata možda poznata i po jednom od najvećih evropskih pop bendova A-ha, čija umetnička vrednost tek treba da bude pravilno procenjena. Što iz osnovnoškolskih čitanki, što iz dnevne štampe, prosečno informisanim ljudima Norveška je poznata i po: nafti, fjordovima, ribarenju, Ibzenu (tu već prelazimo na višu stručnu spremu), nacističkim logorima i kolaboracijom sa istim. Sve u svemu, ne mnogo podataka, koji se već godinama ne menjaju. S druge strane, evropskom proseku, Srbija je tokom poslednjih deset godina bila svakako jedan od najvećih trunova u, inače, politički korektnom oku šibali smo se s drugima, a da toga nismo ni bili svesni, imali smo poslednjeg evropskog diktatora, stvaramo ozbiljnu dijasporu u Holandiji, a i prilično uspešno (umetnički dojam je podložan i drugačijem viđenju) promovisali smo sopstveni etno kroz koncertna zalaganja Gorana, Emira i Neše. Drugim rečima, bilo nas je svuda – i gde treba i gde ne treba.

Norveška muzička scena danas je pionir, postpionir i vrlo kooperativan saradnik na više područja. Death metal (ma šta mi o njemu mislili i pisali) danas je jedan od potencijalno najprogresivnijih žanrova, čiji su utemeljivači, treba li reći – norveške perjanice Mayhem i Emperor. U jednom kritičkom osvrtu ozbiljno i smelo se tvrdi kako u pomenutoj muzici provejava seta hladnih skandinavskih zima, dok u antihrišćanskom i propaganskom u njihovim stihovima treba prepoznati nostalgiju za periodom Vikinga, kada je skandinavska kultura bila jedna od najdominantnijih. Impresivno i za pomisliti! Pored death metal favorita, i tzv. novi akustički pokret među najboljima ima norveški bend Kings Of Convenience, koji ne podseća na Simona i Garfunkela samo svojom duo-osovinom već i emotivnom zrelošću da se upusti u istraživanja zvuka tišine. Madrugada i Midnight Choir odavno su toposi na karti (evropske) amerikane, čije mračne himne, podjednako oslonjene na Mercy Seat Nicka Cavea, koliko i na Leea Hazlewooda iz faze dana pre, prividno i superiorno prkose globalizmu, mlateći neprijatelja njegovim oružjem. I na kraju ove niske norveških bisera nalazi se i njihov predlog (evrovizijski rečeno…) za plesne podijume – projekat Royskopp, čiji je album Melody AM bio jedan od najinteligentnijih prošlogodišnjih izdanja pop-housea, iako nije ni jedno ni drugo.

Zašto onda Norveška?! Zato što Srbija neće, nema čime ili nije kadra. Iako ovaj tekst zapravo nema ama baš nikakvu nameru da poredi ove dve pop kulture, jasno je da Srbija ne koristi reklamu koju je sama (i uz pomoć drugih) napravila, a u svetu marketinga loša reklama ne postoji. Zamislite samo – iz zemlje koja nam (vam?) je u devedesetim dala jednog od poslednjih evropskih diktatora stižu Darkwood Dub, bend koji autentičnim pop ašovom (puštamo mašti na volju, a za potrebe marketinga) kopa po groblju krautrocka, ili – ako ste propustili sve prilike da uhvatite Radovana Karadžića, ne propustite priliku da uz pomoć Beogradskog Sindikata otkrijete šta je to srpski geto, ili – ako ste voleli Bregu i njegov sindikalni orkestar za svadbe i sahrane, spustite se u etno andergraund u kome vas čeka Serbia Sounds Global, što da ne?!

Ako budemo čekali da se neko seti da ovde sem haških ispisnika postoji još nešto čemu bi Evropa trebalo da se posveti, možemo svi zajedno, i to vrlo skoro, da se upišemo u malu školicu marketinga u kojoj će nam Željko Mitrović Pinki objašnjavati kako je i zašto u današnjem svetu promet (od 500 miliona) jedino što se računa, a zainteresovani za dodatnu nastavu moći će kod prof. Jelene Karleuše da uče šta je to srpski r’n’b.